Kao što je nekad desni ekstremizam – naročito onaj u prvim decenijama prošlog veka, koji je svoju kulminaciju doživeo za vreme Drugog svetskog rata u njegovoj degenerativnoj formi fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma, doneo ogromnu količinu represije, zla i neljudskosti, isto tako islamistički teroristički akti danas mogu da nas podsete da je fašizam na žalost, fenomen koji se neprestano obnavlja.
Osvrnula bih se prvo na fenomen – fašizma.
Nastao je početkom 20. veka kada su se pojavili prvi fašistički pokreti u Italiji 1919.-1921. godine, sa težnjom da stvore svemoćnu državu na čelu sa avangardnom političkom partijom, sa ciljem nacionalne obnove putem političkog nasilja, rata i imperijalizma. Sam termin „fašizam“ potiče od italijanske reči fasces što znači snop pruća sa oštricom sekire na vrhu, a simbolika ove reči odnosi se na autoritet magistrata u carskom Rimu. Za fašizam je karakteristična ideja korporativizma koju je Musolini smatrao „trećim putem“ između kapitalizma i socijalizma. Korporativizam se zasniva na idejama katoličke crkve koja je propagirala da sve društvene klase moraju biti u slozi i harmoniji povezane dužnošću i radom.
Fašizam nije samo kompleksna politička, društvena,istorijska, psihološka, nego je i ekonomska pojava, a njegova kulminacija je nacizam. Ono što bih posebno istakla je to da su Musolini i Hitler isticali duh levičarstva u svojim partijama, a nacizam je čak postao od termina nacionalsocijalizam, ali svi ti levičarski elementi izgubili su značaj i to je bio, kako bi Endru Hejvud rekao, „ciničan pokušaj da se izmami podrška urbanih radnika“. Pored svega ovoga, fašizam je sopstvena, ali mračna kreacija. Doneo je promenu u politici dovodeći mase na političku scenu. To je olakšalo stvaranje svih elemenata koji ga sačinjavaju kao što su: iracionalizam, nacionalizam kao mit o jedinstvu i identitetu, antijudaizam, institucija vođe i večita borba kojoj je cilj globalno osvajanje. Nacizam ima uzvišene ciljeve: stvaranje novog čoveka, ali osnovna sredstva da bi se došlo do tog cilja su teror, agresija i genocid.
Suština pojma „islamizam“ sadržana je u tome da islam ima političku organizaciju i da on nije samo vera nego i politički sistem.
Islamistički pokreti polaze od teze da će moderno društvo uništiti njihovu veru. Islamizam danas preuzima ulogu modernog muslimanskog identiteta jer islamisti pretenduju na to da su oni jedini ispravni muslimani. Božijim zakonom je određeno da se sve nacije i vere moraju pokoriti islamu, a ukoliko to one odbiju, onda će se protiv njih povesti sveti rat – džihad, to je najvažnija postavka koju islamisti imaju u svojoj ideologiji.
Stvaranje ovakve islamske države pod vođstvom religije kao ideologije i upotrebom brutalnog terora je takođe totalitarizam koji se suprotstavlja pluralizmu, parlamentarizmu, ljudskim pravima i slobodi uopšte. Ekstremisti subjektivno tumače religijske principe, tu bih se složila sa stavom D. Simeunovića koji kaže da je ovde u pitanju militantna interpretacija Kurana.
Džihad kao koncept ustanovljen je još u 7.veku i odnosi se na osnivanje islamske države, a podloga za tu ideju data je u Kuranu i hadisima (u prorokovim kazivanjima i delima).
Doktrina džihada počinje sa Ibn Tajmijom (1263.-1328.) arapski teolog i pravnik. On je isticao da je džihad obaveza koja je predugo bila zanemarivana i borio se protiv svih elemenata koji iskrivljuju pravu veru i novotarija kao što su sekte, poštovanje svetaca i hodočašće grobovima. Jedino se rat protiv nevernika i otpadnika od vere smatraju džihadom.
„O proroče! Podigni vernike na borbu”, naređuje Kuran, uz obećanje da će dvadeset vernika izdržljivih pobediti dve stotine nevernika, a stotina će pobediti hiljadu, “prema njima ne sme biti milosti, ubijte ih gde god ih nađete. Kraj ratovanja je moguć kada prevlada vera u Alaha“. (navodi iz Kurana: 8:65,9:23,2:191,2:193).
Na osnovu rečenog naglasila bih da su glavne postavke islamističkog ekstremizma: jedinstvo vere i države, militantnost uz neprestanu borbu protiv svih nevernika, a naročito je izražen antijudaizam, glorifikacija vođe i iracionalizam, takođe i globalistički ciljevi.
Uzvišene ideje o boljem čoveku i društvu ne donose i uzvišene činove, nego upravo obrnuto, nikad više nije bilo destrukcije u istoriji nego u ime uzvišenih ideja.
I fašizam i islamistički ekstremizam koriste iste tehnike indoktrinacije, karakteriše ih isto obožavanje harizmatskog vođe, isto nasilje i nihilizam u preziranju ljudi, hladnoća i lakoća ubijanja. Dele i iste globalne težnje za ostvarivanje novog svetskog poretka. Nacizam, kao kulminacija fašizma i džihadizam, kao najmilitantniji vid islamističkog ekstremizma deluju na nivou svesti – suština manipulacije se odnosi na sferu iracionalnog, neguje se mit o jedinstvu kolektiva, mase postaju zajednice osećanja. Totalitarizam povezuje nacizam i džihadizam jer kontrola obuhvata sva područja javnog i privatnog života, u pitanju je podjarmljenost, uniformnost, jednoumlje i širenje straha. Čovek kao biće slobode je ugrožen više nego ikad pre, jer mu se pokušava oduzeti ta sloboda,koja je njegova suština.
Fašizam traži negaciju slobode, a sve osnovne religije u svojoj najdubljoj suštini podrazumevaju slobodu, nude nadu, radost, ljubav i spasenje čoveka. Nikada istinska religija ne vodi u fašizam, samo njena zloupotreba.
Podstrek toj zloupotrebi religije na prostoru Balkana dolazi spolja, od svetskih centara moći, koji politikom „zavadi pa vladaj“ želi da gospodari našim narodima i prirodnim bogatstvima i to nije specifičnost samo za Balkan, nego za čitav svet, a u zavisnosti od međunarodnog odnosa snaga. Da bi se sprečio svaki pokušaj stvaranja ili nametanja fašizma narodima na prostoru Balkana, potrebno je pre svega odupreti se zlim uticajima spoljašnjeg faktora, kao i voleti slobodu i poštovati istinske i neprolazne vrednosti.
Politikon
E ti balkanski narodi više i od slobode i svih para na svetu vole da naude nama Srbima. To im je sve u životu. Smisao života. Džabe ovaj text.