Nakon dva protestna događaja tokom prve polovine maja meseca, za mnoge skeptike koji su to iskustveno s punim pravom, jer podsetimo se kroz šta smo sve prošli i šta smo sve doživeli tokom poslednjih 30 godina, iznenađujuće masovna okupljanja na kojima su građani na do sada ne samo neviđen, već i slobodno bi se moglo reći potresan način izrazili svoje nezadovoljstvo, ali i očiglednu rešenost da se zlu stane za vrat, a moglo bi se bez preterivanja reći i na nesumnjivo jasan i potencijalno zastrašujući način poslali takozvanim vlastima, inače uzurpatorima vlasti, ili još bolje i preciznije rečeno kriminalcima koji su kancerozno razgrađajući ionako slabe i neutemeljene i širokoprihvaćene a mnogim devijacijama, naročito korupciji svake vrste sklone institucije i u pravnom sistemu, koji je smišljen i osmišljen (zakonodavno uređen) za raznovrsne i neprikrivene manipulacije i zloupotrebe dovedene do apsurda koji to prestaje da bude (apsurd) i postaje normalnost i svakodnevica, zahvaljujući kontinuiranom i temeljnom projektu dekonstrukcije svakog civilizacijskog sistema vrednosti uz nametanje destruktivnih, amoralnih, devijantnih vrednosti i ponašanja, tako da je reakcija tih kriminalnih uzurpatorskih struktura, koju imamo prilike da pratimo (odbrojavanje do najvećeg skupa ikad u organizaciji Srpske neofašističke stranke – SNS) – očekivana.
Prva dva protesta, naročito onaj drugi (podesetimo se da su strani mediji ustvrdili da je okupljanje od 12. maja bilo najveće od 5. oktobra, kada su se dogodile tektonske promene i pored izostanka 6. oktobra) odrazila su sve potencijale široko rasprostranjenog a pritajenog i potiskivanog nezadovoljstva građana, i najavili po posledicama mogući nesagledivi tektonski poremećaj, jer ne zaboravimo, i pored očigledno nizom neuspeha u protekle 22 godine, u svesti mislećih građana za razliku od podanika kojih, priznajmo to otvoreno nije malo ali jeste manje i to ubedljivo manje jer među takvim postoji stanovita uspavana masa onih koji su u manje ili više nametnutom, pa stoga i u opravdanom strahu po sebe, svoju porodicu i posebice po egzistenciju svoje dece, mnogi i u stanju samozavaravanja, u stanju svakolikih opštih nuždi i beznađa na granici preživljavanja u jednom trenutku kada shvate da više nemaju šta izgubiti jer su sve izgubili što je moglo biti izgubljeno, mogu se probuditi i eksplodirati onako kako futuristi opšte kataklizme opisuju eksploziju mega vulkana Jelouston.
Foto: Printscreen
I baš ta potencijalna erupcija godinama gomilanog nezadovoljstva ali i kuntinuiranih neuspeha mnogobrojnih protesta je 19. maja eksplicitno nagoveštena. Uočava se energija koje nije bilo tokom svih protesta organizovnih nakon 2000. godine. Podsetimo se samo onih održanih u poslednjih nekoliko godina, počev od masovnih okupljanja u Savamali zbog suspenzije ustavnog i pravnog poretka u noći nakon izbora, kada je grupa navijača organizovanih i instruiranih od grdskih čelnika, čitaj „totalnih idiota“, kojima pripada i lažni doktor nauka S(l)iniša Mali, lopov koji je za svoje (ne)delo imenovan za ministra finansija, predvođenim navrhvođinim čovekom od poverenja (koji kontroliše da navijači Partizana ne skandiraju: Vučiću pederu!) paravojim „oficirom“ Belivukom (sam je priznao učešće u akciji) hapsili i zlostavljali građane, koji su faktički odgovorni za smrt čuvara jednog od objekta ali za šta nisu nikada odgovarali, koji su inaugurirali teror koji će se kasnije, tokom izbora naročito, pretvoriti u uobičajeno ponašanje aktivista ili preciznije rečeno paramilitaraca Srpske neofašističke stranke čiji je vođa nepomenik, više volim da koristim termin navrhvođa (Oberführer, jer podseća na Führera Adolfa Hitlera, inače takođe mentalno poremećenu ličnost na šta komparirajući ukazuju neki od mnogih manje ili više stručnih ljudi) neupitni vrhovni i nepogrešivi poglavnik čija se reč ma koliko bila šizofrena a to je svaka bez izuzetaka poštuje i sprovodi bez preispitivanja, preko onih okupljanja u Vasinoj ulici tokom 2019. godine i šetnji uz pištnje i duvanjue u vuvuzele koje su se neslavno, skoro tragikomično okončale ospštim raspadom i samoizdjom, zaprvo zamoponištenjem od strane organizatora, među kojima su bili i oni koji su se provukli jer behu sve vreme u dubokoj senci, sveukupno moraju biti otrežnjavajuće upozorenje sad jasno definisanim i svima prepoznatljivim organizatorima da se više nikakav neuspeh neće ne samo tolerisati, to ni najmanje, već trpeti bez posledica.
S druge strane te činjenice je očigledno svestan i navrhvođa pa dok gradi svoju pretorijansku paramilitarističku gardu ili nekada legitimni državni aparat prinude, policiju i vojsku pretvara u polustranački odbrambeni korpus poput onog Ljotićevskog i Nedićevskog, mobiliše svoju pastvu za kontraudar ne prezajući od mogućeg sukobljavanja ionako zakrvljenog i podeljenog naroda.
Po jutru se ništa danas ne prepoznaje. Ipak, dvodecenijsko iskustvo nas uči oprezu.
Ilustracija
Ili, hajde da se prisetimo dva skoršnja i u sećanju još uvek dovoljno jasno utisnuta protestna dešavanja izazvana ovom takozvanom, žalosno karikaturalnom „vlašću“ ili preciznije navrhvođinim zajedničkim kriminalnim poduhvatom.
Prvi, kao što u svakom slučaju behu i svi ostali protesti opravdani, ovi u organizaciji neformalnog udruženja “Ženska solidarnost” s kraja septembra 2022. godine kada je “Informer” objavio intervju sa višestrukim silovateljem, kojim su izrazile bunt protiv nasilja nad ženama i drugi, onaj ispred zgrade Vlade Srbije i tzv Republičkog javnog tužilaštva iz marta ove godine koji su bili usmereni u pravcu pružanja podrške dvema tužiteljkama Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zbog događaja koji su odražavali opšte stanje u tužilaštvu i pravosuđu, kao odrazu opšteg stanja u tzv. institucijama sistema, njihovog, kriminalnog i kancerogenom sistema koji ima sve karakteristike nepravne države i to u onom temeljnom smislu tog pojma nastalog 1920-ih godina u Nemačkoj kao rekacija na nacističku strahovladu.
U oba slučaja jasno, pa i prenaglašeno isticano da to nisu politički skupovi. Ništa novo, mada ni pametno.
Setimo se, to je i pokret NDVMBGD (Ne davimo Beograd) izbacivao kao svoju mantru povodom događaja u Savamali kao i u godinama koje su sledile. To su i organizatori protestnih skupova „1 od 5 miliona“ ponavljali do iznemoglosti uz „principijelni“ iskorak – zabranjivanjem političarima da uzmu učešće na tim protestima, čak i onih dana kada su se pored njih ispred Filozofskog fakulteta okupljali jedino znatiželjni prolaznici da vide koja to mečka igra. Kao da im niko nije razjasnio šta znači pojam politika, da sve što se javne stvari tiče itekako politika, naročito u klasno podeljenom društvu kao što je sorabijsko.
Nekako ta se ista floskula od strane organizatori koristi i tokom ova dva poslednja masovna okupljanja koja se odvijaju pod nazivom „Srbija protiv nasilja“ s argumentcijom da se održavju u posebno dramatičnim i traumatičnim trenucima, što svakako stoji, događaji koji su proizveli erupciju ljudskog nezadovoljstva i besa doista su dramatični i traumatičnim. Ali, iako sami tragični događaji nisu izravno politički, sve ostalo oko njih i u vezi sa njima jesu itekako politički. Pa onda, kada se i istupi sa floskulom da protesti nisu politički, onda to zvuči kao kakav izgovor za eventuelni neuspeh, skoro kao unapred ukalkulisano povlačenje nakon ukalkulisanog poraza i predaja.
Upravo održan impresivni treći protestni skup sa okupljenimih preko 200.000 građana, najmasovniji još od 5. oktobra 2000. godine jeste dramatično preloman. Građani su pokazali košmarno zbunjenoj i za promene nepripremljenoj ali i nespremnoj opoziciji i njenim tzv liderima da postoji odlučna kritična masa u građanstvu.
Šta nedostaje? Nedostaje upravo ono sa čime se nismo susretali tokom poslednjih 23 godina. Opozicija nije u stanju ili nema znanja a biće ni hrabrosti, odlučnosti ponajmanje a možda ni interesa da primarno sagleda realnost postojećih odnosa i stanja u društvu, anticipira sve posledice i prema tome definiše krajnji cilj, te da artikuliše svoj plan akcije, uključujući faze i fazne ciljeve uz intenzivniju animaciju i u pokret uključivanje sve širih ciljnih grupa uz dizanje tenzije do onog što smo imali 5. oktobra. Pritom, a to je upravo na ovom trećem okupljanju bilo jasno izraženo među prisutnim, iskustvo građanima govori da nije pametno prepustiti ovoj i ovakvoj tzv. eliti u opoziciji da sama saobrazno svojim interesima odluči hoće li biti 6. oktobra ili ne.
Da je percepcija građana o korumpiranosti opozicije prisutna, to valjda nikog ne bi trebalo da ubeđujemo, sada, da li od strane navrhvođinog zajedničkog kriminalnog poduhvata ili stranih centara moći i njihovih putujućih predstavnika, ali i trećih zamenika drugih sekretara ambasada u Beogradu koje u svojim kancelarijama pozivaju na brifing i deljenje naloga, ili pak izravno od pojedinih političkih stranaka poput onih koje čine tzv. ampel koaliciju u Nemačkoj, najmanje je važno. Uostalom takvo stanje više niko ni ne pokušava da sakrije, ni stranci a bogami ni ovdašnji poslušnici koji se hvale svojim podaničkim odnosom bilo prema Analeninim Zelenima (Die Grüne) ili prema Slobodnim demokratama (Freie Demokratische Partai – FDP). Zato nije ni čudo kada neki od političara nezvanično i daleko od medija postvljaju pitanje da li su oni koji u redovima opozicije opstruiraju proteste i obuzdavaju ih, kukavice ili ubačeni elementi.
Poglavnikova izjava da za 26. maj u Beogradu „niko“, odnosno opozicija nije prijavila protest, jasno ukazuje da organizatori, deo opozicije ili „opozicije“ nije bio sposoban čak ni na mesec dana da projektuje svoje aktivnosti, da nije mogao da osmisli svoje delovanje, čak ni nakon prvog, za njih iznenađujućeg masovnog okupljanja građana. Pa i nije čudo što je u „prazan prostor“ navrhvođa poglavnički uskočio sa svojom kriminalnom organizacijom. To samo govori da je tzv. opozicija ili „opozicija“ prepustila inicijativu i politički prostor poglavnikovoj mašineriji zla da u Beograd autobusima dovedu podaničko krdo.
Ono što je u četvrtak najavila Marinika Tepić u političkoj emisiji na RTS, da oni, jasno je da se radi o Stranci slobode i pravde, neće pozivati građane na protest 26. maja. To isti potvrdili su tokom dana i drugi samoproglašeni lideri što stranaka što pokreta, Dobrica Veselinović i Aleksandar Jovanović Ćuta.
A šta je njihov argument za povlačenje?
Evidentno, to je isti onaj argument koji nepomenikove tajne službe koristeći „dušebrižnike“ i „humaniste“, balkanoidne Gandijevce, puštaju kroz priču o izbegavanju sukob i građanskog rata među Sorabima. Ni malo umno, doduše srceparateljno i po interese režima, koji se počeo ne ljuljati već urušavati izuzetno povoljno. Uspeće da se konsoliduje, preseče i poremeti narastajuće građansko okupljanje i pospeši ionako prisutno nepoverenje u očito kolebljivu, a sve će biti račundžijsku i korupciji sklonu opoziciju.
Svemu tome dodajmo i priče i spekulacije o budućim vanrednim izborima, za čije održavanje će se odluke doneti u Vašingtonu, Briselu i u Berlinu.
Da li je Bojan Klančar dobio mig da na tu temu, baš tokom ovih dana kada sistem kleca, najavljuje na jesen vanredne izbore ne bi li se sistemski nepomenikov zajedniočki kriminalni poduhvat održao na vlasti i zadržao nasilne i iritantne poluge pritisaka, pretnji, ucena ali i indoktrinacije i zaglupljivanja uz sveprisutnu korupciju, više je nego izvesno.
A ničim izazvana opozicija, na steroidima iz vana i iz unutra, zadovoljiće se novim ukalkulisanim izbornim porazom i apanažom koja će im pružiti lep i ugodan život, dok će se i dalje nesmanjenim intenzitetom prodavati avionske karte za jedan pravac za beg glavom bez obzira.
Ukoliko opozicija ne promeni odnos prema 26. maju, na sledeći miting bolje i da ne poziva građane jer se neće skupiti više od par stotina, daj bože par hiljada ljudi.
