Raspad Levice ili Sahra Vagenkneht – državni neprijatelj br. 1 ekstremne ratnohuškačke nemačke politike

Izvor:
Politički.rs, Foto: Pixabay, sahra-wagenknecht.de/

Kao što to i inače biva, nakon izbora sumiraju se rezulteti; podvlači se crta i donose zaključci. Pobednici imenuju najzaslužnije za uspeh; poraženi pronalaze krivce. Pošto na izborima vazda biva da neka stranka dobije dok druga neumitno nešto izgubi, takve analize pravljene su i nakon zemaljskih izbora u nemačkoj saveznoj državi Donja Saksonija – podvučena crta. Sve analize govore da su Alternativa za Nemačku (AfD) i Zeleni (Die Grüne) najviše profitirali, pri čemu je nepodeljeno mišljenje da je AfD zapravo pravi pobednik iako nisu osvojili vlast jer je u odnosu na prošle izbore ostvario najbolje rezultate sa 10,7 ili 4,9% glasova više nego 2017. godine i udvostručili broj mandata na 18 poslanika u Landstagu.

Autor: Lebrecht Gaspar

Čak ni Zeleni nisu ostvarili tako dobre izboprne rezultate. Naravno, svi ostali su manje ili više gubitnici, čak i Socijaldemokrati (SPD) koji su i pored gubitka 3,5% glasova zadržali dominantnu poziciju s potencijalom da daju mandatara buduće vlade. Sa podjednakom sigurnošću u medijima se mogu pročitati tvrdnje da su istovremeno Slobodni demokrati (FDP) i Levica (Die Linke) gubitnici. Ako je AfD najveći pobednik onda se može reći da je Levica možda najveći gubitnik. Bar kada su procenti glasova biurača u pitanju. Objektivno FDP se pojavljuju kao tragični gubitnici iako sa gubitkom manjeg procenta glasova u odnosu na predhodne izbore u odnosu na Levicu, pali su ispod cenzusa i neće ih biti u sledećem Landstagu.

Poraz Levice naizgled nije tako tragičan. Ni posle prošlih izbora nisu imali poslanike ali, na ovim izborima izgubila je skoro polovinu svog prethodnog biračkog tela.

Analizu neuspeha FDP i uspeha Zelenih, ostavićemo za neki drugi put. Ovom priliokom ukazaćemo samo na dva aspekta.

Resor problematiučne finansijske politike na saveznom nivou koja je u rukama Slobodnih demokrata i koja trpi kritike i s leva i s desna, najviše je doprineo porazu. S druge strane, sve će biti da ekstremistička ratnohuškačka politika zelenih jastrebova privlači simpatije ostrašćenih ekstremno neoliberalnih i proamerički nastrojenih Nemaca pa je možda uspeh Zelenih i bio očekivan. No, pitanje je da li će se bar u javnom mnjenju Nemačke nešto promeniti tokom ove zime.

Ono što se već neko vreme predviđalo, nakon ovih zamaljskih izbora u Donjoj Saksoniji izlazi u punoj i eksplozivoj meri na videlo: Levica se suočava ne samo sa sve manjom podrškom u biračkom telu već i među sopstvenim članstvom. Prema nedavnim navodima Kontrasta, pozivajući se pritom na pres-službu same stranke, od 8. septembra Levicu je napustilo „najmanje 809 članova“ što ukazuje na probleme koji su doveli između ostalog i do poražavajućih izbornih rezultata. Naravno, kao i uvek, u takvim okolnostima potrebno je prstom ukazati na krivca. I doista, iz vrha stranke unisono ukazuju na jednog jedinog i glavnog krivca za takvo stanje. Ali, za čudo, nisu jedini. Ukazivanje na krivca za poražavajuće rezultate Levice, ne samo na izborima u donjoj Saksoniji već i za opšte stanje Levice u zemlji dolaz i od strane političkih analitičara i prodržavnih medija što je pomalo simptopmatično. Ali kada se shvati da i iz drugih stranaka što je krajnje idikativno, stižu optužbe i to na raćun krivca na koje upiru prstom i svi predhodno spomenuti, jasnpo je da takav dušebrižnički odnos prema ideološkim i političkim protivnicima nije uobičajena pojava i da je po sredi opšta uzbuna na političkoj sceni.

Ali, ima tu još jedan sporan moment. Zašto je pres služba Levice definisala baš 8. septembra?, zapitao bi se neko ko nije upućen na zbivanja na nemačkoj političkoj sceni. Po čemu je značajan baš 8. septembar? Odmah ćemo rešiti tu misteriju.

Tog 8. septembra, samo tri dana nakon lajpciškog „narodnog ustanka“ održana je sednica nemačkog Bundestaga u Berlinu posvećena aktuelnoj ekonomskoj, socijalnoj, finansijskoj i naravno političkoj krizi. Na tom zasedanju govorila je dr Sahra Vagenkneht (bila je isključena od stranačkog vrha i nije se pojavila na protestima u Lajpcigu) i izrekla nekoliko jesnih i nedvosmislenih sudova koji su itekako protresli nemačku političku scenu i kojima je uzburkala javnost ali i dobila široku podršku ne samo članstva Levice već i građana širom Nemačke, pogotovu istočnog dela koje aktuelna kriza najviše i pogađa (o čemu smo već pisali). Za rukovodstvo Levice njen govor je bio neprihvatljiv, za vladajuću koaliciju kao i za provladine medije skandalozan, iako je dobio u Bundestagu aplauz i stanovitog broja poslanika Levice ali, bogami i desnice, AfD-a i izazvao avinu reakcija u zemlji. Taj aplauz, pogotovo onaj iz sopstvenih redova, za vrh Levice je bio frustrirajući. Doduše, pokazaće se ništa manje ni za mnoge druge, kao da bauk Vagenknehtove kruži Nemačkom. Aplauz koji je došao iz AfD-a za lidere Levice predstavlja krucijalni dokaz za optužujući narativ koji je usledio. Ipak, s obzirom na sve ono što se unazad neko vreme a posebno tokom ove godine, pre, za vreme i nakon kongresa događalo u i oko Levice (na političkoj sceni Nemačke prisutna 15 godina), koji bi se mogli okarakterisati i kao tektonski potresi, nije nešto što bi ikog ko iole prati događanja na nemačkoj levici naročito od Ruskog napada na Ukrajinu iznenadilo.

Kao uzrok krize i masovnog nezadovoljstva članstva i napuštanja stranke, u Levici navodi jedno ime – dr Sahra Vagenkneht i unutarpartijski spor oko njenog govora u Bundestagu održanog tog 8. septrembra ali i njeno delovanje i istupi stanoviti vremenski period unazad. Činjenica da poruke te sadržine potiču iz vladajuće unutrarstranake frakcije a da te vesti prenose provladini mediji i naročito Špigl, upozorava da to obrazloženje treba primiti sa punom rezervom. Ali ovo tumačenje je upitno. U stvari, novinar Jens Berger tvrdi da ankete pokazuju da većina levičarskih glasača deli stavove dr Sahre Vagenkneht o vladinoj politici prema Ukrajini i da bi priličan broj Nemaca glasalo za nju ukoliko bi osnovala sopstvenu stranku i to u procentu koji je za Levicu nedosanjani san.

Pixabay, Twitter/@SWagenknecht

Na kraju krajeva, piše Jens Berger, postoji mnogo razloga za izlazak nezadovoljnih članova iz Levice. Na primer, suosnivač stranke Ralf Kremer najavio je odlazak iz stranke još 30. septembra. Još jedan istaknuti član Levice, Fabio De Masi je 13. septembra izjavio da „[ne želi] da bude smatran odgovornim za očigledne neuspehe ključnih igrača u ovoj stranci“. De Masi je izričito porcao bilo kakvu vezu sopstvene odluke sa „raspravom o Vagenknehtovoj“, međutim, to ne sprečilo medije kao što je Špigl da sugerišu upravo suprotno. A kada se konzervativan i desničarski časopis kakav je Špigel zalaže za Levicu, pobude moraju biti sumnjive. Takve pojave pozivaju na oprez.

Kada zvaničnici Levice tvrde: „Često čujemo iz kancelarije da je Vagenkneht u mnogim slučajevima eksplicitno pominjana kao razlog“, pojam „često“ je problematičan jer je veoma neodređen. „Da li je taj razlog izrečen dve, deset, sto ili osam stotina puta?“, pita se analitičar. S druge strane, imenovanje „Sahre Vagenkneht” ne znači automatski da se neko ko je spominje istovremeno s njom i ne slaže. Moguće je da je povod upravo suprotan, da nisu zadovoljni odnosom stranke prema njoj. Uostalom, mogu se čuti i ocena da su mnogi (još uvek) članovi ogorčeni načinom na koji se rukovodstvo stranke i delovi poslaničke grupe obračunavaju sa dr Sahrom Vagenkneht i vide nedavne napade na nju kao poslednju kap koja je prelila čašu.

Da opravdanje lidera Levice za poraz na izborima ali i opadanja rejtinga ne pije vodu najupečatljiuvije dokaze pruža anketa koju se sprovela ARD iz koje proističe da ogromna većina glasači Levice ne podržava nemačku politiku prema krizi u Ukrajini i sankcije Rusiji. Njih 71% je veoma zabrinuto da bi „Nemačka mogla biti direktno uvučena u rat sa Ukrajinom“. 72% levičarskih birača zabrinuto je zbog povećanja cena, 73% je protiv vojne podrške Ukrajini, a 43% tvrdi da se ide predaleko sa sankcijama Rusiji, što se uglavnoom poklapa sa jasnim političkim stavovima i ocenama izrečenim od strane dr Sahre Vagenkneht.

Izvestan broj nemačkih medija sugerišu da dr Sahra Vagenkneht predstavlja „desničarske“ pozicije. Da je tako, morali bi da zbog identičnih stavova optuže i druge levičarske političke stranke i organizacije, uključujuć i Nemačku komunističku partiju (DKP).

„Ovo je pogrešno i demografski i sadržajno“, kaže novinar Jens Berger. „Odbijanje ratne politike je istorijski i istinski levičarski zahtev koji očigledno deli i velika većina levičarskih birača“. Za razliku od partijskog rukovodstva Levice, po njemu Sahra Vagenkneht predstavlja doista „većinsku poziciju levičarskog biračkog tela“. No ako bi se samo pogledalo na poruke na rukom ispisanim transparentima od običnih a nezadovoljnih i za svoju budućnost zabrinutih ali i sve više uplašenih građana, videlo bi se da i oni ističu identične zahteve koje upućuje i Sahra Vagenkneht. Uostalom, zašto ne reći da slične poruke šalju i desno orijentisani AfD. To samo potvrđuje onu racionalnu tvrdnju Saahre Vagenkneht kada kaže da joj ne pada na pamet da u slučaju da desnica kaže da je nebo plavo, zarad oponiranja izjavi da je nebo zeleno. To „zadovoljstvo“ prepušta drugoj stranačkoj frakciji koja je od kongresa u junu itekako izgubila podršku svog članstva na šta ukazuju ankete javnog mnjenja. Uostalom, indikativna je ocena Lidije Kruger, saradnice Vagenknechtove kada izražava svoju zabrinutost rečima: „Mislim da levica boluje od ozbiljne autoimune bolesti“, za koju veruje da ne postoji lek. Ona ne bez sarkazma izjavljuje da sumnjam da su „zeleni virusi okidač“ te infekcije. Uostalom, ne mali broj članova Levice je na kongresu ukazivalo na trend približavanja Levice Zelenima. A i Zeleni su se o tom trendu sa simpatijama ophodili.

Očigledno je da su potpuno apsurdne optužbe na račun Vagenknehtove i smatrati je odgovornom za opadanje rejtinga Levice i zabrinjavajućeg opadanja broja birača. Tu tvrdnju potkrepljuje i aktuelno reprezentativno istraživanje instituta INSA. Prema njihovom istraživanju 30% ispitanih može sebe zamisliti da glasa za stranku sa Sahrom Vagenkneht na čelu dok čak je 10% odgovorilo da je „veoma sigurno“ da bi glasalo za takvu stranku. To su brojke o kojima Levica može samo da sanja. Sa 66%, pristalice Levice čine najveću grupu među onima koji bi smatrali da je „dobro“ da se na narednim saveznim izborima kandiduje partija na čelu sa dr Sahrom Vagenkneht. I ovde, naravno, nisu samo „desničari” ti koji bi glasali za Vagenknehtovu.

Foto: Printscreen/ Welt.de

Očigledno je da provladini mediji, kod kojih određeni krugovi u Levici imaju prohodnost (i očito podršku?) pokušavaju da ubede javnost da je Vagenknehtova odgovorna za loše stanje i razdor u Levici, što je očita manipulacije javnim mnjenjem. I dok se nastavlja žalosno batrganje jednog dela stranke u živom blatu sopstvenih promašaja rejting Levice a se ukazuje na to, nastaviće da se urušava i sve više članova će napustiti stranku jer partijsko rukovodstvo nastavlja da u velikoj meri podržava politiku sankcija Rusiji koja direktno ima za posledicu s jedne strane sve veće osiromašivanje stanovništva i urušavanja životnog standarda a s drauge sve veće profite pojedinih, pre svega energetskih kompanija ali i propadanje malih i srednjih preduzeća i sitnih preduzetnika kao i seljenje kapitala iz Nemačke. Zalud Janine Visler, koliderka stranke pokušava da deluje umereno i da deluje razborito tvrdnjom da „ako donosimo odluke demokratskom većinom, ako imamo demokratske procese donošenja odluka, onda je, naravno, besmisleno da se istaknuti članovi stranke, bilo ko to bio, ne oseća obvezan da takve odluke poštujhe i sprovodi“. Za bolju sliku Levice ne pomaže očigledno ni napori ljudi koji ne pripadaju Levici poput politikologa Gero Nojgebauera koji o toj stranci ima afirmativni stav. Naime on kaže: „deo Levice, posebno takozvana metropolitenska levica, predstavlja koncept moderne levičarske stranke: tolerancija, kosmopolitizam, pitanja rodne ravnopravnosti, politički ciljevi poput životne sredine i klimatske politike“ očiglednoi misleći na vladajuću frakciju za razliku od onog drugog dela koji karakteriše kao tradicionalni deo Levici, „koji zastupa gospođa Vagenkneht“, i „predstavljaju pozicije koje zahtevaju jaču ulogu države, one autoritarne orijentacije, koje više vole nacionalno nego međunarodno… koje se često teško mogu razlikovati od pozicija na krajnjoj desnici“, čemu slede opružbe mnogih medija na raču Sahre Vagenkneht od onih da je proputinovski raspoložena do onih krajnje radikalističkih da je staljinista, pritom oni koji je optužuju, kao što je portparol za unutrašnju politiku poslaničke grupe FDP Konstantina Kuhlea koji je protiv Vagenknehtove objavio „otrovan“ tvit: „Sahra Vagenkneht je opasna populistkinja koja želi da vidi kako zemlja gori. Ona proziva na saradnju levog i desničarskog ekstremizma“, te da ona sada „nije ništa drugo do neka vrsta Horsta Malera„. Pritom, za one koji ne znaju ko je Horst Maler, evo par natuknica. Horst Verner Diter Maler je bivši advokat, član SPD-a i Saveza socijalističkih nemačkih studenata (SDS). Kao suosnivač Socijalističkog advokatskog kolektiva, predstavljao je mnoge aktiviste u studentskom pokretu, uključujući kasnije članove frakcije Crvene armije (RAF), čiji je jedan od osnivača bio 1970. godine. Iste godine je uhapšen i potom osuđen na 14 godina zatvora npr. osuđen za pljačku banke. Koji se odrekao levih i vremenom prigrlio desna, neonacistička i antisemitska uverenja. Horst Maler je u više navrata poricao holokaust.

Image by Dr. Horst-Dieter Donat from Pixabay

I pored negativih komentara na njegovu opasku, Kuhle je nastavio svoju tiradu šaljući upozorenje konzervativcima da ne prave savez sa Vagenknehtovom. U isto vreme Emili Buning, savezna generalna direktorica Zelenih, „blagonaklono“ poziva preko medijske grupe Funke Levicu da se distancira od „zle Vagenknehtove“. Ona im poručuje: „Znam da Sahra Vagenkneht ne govori u ime Partije levice. Krajnje je vreme da demokratsko jezgro Levice to konačno razjasni i iz toga dosledno izvuče zaključke“. A kakvi bi to zaključci bili više je nego jasno -+ liberalizam Zelenih je zakon! Ipak, za tako nešto aktuelno vođstvo Levice nije spremno jer, ostranjivanjem Sahre Vagenkneht iz svojih redova, svesni su, uništiće svoj položaj u Bundestagu i izgubiti ogromna budžetska sredstva.
Ipak, ima i drugačijih, objektivnijih i iskrenijih tonova. Tako novinar Karel Majsner za Sahru Vagenkneht kaže da „je jedan od retkih glasova racionalnosti koji se još nije utopio u levo-zelenu ideološku kašu“. On navodi da Vagenknehtova osoba koja se neumorno protiv ratnohuškačkog samouništenja… te da je sa takvim programom ovih dana postala „državnio neprijatelj broj 1“.

Popularnost Vagenknehtove teško je opovrći, na Tviteru je prati više od 620.000 korisnika. Prema sprovedenom istraživanju, nju prate ljudi i sa levim i sa desnim političkim ubeđenjima. Možda je to jedan od razloga što Sahru Vagenkneht tretiraju kao vrlo opasnog političkog protivnika.

I konačno, možda ne bi bilo zgoreg osvrnuti se i uzeti k znanju glasine koje se već uveliko šire da tabor oko Vagenknehtove planira neki oblik saradnje sa strankom koja je konkurent Levici – sa Nemačkom komunističkom partijom (DKP).

Ostaje nam ipak da sačekamo i zapratimo razvoj događaja na nemačkoj levici. Konačno, da li će biti lepo ili ne, teško je reći, no jedno je sigurno – dosadno neće biti.

0 0 glasovi
Glasanje za članke
Pretplati se
Obavesti o
guest

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare