Tek što su se okončali prvi masovniji lajpciški mitinzi(ponedeljak, 5. septembar) levice i onaj paralelni, desnice (radikalne, bar kako organizatora predstavljaju prorežimski mediji a bogami i levica) i sumirali utisci a i pre nego što će novinari početi da oštre pera za već uveliko najavljene proteste koji će uslediti, već se dogodila uzbudljivija i vruća parlamentarna rasprava u nemačkom Bundestagu o politici upravljanja vladajuće crveno-žuto-zelene semafor koalicije, energetskom krizom (četvrtak, 8. septembar) koja je pokrenula svojevrsnu političku buru na nemačkoj političkoj sceni.
Na sednici Bundestaga dogodilo se ono što mediji u pokušaju prezentovanja sofisticirane i intelektualno propisane, po nemačke građane edukativno-indoktrinirajuće analize, nazivaju kontroverznom diskusijom. Ova formulacija je pak sama po sebi kontroverzna jer očito je, za izvesne medije, pre svega prorežimske ima za cilj da minimizira dubinu raskola ne samo u Bundestagu već i u celom društvu, dok drugi, manje ili više nezavisni u tome vide, s obzirom da li su bulevarski ili manje-više naklonjeni nekoj drugoj političkoj opciji, vide priliku za niz ekskluzivnih članaka ili emisija.
Oni prvi mediji postavljaju pitanje „da li je razumno voditi kontroverznu diskusiju o svrsi i koristima koje donose sankcije prema Rusiji?“ kada traje „zločinačka agresija“. Naravno, vladajuća koalicija nominalnih socijal-demokrata, slobodnih demokrata i zelenih se užasava od svih ocena koje su „kontroverzne“ ili preciznije, suprotne njihovoj severnoatlantskoj agendi evropskih vrednosti. Koliko god da se trude, a nije da se nisu trudili, i sami znaju da ih čaša „kontroverzne“ žuči neće mimoići.
U svakom slučaju, ma koliko da su se trudili da umekšaju žaoku kritike sa leve ili desne strane političkog spektra (bar kako ga ovi prezentuju) pošto uvek postoje „nama bliski“ s desnog krila levice kao i „nama bliski“ s levog krila desnice, s kojima se može postići kakav-takav dil, pa politika tako funkcioniše već vekovima, što bi XXI vek bio izuzetak, tako je vazda i u Nemačkoj funkcionisalo a to neoliberali dobro znaju; zar nisu u tom smislu još, sada već davne 1977. godine, u ono doba osvita neoliberalne „civilizacije“ iliti „novog vrlog čovečanstva“ postigli opšte klasno, buržoasko vladajuće jedinstvo koncentracionom vladom (nemačka jesen 1.0) pa što ne bi opet? Iskustvo im ne manjka a bogami ni mehanizmi konkretnog, ovakog ili onakog ubeđivanja. Sve zavisi od zainteresovanog subjekta za demokratski dijalog ili „demokratski dijalog“. Ipak ima onih koji nisu spremni na „trule kompromise demokratskog dijaloga liberalne provinijencije“. Ima ih na levici kao što ih ima i na desnici. To su oni kojima se lepe etikete ultraša: ultralevica ili ultradesnica koja je po difoltu ako ne fašistička ono bar neofašistička, za Nemačku i specifično – neonacistička. Koliko su u pravu sa takvim kvalifikacijama može se pretpostaviti, mada u svakoj takvoj ili sličnoj tvrdnji ima i pomalo istine. Jedini problem im je kako diskvalifikovati one „ultraše“ na levici? Nemački „ercojgnis“ te vrste je poistovetiti ih sa desnicom.
No, da se vratimo onoj čaši žuči. Ta čaša žuči servirana je vladajućoj koaliciji sa govornice. Naravno, za tu čašu žuči potrudila se dr Sahra Vagenkneht. Doduše i njenu stranku nije mimoišla, ako ne čaša, ono bar čašica žuči.
Da, definitivno, tokom parlamentarne debate desilo se ono što ministar finansija Habak doživljava kao noćnu moru, za govornicu je izašla dr Sahra Vagenkneht i oštro, bez rukavica napala vladinu politiku i pritom jasno pokazuje da se ne oseća obaveznom da postupa u skladu sa odlukama sopstvene stranke.
Ništa novo, pa teško da ima ikog u Nemačkoj ko ne zna da dr Sahra Vagenkneht, jedna od najeminentnijih političarki u Nemačkoj, za koju ankete ghovore da je četvrta po popularnosti, i njeni sledbenici (čiji broj nije mali) imaju svoju beskompromisnu agendu; znaju oni da će namerno uništiti pokušaj njene stranke ka trulom kompromisu koji se ogleda u kombinaciji brige, ili kako se to novogovorom danas kaže „posvećenosti“ onima koji su u nepovoljnom položaju u Nemačkoj (opet isti novogovor koji bi trebalo da znači: sa naglo i dramatično osiromašenim građanima koji će se ove zime smrzavati zarad profita korporativnog i bankarskog kapitala) sa jasnim (oštro osuđujućim) stavom o Putinovim ratnim zločinima i pridruživanjem sankcijama evroatlantskog ratnohuškačkog bloka protiv Rusije i nezaobilazne i bezrezervne podrške Ukrajini do konačne pobede (što će reći do poslednjeg Ukrajinca u ovom proksy ratu što naravno neće nikako priznati ni Šolc, ni Habek a bogami ponajmanje Analene Berbok).
Šta se to u Bundestagu desilo?
Šok za evroatlantsko buržoasko jedinstvo oličeno u koaliciji na vlasti i državnim i ostalim gorljivo provladinim medijima, na govornicu izlazi dr Sahra Vagenkneht i govori:
„Zaista imamo najgluplju vladu u Evropi“.
Onda se izravno obraća vladi i kaže im u lice:
„Najveći problem je vaša grandiozna ideja da započnete ekonomski rat bez presedana protiv našeg najvažnijeg snabdevača energijom. Da, naravno, rat u Ukrajini je zločin. Ali ideja da kažnjavamo Putina tako što ćemo osiromašiti milione porodica u Nemačkoj i da uništavamo našu industriju dok Gasprom ostvaruje rekordne profite – pa, zar to nije glupo?“.
Foto: Printscreen/ Welt.de
Režim preko svojih medija u pokušaju da prejudicira moguće zaključke ionako zaplašenih građana za sopstvenu budućnost, podseća na kooperativnost Levice (Die Linke), političke stranke koja se, ili bar većina koja je odnela prevagu, pre samo tri meseca na kongresu na kojoj je frakcija dr Sahre Vagenkneht doživela poraz a na kojoj usled bolesti ni sama nije učestvovala, donela rezoluciju kojom najoštrije osuđuje “ruski zločinački agresivni rat i ratne zločine koje je počinila Rusija” i izrazila posvećenost “kažnjavanju odgovornih”. „Naša solidarnost je“, dalje se navodi u kongresnoj dekleraciji, „sa ljudima u Ukrajini koji pate, koji moraju da se odupru ili koji moraju da beže“. I kasnije: „Umesto izvoza oružja i isporuke oružja kriznim i ratnim zonama – koje mogu eskalirati i pasti u pogrešne ruke – moraju se proširiti nevojne opcije: sankcije moraju biti usmerene protiv Putinovog aparata moći i vojno-industrijskog kompleksa i dakle protiv sposobnosti vođenja rata.“ Potom slede zahtevi za suočavanje sa energetskom krizom u Nemačkoj: porez na višak profita, ograničenje cene gasa i brža ekspanzija obnovljivih izvora energije, sve kao i u onom što Nemcima nudi aktuelna vlada. Doduše bilo je i nešto kritičnih tonova ali i sa oprezom, da se ne pretera, da se slučajno koja ocena ili nedaj bože zahtev poklopi sa zahtevom Alternative za Nemačku, omražene ultradesničarske i neofašističke stranke. Sve u svemu, pokušaj da bude i vuk sit i ovce na broju.
Vagenknehtova se ne ograničava samo na govornicu u parlamentu, govori i van Bundestaga jer ima pristupa slobodnim štampanim i elektronskim medijima, tražena je. I ne propušta svaku priliku da jasno i nedvosmisleno iznese svoj stav. Tako, u razgovoru sa novinarima uz tvrdnju da se u Nemačkoj „nazire društvena i ekonomska katastrofa“ ponavlja svoju kritiku ekonomskih sankcija Rusiji i to opravdava argumentima koje običan Nemac jako dobro razume. Ona kaže:
„To što šaljemo naše pekare i zanatlije u bankrot ne pomaže Ukrajini. To je potpuno besmislena cena koju Nemačka trenutno plaća. Upropaštavamo i uništavamo našu ekonomiju. I moramo biti svesni da se ono što sada uništavamo više neće vratiti.”
Pritom Vagenknehtova odbacuje optužbe da se služi desničarskom retorikom:
„Šta je u tome desničarsko i populističko kada kažem da ne možemo milione ljudi gurnuti u siromaštvo?“.
Jan Korte, parlamentarni menadžer poslaničke grupe Levice u Bundestagu upozorava na raspad levice zbog takvog njenog nastupanja, pre svega u Bundestagu i kaže:
„Ako tako nastavimo, naša stranka će otići u istoriju“.
Taj svoj stav temelji na jasnom nesaglasju istupanja Vagenknehtove u odnosu na kongresne stavove od pre nekoliko meseci. On apeluje na sve da se ne igraju se sa pokušajima podele. Ipak, postavlja se otvoreno pitanje da li Levica ima odgovor na pitanje kako da se nosi sa javno izgovorenim stavovima Sahre Vagenkneht o gorućim nacionalnim problemima i Rusiji.
Mediji se zbog Vagenknehtove drvljem i kamenjem bacaju na Levicu, tvrde da ili nije mogla ili nijeh tela da spreči Vagenknehtovu da govori iako je govorila o ozbiljnim posledicama društveno neuravnotežene krizne politike vlade Olafa Šolca koja je svima očita. Ipak, Vagenknehtova ide i korak dalje, tvrdeći da Zapad takođe ratuje, vodeći „ekonomski rat“ gura prst u oko i Šolcu i celoj njegovoj vladi.
U takvoj atmosferi mediji ne propuštaju priliko da između frakcije dr Sahre Vagenkneht i krajnje desnice postave znak jednakosti, prenose deo zapisnika sa sednice Bundestaga koji glasi: „Aplauz sa levice i AfD“.
Govor Vagenknehtove je pružio dokaz da je pokušaj većine u Levici da je obaveže Vagenknehtovu i njenu frakciju na lojalnost stranačkoj liniji i nedvosmislenim rezolucijama partijskog kongresa propao, barem za sada. Vagenknehtova i njeni sledbenici imaju svoju agendu i nije ih briga da li se to uklapa u stranku, koju koriste samo kao platformu za privlačenje pažnje javnosti. To je agenda koja ima za cilj da od AfD-a ukrade onaj deo biračkog tela koji je podložan optužbama na račun politike vladajuće elite i njenom karakterisanju kao „glupe“.
Ovakvu retoriku Vagenknehtove izvesni medijski komentatori u Nemačkoj posmatraju kao trenutak koji je konačno jasno pokazao da se više ne može izbeći konačan rascep u Levici. Deo Levice, onaj koji predstavlja desno krilo, koji više ne želi da toleriše Vagenknehtovu pozvao je na njeno isključenje iz poslaničke grupe mada bi to moglo biti rizično, pošto Vagenkneht ima svoje sledbenike i u poslaničkoj frakciji Levice.
I onda, pitanje je da li bi ikog iznenadio novinski naslov koji bi glasio: Sahra Vagenknecht napada partijsko rukovodstvo? Istovremeno mediji naglašavaju da joj se snažno protivi partijsko rukovodstvo koje se distanciralo od nje.
Foto: Twitter/@SWagenknecht
No, ni Sahra Vagenkneht ne ostaje dužna, ona tvrdi da je lider stranke Martin Širdevan pogrešan izbor. Kako navodi novinarka Katerine Šiler, Sahra Vagenkneht je za ZEIT izjavila da „lider partije koji meša paralelni univerzum svog Tviter balona sa raspoloženjem stanovništva je u krivu“.
Svoj nastup u Bundestagu Vagenknehtova brani i kaže:
„Naravno, posao je levičarske opozicije da napadne vladu kada ona gura milione ljudi u siromaštvo i uništava našu ekonomiju“, a onda dodaje de retko ko dobija toliko pozitivnih povratnih informacija od stanovništva na svoj govor u Bundestagu kao što ga je ona ovog puta dobila.
Vagenknehtova poziva na hitne pregovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom o ukidanju sankcija kako bi se ponovo omogućile isporuke ruskog gasa i nafte na što kopredsednik Levice Martin Širdevan upozorava da njeno takvo ponašanje šteti stranci. Na takav Martinov stav, prosečni Nemac bi odgovorio: možda, ali ja ipak podržavam onaj slogan sa mitinga: otvorite Severni tok 2!
Nemačka javnost prati očigledan razvoj sukoba u Levici. Vagenknehtova ističe da ima snažnu podršku u stranci jer je više od 6.000 članova stranke i simpatizera potpisalo peticiju pružajući joj podršku a to je mnogo više od onih 2.500 koji su potpisali otvoreno pismo protiv nje. U tako uzavreloj situaciji izvesni stranački prvaci najavljuju dok drugi već i napuštaju Leviucu u znak protesta zbog disonantnog istupanja Vagenknehtove. Ulrih Šnajder je napustio stranku. Njegovim putem je krenuo i Fabio de Masi, bivši poslanik u evropskom parlamentu i Bundestagu. Njihov čin ona je kritikovala u podkastu Die Vochentester iz Kolner Stadt-Anzeiger-a navodeći da za tako nešto nema razumevanja.
Kao i u samoj stranci i u poslaničkom klubu Levice u Budestagu ali i u Evropskom parlamentu rascep je očigledan pa dopiru ratoborni ali i glasovi koji imaju za cilj smanjenje napetosti, poput istupa Golkeove.
Indikativno i možda još više simptomatično jesu formulacije koje mediji koriste kada izveštavaju o ovoj političkoj buri unutar Levice. Dominirajuću stranačku frakciju koja stoji nasuprot Vagenknehtovoj manjini nazivaju „reformističkim krilom“ što bi se lako moglo prevesti kao „nama bliska“ desnica Levice.
Ono što koči isključenje Vagenknehtove iz poslaničkog kluba a time i podelu istog, jeste činjenica da bi njeno isključenje moralo da zatraži 13 članova kluba i da se potom o tome odlučuje dvotrećinskom većinom što baš i nije realno s obzirom na odnos snaga u klubu, s čime se mnogi analitičari slažu. S druge strane, zbog rizika po Vagenknehtovu i njenu frakciju dobrovoljni izlazak iz poslaničke grupe nije opcija što potvrđuje i njen odgovor na pitanja novinara o statusu a koji glasi da je „trenutno član Levice“. Ipak, u ovakvom odgovoru, ono „trenutno“ deluje krajnje upozoravajuće jer njenim istupanjem iz Levice, niko ne dobija a ona najmanje gubi.
Očigledno je da pat pozicija nije izbor ni za jednu sukobljenu frakciju budući da nemaju garanciju za uspeh. I onda je postignut kompromis u poslaničkom klubu Levice. Koliko džentlmenski, koliko privremeni, razvoj događaja će pokazati.
Kompromisni teks saopštenja poslaničkog kluba koji je prihvaćen „velikom većinom“, sadrži zaključak „da govornik u suštini iznosi većinsko mišljenje poslaničke grupe“ s tim da se poslaničkom klubu daje pravo „da odlučuje o dodeli vremena za izlaganje za pozicije koje odstupaju od većinskog mišljenja grupe”, što stvara prostor i za iznošenje u Bundestagu i njegovim telima i drugačijeg mišljenja od onog zvaničnog. Kako će takav kompromis funkcionisati ostaje da se vidi.
A dok je sukob u Levici trajao, liberalni mediji pokušavali su da ubede Nemce da pitanje koje postavlja Vagenknehtova i koje glasi “sankcije da ili ne?” jednostavno ne stoji. Trude se da dokažu da to neprincipijelno pitanje i tvrde da su inflacija i energetska kriza zapravo nastupili pre ruskog rata protiv Ukrajine. Cene povrća i pšenice su, kako tvrdi novinarka Die Zeit-a Elsa Kester naglo porasle zbog propadanja useva kao posledica brzih klimatskih promena. Ona koristi argument Italijanske grupe za testenine Buitoni koja je želela da poveća cene testenina za 25 odsto još u oktobru 2021. i to zbog suše u SAD i Kanadi kao i poplava u Evropi. Takvih i sličnih argumenata bombardovani su čitaoci nemačkih medija. Mediji postavljaju i retoričko pitanje: da li je do eksplozija cena u energetskom sektoru došlo je zbog ruskog rata protiv Ukrajine ili zbog nemačkih sankcija Rusiji? Da bi stvar iskomplikovali potežu pitanje pogrešne energetske politike iz prošlosti, koja su ruku na srce i neki levičari svojedobno postavljali. Da nemačko energetsko tržište nije toliko usmereno na gas, rat – ili sankcije ne bi imali toliki uticaj na snabdevanje energijom. A onda postavljaju pitanje: Da se sankcije ukinu, da li bi opet sve bilo u redu u pogledu snabdevanja? Kao krucijalni dokaz poteže se primer Berlina iz 2013. godine i neuspelog referendum u oblasti komunalnog snabdevanja čistom i obnovljivom energijom jer je na referendum izašlo manje od 25% građana.
Zaključak je jasan: nisu krive vlasti niti korporacije, za sadašnje stanje uglavnom su krivi građani.
Za to vreme dr Sahra Vagenkneht skoro svakodnevno ili nastupa u političkim emisijama ili elektronski i štampani mediji objavljuju njene intervijue.
Pixabay, Twitter/@SWagenknecht
Njena poruka ionako zabrinutim nemačkim biračima za sopstvenu budućnost, naročito onu blisku, Sahra Vagenkneht poručuje da u ovom trenutku, dok vlada vodi lošu politiku, a milioni se ljudi plaše za svoju egzistenciju zbog vrtoglavih troškova energije Levica bi trebalo da bude mnogo jača jer u sutuaciji kada privredi preti talas bankrota a koalicija na vlasti uopšte nema nikakav plan, normalno je i očekivano da opozicione stranke sve više dobijaju na značaju. Po njoj, “ovo bi bilo vreme u kome bi Levica ponovo mogla i trebalo da bude dvocifrena”, pri tome misli na rezultate parlamentarnih izbora:
“Ali umesto da predlaže razumna rešenja za probleme ljudi, pojedini iniciraju unutarstranačku prepirku kako bi nas naterali da odemo. Oni koji to rade ne treba da se čude ako birači okrenu leđa Levici.”
U svojim zahtevima Vagenknehtova zna šta hoće, ona se zalaže za stranku koja je politički snažna i koja ima koncepte u ovo teškoj situaciji:
“Ako vidimo da za sada ne možemo bez ruske energije, onda moramo pokušati da je dobijemo. Druge zapadne zemlje rade isto i ne deluju autodestruktivno kao naša vlada. Svim ljudima koji se sada plaše, koji su sa razlogom nezadovoljni, potrebna je politička reprezentacija. U suprotnom, sve više će se iz očaja okretati AfD-u ili uopšte neće izaći na izbore. Volela bih da ovi ljudi na glasačkom listiću za sledeće savezne izbore nađu stranku koja ih zaista podržava i za koju mirne savesti mogu da glasaju.“
Očigledno je da na taj način Vagenknehtova otvara prostor za kompromis ali šalje poruku da neće odustati od svojih temeljnih stavova.
I konačno, kompromis u poslaničnom klubu je postignut.
Povodom napetosti u stranci i poslaničkom klubu nakon njenog nastupa u Budestagu, Sahra Vagenkneht je rekla da javne svađe ničemu ne služe i da je iznađen kompromis u polsaničkom klubu. Ona tvrdi da lično ne želi da iznova i iznova upada u takve besplodne debate jer želi da se fokusira na vladu zbog njenih pogrešnih odluka i da izvrši pritisak na nju da promeni politiku. Želi da svojim delovanjem predupredi sutuaciju u kojoj mogu da se nađu milioni domaćinstava jer neće moći da plaćaju narastajuće račune, da bezbroj preduzetnika, malih i srednjih preduzeća odu u stečaj i nestanu.
Sahra Vagenkneht je sigurna da vodi ispravnu politiku i da sebe ne smatra odgovornim za unutarstranačke sukobe jer kaže da je primila mnogo pozitivnih povratnih informacija od stanovništva i ukazuje na iracionalnost tih rasprava.
