Šta si radio u ratu, Predsedniče?

Gde smo tri decenije nakon početka ratova u Jugoslaviji i šta o njima znaju generacije rođene tokom ratnih godina? Koliko smo bliži pomirenju posle niza presuda za strašne zločine, zbog kojih je morao da bude osnovan specijalan Međunarodni krivični sud? Da li je istinsko pomirenje uopšte moguće ako su i danas na vlasti isti oni koji su devedesetih zagovarili ratnu politiku? Ili je za istinsko suočavanje sa prošlošću potrebno, na primer, da kao i u Nemačkoj 1968, čitava jedna generacija rođena ratnih devedesetih širom bivše Jugoslavije upita svoje roditelje šta su radili u ratu. Ovaj tekst namenjen je pre svega toj “deci” od tridesetak godina.

Piše: Mihaela Šljukić Bandović

Presuda kojom je Ratko Mladić u Hagu pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici i ratnih zločina u Bosni, stigla je baš kada se navršava 30 godina od početka ratova u Jugoslaviji. Iako je Žalbeno veće tribunala potvrdilo prvostepenu presudu kojom je Mladić proglašen krivim za ulogu u ubistvu oko 8.000 bosanskih muslimana u Srebrenici 1995. godine, i ova presuda izazvala je podeljene reakcije – za jedne je osuđeni zločinac, za druge heroj.

Za porodice žrtava istorijski dan kojim je zadovoljena pravda i zatvoreno jedno od najkrvavijih poglavlja u modernoj istoriji Evrope. Za vlast u Srbiji, nije to krila, težak dan. Premijerka Ana Branabić rekla je da je Hag presudama udaljio region od pomirenja “s obzirom da za srpske žrtve skoro niko nije odgovarao” i ocenila da je to “bez sumnje politički sud”. Reakcija srpske vlasti nije neočekivana, ako se zna da u njoj već skoro deceniju sede isti oni koji su devedesetih godina zagovarali ratnu politiku. 

Najmoćniji među njima – Aleksandar Vučić poručio je “svim Srbima” da dignu glave jer “ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni nizašta”, te dodao – “na nama je da radimo još marljivije i otvaramo fabrike” i “okrenuti smo budućnosti a ne prošlosti”.

Međutim, u ne tako davnoj prošlosti, Vučić je govorio drugačije. U znak protesta zbog odluke da bulevar na Novom Beogradu ponese ime prvog demokratski izabranog premijera, Zorana Đinđića, Vučić je 2007. godine lepio plakate s natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. Iste godine je kao visoki funkcioner i poslanik Srpske radikalne stranke sa skupštinske govornice pokazivao i natpis „Sigurna kuća za Ratka Mladića„.

“Prostorije naše stranke u Skupštini Srbije jesu i biće ‘sigurna kuća’ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučić, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuča za generala Ratka Mladića, čoveka koga gone samo zato što je štitio svoju zemlju. Ponosan sam na to i spreman da snosim posledice.” (Beta, 4. oktobar 2007.)

Elem, nekoliko sati nakon što je Ratku Mladiću potvrđena doživotna kazna zatvora, predsednik Srbije Aleksandar Vučić morao je da na sednici Saveta bezbednosti UN odgovori na kritike što Srbija već šest godina odbija da uhapsi i Mehanizmu za krivične sudove u Hagu izruči članove Srpske radikalne stranke – Vjericu Radetu i Petra Jojića, kako bi im se sudilo za nepoštovanje Haškog tribunala. Oni se terete da su u procesu koji se vodio protiv njihovog stranačkog šefa, Vojislava Šešelja, uticali na svedoke tako što su ih pretnjama, ucenama i mitom nagovarali da promene iskaze ili da ne svedoče. Optužnica protiv Radete i Kojića podignuta je u oktobru 2012. godine, nekoliko meseci nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke.

Budući da predmet godinama stoji jer se vlast oglušuje o zahteve za izručenje, a sve pozvajući se na odluku Višeg suda u Beogradu da nema zakonskog osnova za njihovo hapšenje i izručenje, pitanje je i da li bi, ukoliko bi im se sudilo u Srbiji, suđenje bilo objektivno i nepristrasno zbog veza koje Vučić ima sa Srpskom radikalnom strankom.

Da ta sumnja nije bez osnova, govori i činjenica da je Vojislav Šešelj, iako osuđeni ratni zločinac, do prošlog leta nesmetano bio poslanik u republičkom parlametu, iako Zakon o izboru narodnih poslanika kaže da poslaniku prestaje mandat ako je pravosnažno osuđen na kaznu dužu od šest meseci.

Šešelj je, podsetimo, u aprilu 2018. godine pravosnažno osuđen u Hagu na deset godina zatvora zbog podsticanja progona, deportacije i prisilnog raseljavanja, te prisilnog premeštanja Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci 1992. godine. Žalbeno veće tada je utvrdilo da je Šešelj 6. maja 1992. na promociji Srpske radikalne stranke u Hrtkovcima, između ostalog, rekao da “u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima” i dodao – “izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže, ako sami ne odu”.

U presudi je konstatovano da je Šešelj imao uticaja na članove svoje stranke, da je bio ideološki lider i da su neki čak gledali u njega “kao u boga”, kao i da su njegovi govori imali značajan efekat na njegove slušaoce.

Vojislav Šešelj zagovarao je politiku ujedinjenja “svih srpskih zemalja” u jednu, zajedničku srpsku državu, takozvanu Veliku Srbiju, koja bi uključila Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i znatne delove Bosne i Hercegovine, kao i deo Hrvatske do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Držao je zapaljive, ratnohuškačke govore i organizovao dobrovoljačke, paravojne jedinice, koje su se zvale “šešeljevci” ili “četnici”.

Devedesetih godina bio je ideološki lider i politički otac i Aleksandru Vučiću, koji se danas percipira kao garant stabilnosti u regionu. Srpskoj radikalnoj stranci Vučić je pristupio u jesen 1993. godine, nakon što je prethodno kao apsolvent Pravnog fakulteta proveo osam meseci u Republici Srpskoj – dva na frontu, a šest u televiziji na Palama, gde je vodio srpsko-englesku redakciju. O tome je govorio u specijalnom izdanju radikalskog glasila Velika Srbija u septembru 1997. godine.

“Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj.” (Velika Srbija, septembar 1997.)

 

U specijalnom velikom intervjuu tadašnji generalni sekretar i poslanički kandidat SRS-a govorio je i o svom iskustvu iz novinarskog rada na Palama, rekavši da je u ratnim uslovima nemoguće objektivno informisanje i da je “normalno da se čak otvoreno navija za svoje”.

“Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga. Volim svoj narod, ne mrzim druge, ali svoj narod volim i na njegovoj sam strani.“ (Velika Srbija, septembar 1997.)

U istom izdanju Velike Srbije – u delu “Vučić izbliza”, navodi se da mu je Velika Srbija san.

“To ne bi bila Velika Srbija u pežorativnom smislu. Bila bi to Srbija po meri, ali ne socijalista, već čitavog srpskog naroda.“ (Velika Srbija, septembar 1997.)

U aprilu 1994. Vučić u časopisu Velika Srbija, u autorskom tekstu “Scenario prošlosti”, komentariše saopštenje sa sastanka predstavnika Republike Srpske Krajine Milana Martića i Borisava Mikelića sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, u kom je “izražena obostrana saglasnost u mišljenju da srpskom narodu najveća opasnost preti od ekstremizma i ekstremista, posebno od delovanja nekih članova Srpske radikalne stranke”.

Vučić kaže da je veliki broj Srba verovao da je Hrvatska na čelu sa Tuđmanom i njegovom soldateskom najveći neprijatelj srpskog naroda, ali da se Milošević “po ko zna koji put potrudio da uveri celokupnu javnost da samo On zna ko su nam a ko nisu (ne) prijatelji“.

“Ipak dobro je da smo saznali od koga nam dolazi najveća opasnost, pa makar to bilo posle gotovo tri godine vojevanja i borbe za slobodu srpskog naroda u kojoj su prednjačili gore pomenuti ’ekstremni pripadnici SRS-e’, pa makar to bilo kontra naših doskorašnjih naivnih verovanja da bar delimično kroz pore socijalističke vlasti provejava srpski nacionalni duh. Uostalom, za učenje nikad nije kasno. Samo, koliko se sećam, ti isti Srpski radikali su posle bitaka kod Borova sela, Skelana, Benkovca od ove vlasti sa istim predsednikom proglašavani za najveće heroje, za srpske oslobodioce.(…) Naše nade i težnje za vaspostavljanjem jedinstvene srpske države na srpskim etničkim prostorima nisu raspršili ni naši ’unutrašnji’ ni neki drugi neprijatelji, već sam predsednik Srbije.“ (Velika Srbija, april 1994.)

 

U intervjuu za Veliku Srbiju u septembru 1997. rekao je da srpski narod u vreme raspada Jugoslavije nije želeo ništa više od drugih, već manje. “Dok su svi želeli otcepljenje od Jugoslavije, međunarodno priznate suverene države, naš narod je želeo da u njoj ostane”.

“Nije trebalo da se razdvoje republike, trebalo je sačuvati srpski narod unutar iste države u kojoj je bio od 1918. godine, jer je on i stvorio, a i poslednji referendum Srba u Hrvatskoj i BiH su tu volju potvrdili. Te granice i ideju nacionalnih sloboda nasleđenu od komunista zdušno su branili čelnici ‘Zajedno’, govoreći kako to nije naš rat, pozivajući omladinu na dezerterstvo. A kakva je razlika između Pirota i Knina? U Kninu je živelo 90 odsto Srba, Donjem Lapcu 97, proporcionalno više nego u Beogradu danas. Zna li danas neko da je Donji Lapac bio srpski? Granicom pored Une prolaznik gleda gradove i sela s druge obale, nekada srpske, vekovima srpske, a sada puste. Hrvati su dobili triput veće teritorije od onih iz ‘hiljadugodišnjeg sna’, ali je na toj lijepoj njihovoj nekada bilo mesta za 20 miliona, a oni ne mogu da nasele ni jedno Kistanje.” (Velika Srbija, septembar 1997.)

 

Iako je Republika Srpska Krajina pala u ruke hrvatske vojske u avgustu 1995. godine, Vučić je kasnije govorio da tu bitku ne smatra izgubljenom, “rizikujući da svome imenu doda frazu ‘nacionalni romantik’”. Opisao i je i kako vidi buduću misiju Srpske radikalne stranke “u povraćaju vekovnih srpskih teritorija”.

“Nemam krupnih ideala, iako sam dušom i telom predan stranci, trudeći se da svim političkim sredstvima širim ideje srpskih radikala. Ono što me najčvršće drži tu je nacionalni program, koji nas opredeljuje da oformimo našu srpsku državu i saznanje da je Srpska radikalna stranka jedina politička partija koja ne priznaje okupaciju Republike Srpske Krajine i dela Republike Srpske. Mi nismo budale za koje neki, uprošćujući stvari, vole da kažu da smo spremni da se borimo sa celim svetom. Ali, ako dođemo na vlast u Srbiji svakodnevno ćemo podsećati da su ove teritorije naša vekovna zemlja i kršiti otpor koji su decenijama komunisti negovali protiv istog naroda s one strane Drine. (….) Odreknemo li se naših teritorija, naše svete srpske zemlje, otići će i Kosovo i Metohija, Rasinski okrug, izgubićemo i Kruševac i Kraljevo i Leskovac i Bujanovac. Jednom moramo da pokažemo zube da nas više ne bi dirali.” (Velika Srbija, septembar 1997.)

Na velikom mitingu koji je SRS organizovao 17. juna 1995. zbog hapšenja Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića u Gnjilanu, Aleksandar Vučić, tadašnji generalni sekretar stranke, održao je, kako je primećeno u Velikoj Srbiji, “inspirativni govor” i “oživeo miting koji je u tom trenutku doživeo vrhunac”.

“Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!” (Velika Srbija, jun 1995)

U junu 1995. kao poslanik SRS usred Skupštine Srbije izgovorio je sada već čuvenu izjavu – “za jednog Srbina, 100 muslimana“, a za koju je kasnije, 2015. godine, rekao da je “izvučena iz konteksta”. Demantuje ga snimak na kom doslovce kaže:

“Pa, vi bombardujte. Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje i može li se tako ponašati sa srpskim narodom.” (Narodna Skupština Republike Srbije, 20. jun 1995.)

Govoreći o programu državne televizije Srbije, Aleksandar Vučić je 20. marta 1995. u Glini, opštini blizu Vrginmosta, izjavio da se zalaže plan stvaranja Velike Srbije. Iako je mnogo kasnije, tokom posete Hrvatskoj 2018. godine rekao tamošnjim novinarima da su “izmislili” to za Veliku Srbiju, da “to u tom govoru nema u Glini, slučajno, nema ga”, demantuje ga snimak mitinga iz Gline.

“(…) Ništa više nema od vesti u Krajini. Kao da je to inostranstvo, kao da je to u Hrvatskoj… E, neće moći! Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti hrvatska. Nikada Banija neće nazad u Hrvatsku! (…) Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi i tu odstupanja biti neće.” (YouTube, mart 1995.)

Na mitingu SRS-a u Bijeljini, 23. marta 1996. okupilo se više od deset hiljada građana, a među parolama bile su i poruke: “Kad Srbi osvoje Dedinje – Knin je opet naš”, “Bolje cveće na šubari, nego cvet u kosi” i “Srpski narod je uz Šešelja”. Građanima se obratio i generalni sekretar rradikala, poručivši da “ nikada srpstvo nije bilo tako poraženo i poniženo kao što je danas”.

“Republiku Srpsku Krajinu, najzapadniju srpsku državu, izgubili smo zahvaljujući Miloševićevoj izdaji i kapitulaciji. Ko zna koliko srpskih gradova je dato u ruke hrvatske ustaške vojske, a da ih više niko i ne spominje. Neko malopre pomenu tu nesrećnu državnu televiziju, mi je u Beogradu zovemo Lažovizijom, pa setite se kada su poslednji put spomenuli srpski Knin, srpski Benkovac, Vojnić, Glinu, Vrgin most, Kostajnicu, Dvor, Plitvice, Slunj… Zaboravili su na to. Više Srpska Krajina ne postoji, kao da nikad nije ni postojala. Više je ni u vremenskoj prognozi ne pominju. Misle oni – Srbi su zaboravili! Misle da Srbi ne znaju šta je srpsko i da će im biti srpsko ono što im kaže crveni tiranin sa Dedinja. A, uradio je posle toga još veću izdaju u Republici Srpskoj. (…) Vidite šta je uradio u Dejtonu. (…) Sećate se i kada se posle svega obratio i građanima Republike Srpske, želeći da ih obraduje, pa kada je rekao – sada da vam kažem šta smo sve dobili, da krenem od zapada, a ja mislim, dobro ako baš ne može Benkovac i Obrovac, može sigurno Knin i Gračac, kad reče Milošević – dobili smo Mrkonjić Grad i Šipovo. Bezmalo centar bivše Bosne i Hercegovine! Onda kaže – a, da vam kažem šta smo dobili u Posavini, dobili smo Derventu, Modriču, Šamac i Brod. Kao da to srpska vojska već ne drži, kao da Srbi nisu i dan danas tamo, uvek bili i ostali, nikad niko drugi tamo nije ni bio! Pa, gledam i mislim – ili je on lud, ili smo svi mi ludi! Ali pre će biti da je on, jer takve laži niko drugi ne može da izgovori! I, sada hoće da napravi od svih nas poslušnike koji treba da mu se zahvaljuju za ono što je učinio u Dejtonu. Da mu kažemo – odlično si uradio, ti si najpametniji i najbolji. Nema veze što si im ostavio Drvar, Grahovo, Glamoč, Jajce, Ključ, Srbobran, Petrovac, Sanski Most, Srpsko Sarajevo, Goražde… Nema veze, ti si nama sve dobro uradio! E, ne može tako. Ne može tako! Nikada to od nas, srpskih radikala neće čuti.” (Velika Srbija, april 1996.)

U nastavku vatrenog govora, Vučić u Bijeljini najavljuje izbore u Republici Srpskoj i poziva okupljene da glasaju za srpske radikale, koji su “uvek bili sa svojim narodom i uvek tamo gde mu je najteže”, da bi onda poentirao:

“Srpska radikalna stranka ne misli da je sve izgubljeno. Srpska radikalna stranka ne prihvata okupaciju zapadnih srpskih teritorija. Mi ćemo se boriti svim svojim snagama, najpre demokratskim i mirnim putem, da učinimo sve da ono što je srpsko – srpski Knin i srpski Jasenovac i Srpsko Sarajevo – budu u srpskoj državi! Sve za srpstvo – srpstvo ni za šta! Živeli!“ (Velika Srbija, april 1996.)

Od ideje Velike Srbije i granice Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica Vučić je počeo da se ograđuje ubrzo pošto je napustio Srpsku radikalnu stranku i osnovao Srpsku naprednu stranku 2008. Tada je tvrdio – ”iz mojih usta niste čuli nikada za tu granicu, nikada”. Međutim,  demantuje ga snimak s početka 2000. godine, u kom izgovara sledeće:

‘Vidite da dans mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ruke im ljube, oni hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da i danas nema preko 20 posto Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas srpske radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. I neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.’ (Otadžbinski kongres SRS, januar 2000.)

U Velikoj Srbiji iz septembra 1997. navodi se da je više od godinu dana Aleksandar Vučić redovni komentator Radio Indeksa, u emisiji “In medios pres”. U radikalskom stranačkom glasilu objavljen je Vučićev komentar iz emisije, u kom komentariše situaciju na Kosovu.

“Ove nedelje usledili su novi teroristički napadi na srpsku policiju i policijske stanice na Kosovu i Metohiji. Nekome je možda čudno da se to ponavlja, kada imamo, pod znacima navoda, jake policijske snage u tom delu naše države. Meni to ne predstavlja nikakvo iznenađenje, pre svega zato što je očigledno da Šiptari nisu bili spremni na takve metode borbe protiv dražve Srbije i srpskog naroda – te da iza njih direktno stoji Stejt Dipartment i njihove obaveštajne službe, očigledno da im oni daju logističku podršku i pomoć za svaki od tih napada i da je cilj tih napada politički cilj, a on je, pre svega taj da se vrši žestok pritisak na Srbe, da se oni zaplaše, da ponovo počnu da se prave straže u srpskim selima na Kosovu i Metohiji, i onda će se pojaviti ‘veliki spasilac’ Slobodan Milošević, koji će reći – evo vam, gotovo konfederalna jedinica Kosovo i Metohija, samo da vi ostanete u našoj Jugoslaviji. Imaćete sva prava, svu državnost, maksimalan suverenitet, svoje teritorije, samo prestanite sa terorističkim napadima. Onda će, u nekom novom Dejtonu, reći – evo, postigli smo najviše što se moglo postići, važno da je naš narod siguran i bezbedan. To je opasna i opaka taktika zapadnih moćnika, koju pokušavaju da sprovedu uz pomoć predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Od jednog zapadnog diplomate sam čuo da je bilo dogovora da se sastanu Rugova i Milošević, ali da je minimum onoga na čemu Rugova insistira “nezavisnost Kosova”, dok je Milošević u startu nudio autonomiju iz ’74. godine…“ (Velika Srbija, septembar 1997.)

 

Dok poslednjih godina kao glavni pregovarač sa Prištinom govori o različitim idejama – od podele i razgraničenja, do “nikome sve, a svakome dovoljno”, dvadesetak godina ranije obećavao je da će Kosovo biti srpsko. Možda ne sutra, ali…

“Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina, ili za neku deceniju, to je drugo pitanje.” (Peti otadžbinski kongres SRS, 23. januar 2000.)

Vučić je bio ministar za informisanje u Vladi Srbije, koju su 24. marta 1998. godine formirali SRS, SPS i JUL . Za vreme ministarskog mandata potpisao je zloglasni Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po drakonskim kaznama za medije, kao i gašenju redakcija “Dnevnog telegrafa”, “Evropljanina” i “Naše Borbe”.

Na ministarskoj funkciji bio je i u vreme NATO bombardovanja. Spekulacije da je u noći kada je 1999. bombardovan RTS sklonio svoju majku iz zgrade pre napada, Vučić je demantovao 2019. godine, rekavši da je njegova majka te noći bila u RTS-u. “Raketa je pala nekoliko metara od nje, bila je uplašena… Ne samo da je nisam sklonio, već te noći nije ni trebalo da radi, bila je te noći tu slučajno i nije poginula“, rekao je tada Vučić.

Navode da se neposredno pred bombardovanje skućio, nije dematovao. Stan od države kao ministar informisanja dobio je krajem 1998. godine. Prema pisanju nedeljnika “Vreme”,  stan od oko 120 kvadrata na Novom Beogradu kasnije je otkupljen. Kritičari mu zameraju da je stan od države dobio u vreme kada se na Kosovu ratovalo.

Rat na Kosovu, NATO bombardovanje ciljeva na Kosovu i Srbiji, progon 750.000 Albanaca sa Kosova, ubistva deset hiljada ljudi, masovne grobnice i hladnjače sa leševima, oko 100.000 Srba koji su pobegli sa Kosova i na kraju  gubitak pokrajine, odnosno prihvatanje međunarodne uprave nad Kosovom čiji konačan status još uvek nije rešen – epilog je vlasti SRS, SPS i JUL, u kojoj je i Vučić imao značajnu ulogu.

Naslovna fotografija: Velika Srbija/Printscreen

Izvor: Istinomer

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar