Komesarijat: U Srbiju dnevno ulazi desetak migranata, tako je već 5 godina

Komesarijat: U Srbiju dnevno ulazi desetak migranata, tako je već 5 godina

Komesarijat: U Srbiju dnevno ulazi desetak migranata, tako je već 5 godina

Predstavnica republičkog Komesarijata za izbeglice i migracije Svetlana Palić izjavila je da trenutno na dnevnom nivou u Srbiju ulazi po desetak migranata.

Kao i da je takva situacija poslednjih pet godina.

Palić je gostujući na televiziji N1 rekla da je da se za sada situacija na terenu u Grčkoj ne odražava na priliv migranata u Srbiju.

Prema njenim rečima najviše migranata dnevno u Srbiju zabeležen u avgustu 2015. godine, kada dnevno ulazilo više od 12.000 ljudi, ali su sada granice EU zatvorene i ne postoji ruta kroz koju migranti mogu da prolaze.

“Nezahvalno je davati prognoze šta će se desiti, ali kako stvari sada stoje ne čini se da bi se mogla promeniti 2015. godina, prvenstveno zato što se promenio stav Evropske unije po tom pitanju”, rekla je Palić.

Ona je rekla svaka država ima pravo i mora da štiti svoje granice, ali i da je u isto vreme u obavezi da pomogne onima kojima je pomoć potrebna.

Prema njenim rečima kroz Srbiju je prošlo oko milion migranata, a država je u suočavanju s migrantskom krizom dobro reagovala.

Beta

POSLEDNJE OBJAVLJENO

- Širenje NATO-a na istok: Između obećanja i obuzdavanja
  20/01/2022ANALIZA / SVETIzvor: JUGpress, Foto: Politički.rs Pitanje kontrole prostora je pitanje od suštinskog značaja za geopolitičku praksu. Jednostavno, imati uticaj na političke, bezbednosne i ekonomske prilike u nekim, strateški bitnim zemljama, predstavlja nukleus spoljno-političkog delovanja velikih sila. U tome, naravno, nema ničeg novog, i to predstavlja konstantu političkih aktivnosti u vremenu i prostoru „od kad je sveta i veka“. Piše Aleksandar Stojanović Preneseno na savremenu, kako bi to rekao američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski, „globalnu šahovsku tablu“, viškom moći u kontekstu dirigovanja prilika u drugim zemljama, služe se svetske supersile, a pre svih, Amerika. Ona to čini, samostalno ili kao najvažnija članica najmoćnijeg vojnog saveza na svetu – NATO-a, vođena, pre svega i izvan svega, svojim interesima i ciljevima, neopterećena reakcijom one druge strane na čiju štetu se ti i takvi interesi operacionalizuju, navodi se u analizi koju je objavilo Udruženje građana Centar za istraživanje bezbednosti (CIB) na svom sajtu. Tokom hladnoratovskog nadmetanja, Vašington je na svaki način pokušavao da suzbije uticaj svog ideološkog neprijatelja – Sovjetskog Saveza. Jedan od, istorija će pokazati, najefikasnijih načina, bilo je dosledno sprovođenje doktrine obuzdavanja – korpusa mera sa ciljem kontrolisanja prilika u državama na rubnom delu evroazijskog kontinentalnog masiva. Amerikanci su to činili, sa većim ili manjim uspehom, što kroz apsorpciju zemalja u NATO (Španija, Italija, Grčka, Turska), što kroz podršku političkim režimima (Izrael, Saudijska Arabija, Pakistan i Japan), a što kroz intervencije vojne prirode – u Avganistanu, Vijetnamu i Koreji. Sve navedene aktivnosti u velikoj meri uticale na ishod Hladnog rata, a svoju upotrebnu vrednost imaju i danas, kad meta napada (u cilju strateškog iscrpljivanja) više nije SSSR, već Kina, ali i Rusija. U tom smislu, posmatrano kroz prizmu geostrateške relevantnosti prostora u Evropi i Aziji, vrlo važno mesto zauzima područje istočne Evrope. Po nekim geopolitičkim koncepcijama („srce sveta“ Helforda Mekindera), upravo tu leži odgovor na pitanje ko će ostvariti globalnu dominaciju. Zbog toga, između ostalog, ne treba da čude napori zapadnih zemalja da u ovom delu sveta ostvare nadmoć, kao ni težnje Rusije da kontroliše političke prilike u susednim zemljama, nastalim nakon rastavljanja nekadašnjeg „socijalističkog lagera“. Da u prethodnim redovima ima istine, dovoljno ilustrativno govore napori i jedne i druge strane da ostvare uticaj u zemljama baltičkog priobalja, Poljske i naročito, Ukrajine. Baš zbog doga, a uzimajući u obzir aktuelni razvoj događaja u svetu međunarodnih odnosa, treba nešto više reći o širenju Severnoatlantskog saveza ka granicama Rusije. Eksploatacija trijumfa Kada su, krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, u Sovjetskom Savezu, sprovođeni „glasnost“ i „perestrojka“ – reformski procesi namenjeni društvenoj i tržišnoj liberalizaciji bastiona real socijalizma, po uzoru na zemlje Zapada, činilo se da svet klizi u vreme međunarodne saradnje. Tako su makar lideri Amerike i SSSR-a, Ronald Regan i Mihail Gorbačov, pokušavali da objasne perspektivu međunarodnih odnosa. Jedna od polaznih osnova za taj optimizam, bio je usmeni dogovor dvojice moćnika da se NATO neće širiti prema istoku. Iako je opravdanje postojanja Alijanse i teorijski i praktično već bilo u problemu – nakon dekompozicije Varšavskog ugovora, NATO je ostao bez glavnog oponenta na svetskoj sceni čije je delovanje trebalo suzbiti, naznaka za gašenjem Severnoatlantskog saveza nije bilo ni na pomolu. Gorbačov je, izgleda, hteo da spasi što se spasiti može. Ipak, vrlo brzo se pokazalo da se radi o jednostranim ustupcima, te da NATO nikako nema nameru da stane sa valorizacijom trijumfa u nikad zvanično objavljenom „ratu“ sa konkurentima s one strane gvozdene zavese. Tome u prilog govore i strategijski koncepti NATO-a sa početka i kraja devedesetih, kojima se Alijansi omogućava delovanje i van granica zemalja članica, kao i ofanzivno dejstvo. Na taj način se mimioilazi defanzivni karakter člana 5 Severnoatlantskog sporazuma koji dozvoljava kolektivnu odbranu ukoliko je napadnuta članica Alijanse. NATO je i formalno istakao ekspanzionističke ciljeve. Na ruku je išlo i rusko posrtanje, obeleženo krizom vlasti i „ekonomskim genocidom“- pogubnim društvenim prilikama u post-sovjetskoj Rusiji. Otpočeo je proces širenja NATO-a, sa fokusom na sve one „nezadovoljne i nezbrinute“ političke sisteme nastale raspadom nekadašnjeg SSSR-a. Istočna Evropa je postala jedan od evro-atlantskih prioriteta. Novo doba je došlo. Šah globalnih razmera Danas, tridesetak godina od tih dana, što šta se promenilo na „velikoj šahovskoj tabli“. Najpre, američka nadmoć nije toliko ubedljiva kao onda. Ni Rusija više nije na kolenima. Ipak, i pored svih promena, čini se da refleksije na dane famoznog „hladnog rata“ još uvek nisu definitivno stvar prošlosti. Tome makar svedoče geopolitičke aktuelnosti – pregovori Vašingtona i Moskve oko bezbednosnih garancija u Evropi, a povodom krize u Ukrajini. Pozicija Amerike je da Rusi moraju odustati od (za Pentagon, očekivane) vojne invazije na Ukrajinu. Rusi, s druge strane, zahtevaju zaustavljanje širenja NATO-a ka istoku. Ni jedna ni druga strana ne odustaju od svojih zahteva, te se čini da su pregovori u, šahovskim rečnikom rečeno, „pat poziciji“. Suštinski, za Ruse bi bilo neprihvatljivo da Ukrajina (koja već sprovodi pakete saradnje sa NATO-om, što pojedinačno, što preko Partnerstva za mir) postane punopravna članica, jer bi to značilo dugoročnu bezbednosnu degradaciju zapadne granice. Bliže Baltiku, ona je već pod pritiskom, pošto je Alijansa već izbila na ruske granice preko Letonije, Estonije i Poljske. Na taj način, teritorija Ukrajine dobija na dodatnoj važnosti. Zapadni saveznici pak, pokušavaju da na svaki mogući način kompenzuju tragično doživljeno gubljenje Krima koji se, nakon Hruščovljevog ustupanja Ukrajini 1954., vratio pod „šapu ruskog medveda“ 2014. godine. Geostrateški gledano, Moskva je dobila nepotopivi nosač aviona u Crnom moru, ali je, što je i bitnije, na simboličkoj ravni pokazala da može u značajnoj meri uticati na konsolidaciju prostora u svom neposrednom okruženju. Pa makar se pod tim podrazumevala i trajna destabilizacija Ukrajine. To definitivno nije lako palo čelnicima „zapadnog fronta“. U toj meri, da danas, skoro osam godina od početka rata u Ukrajini, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg obznanjuje da je „pretnja od velikog vojnog sukoba u Evropi – velika“. Nisu izostali ni odgovori sa druge strane. U međuvremenu, Rusi koncetrišu trupe blizu ukrajinske granice, američki i britanski razarači uplovljavaju u Crno more, izviđački avioni NATO narušavaju vazdušni prostor Rusije, a u Jadransko more je u prethodnom periodu, uplovila udarna grupa američkog nosača aviona USS “Hari S. Truman”. Sve to zajedno – oštar, ratnohuškački narativ i nesrazmerne vojne akcije, čine opravdanja manevara floskulom o redovnim vojnim vežbama, u najmanju ruku, naivnim. Kako će se okončati sukob dveju volja, i to dveju nuklearnih volja i da li će, shodno iskustvu iz prethodnih decenija, ceh platiti treća, manje moćna strana, ostaje da se vidi. Ono što ne daje razloga za optimizam, to je lagodno, gotovo, lakonsko pominjanje rata kao jedinog načina da rešenje svih akumuliranih problema u upravljanju svetom. Ako do toga dođe… Aleksandar Stojanović (Autor je završio master studije na Fakultetu bezbednosti Beogradskog univerziteta) Pročitajte jošKraj rata u Avganistanu: Kako je propala američka hegemonijaCNN: Amerika tajno odobrila vojnu pomoć UkrajiniAleksandar Đokić: Kazahstan – epilogRegnum o 30 godina Republike Srpske: “Banjaluka teško može da računa na podršku Beograda” Like this:Like Loading......

Pročitajte još

Ostavite komentar Cancel reply

%d bloggers like this: