Aleksandar Fatić: Politička bara nemorala se mora oribati i isprati šmrkom

Izvor:
Socialitas, Foto: Medija centar, Privatna arhiva
Sv. ava Justin Popović, koji je bio jedan od praktično najaktivnijih naših teologa, insistirao je na principu da čovek, društvo ili organizacija, da bi se promenili u pozitivnom smislu, odnosno da bi postigli neki bolji kvalitet življenja, prethodno moraju biti nesrećni. Dakle, pre one pozitivne promene, uvek dolazi negativno stanje, nezadovoljstvo, samoosuđivanje, nepodnošljivost okolnosti u kojima živimo ili načina na koji živimo. Čovek kome nije loše, koji je u svojoj bolesti, svojoj patologiji, svom nemoralu, svojoj suštinskoj disfunkcionalnosti, zadovoljan, nalazi se u nekoj homeostazi, fiziološkoj ravnoteži, ne može se promeniti. Mora postojati bol da bi došlo do zadovoljstva.

Piše prof. dr Aleksandar Fatić

Upravo je to stanje nepodnošljivosti preduslov za promene u Srbiji, kao i u bilo kom drugom društvu, ali je važno napomenuti da je nepodnošljivo stanje u Srbiji u stvari pre svega moralno i vrednosno neprihvatljivo. Mnogi ljudi u Srbiji žive “dobro”, bogato, potkupljeni su na različite načine, i prihvatili su nepravdu kao normalno okruženje u kome funkcionišu i odgajaju svoje porodice. Uništene su generacije, ne samo organizaciono, finansijski i karijerno, nego i psihološki: ljudi u svojim tridesetim godinama igraju se politikom kao da su u vrtiću, a široki slojevi stanovništva provode po 4, 8, ili 12 godina svojih života čekajući “sledeće izbore”. Postajemo društvo propalih, mentalno oštećenih moralnih psihopata kojima je prihvatljivo da žive u bari sa anakondama i krokodilima, punoj bakterija i moralnog smrada, i u kojoj vide svoju “budućnost”.

Suština promene leži u činjenici da se shvati da je režim koji upravlja Srbijom otelotvorenje zla, ne samo zla u smislu loših namera, nego zla u smislu ličnih vrednosti: to su ljudi sa kojima pristojna osoba nikada ne bi popila ni kafu, rukovala se ni razgovarala, ljudi koji, kada ne bi bili u politici, ne bi mogli da održavaju čak ni kvalitetne međuljudske odnose sa komšilukom. Za njih je vlast isto što i njihova socijalna egzistencija i njihovo samopoštovanje. Sama činjenica da ta vrsta smrada i truleži koja uporno pluto na površini srpskog društva zagađuje naše živote već decenijama, dovodi do toga da smo se pretvorili u još delikventnije društvo od onog u vreme Slobodana Miloševića. Postali smo problem za pristojan svet.

Drugim rečima, Srbija nije nikakav “tigar”: ta metafora je prosto konfabulacija duševno ozbiljno poremećenog čoveka. Srbija je nešto između opasne, prljave zmije pune otrova koja se krije u mulju jedne zagađene, odurne bare u kojoj cveta svakakav toksični korov. Naša promena desiće se samo onda kada uzmemo šmrk i odlučno i detaljno isperemo tu baru čistom vodom iz vodovoda, istružemo dno od truleži i parazita, i napunimo je svetlom, čistom vodom u koju će svaki normalan čovek želeti da uđe i da sa nama provede vreme. Taj proces naziva se lustracijom.

 

Dragan Đilas je, na primer, uputio otvoreno pismo predsednicima dva suda u Beogradu: Dušku Milenkoviću, predsedniku Apelacionog suda (inače jednog od najkontroverznijih i najproblematičnijih sudova u zemlji) i Aleksandru Stepanoviću, predsedniku Višeg suda u Beogradu, u vezi sa sudskom praksom ta dva suda kojom se faktički toleriše, odnosno minimalno finansijski kompenzuje, kleveta protiv protivnika režima. Ovo pismo je značajno, jer se njime po prvi put relativno jasno stavlja do znanja da opozicija zna da predsednici sudova nikako ne postupaju tako kao da “nisu nadležni” za presude koje donose veća u njihovim sudovima, nego da sasvim direktno, po nalozima političkog režima, traže da se donose određene odluke u pojedinim predmetima, što je, uostalom, mehanizam po kome izvršna vlast koristi pravosuđe kao svoju batinu protiv svojih kritičara. Iz ovog uvida, koji odražava Đilasovo pismo, jasno proističe potreba da se rad ovih sudova, i svih drugih sudova, pogotovo u glavnom gradu, na čelu sa Vrhovnim kasacionim sudom, koji se pokazuje kao najproblematičniji, preispita procesom lustracije.

Kako se šmrkom ispira nemoralna bara srpskog pravosuđa? Pa tako što se formira posebna tužilačka i sudska struktura koja će imati specijalan karakter i koja će imati nadležnost da pritvara, procesuira i kažnjava toksični otpad koji čini srpsko pravosuđe. Taj proces podrazumeva ono što je Đilas najavio kao postavljanje posebnog tranzicionog tužioca, a on se, u celini, naziva tranzicionom pravdom. Pretpostavka za tranzicionu pravdu je privremeno suspendovanje ustava i preispitivanje odgovornosti svih onih koji su, na način ustajale bare i otrovnih stvorenja koja se u takvoj bari razmnožavaju, učestvovali u donošenju i verifikovanju nelegitimnih izmena ustava kojima je pokušano da se toksični otpad u pravosuđu učini stalnim sadržajem naših sudova i tužilaštava.

Dakle, zakonodavna rešenja, i izmene ustava koje je ova vlast donela pred izbore, predstavljaju dodatno zasoljavanje već prepune baruštine nemorala i zla koja kipi od opasnih i odvratnih stvorenja među kojima pokušavamo da preživimo, a koja čine “institucije” u ovoj zemlji. Nasuprot tome, tranziciona pravda i lustracija su proces pražnjenja, a potom oštrog ribanja i ispiranja te bare svežom, čistom vodom.

U tome je moralna transformacija i u tome je jedini spas. Upravo zato bez revanšizma, bez tranzicione pravde i bez lustracije, ne može biti apsolutno nikakve relevantne promene ni početka iole dostojanstvenog postojanja svih nas kao društvenih činilaca i ljudi koji kroz život treba da hodaju uzdignute glave i da svoje bližnje posmatraju sa uvažavanjem i sa bratskim osmehom.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar