Čuvar svetih humki

Izvor:

1928-2023

Otišao je čika Đorđe čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu. Otišao je na večne stranice istorije poslednji živi Solunac, Đorđe Mihailović, čovek koji je još kao dečak uz svog očuha Đura Mihajlovića počeo da brine o humkama stradalih srpskih ratnika u proboju Solunskog fronta 1916-1918.godine.

Piše Mišo Vujović

Đuro Mihajlović, sin Solunskog borca Sava Mihajlovića prvog čuvara ovog memorijalnog kompleksa imao je tri biološka sina, ali je od tadašnjih jugoslovenskih vlasti, daleke 1960. godine prilikom odlaska u penziju tražio da ga nasledi pastorak Đorđe, biološki Grk po ocu i majci, ali u duši Srbin iz Grblja, kako se osećao, i sa ponosom govorio o svojim precima, evocirajući uspomene na te slavne ratnike koji su u nezadrživom jurišu u oslobođenje otadžbine rešili sudbinu Velikog rata, bacajući na kolena četiri carstva. Đorđe je još kao dečak, očuhu pomagao u održavanju spomeničkog kompleksa na Zejtinliku u to vreme periferiji Soluna, danas udaljenom svega par kilometara od trga Vardari i poznate trgovačke ulice Ignatia. Upijao je svaku reč. Znao je svaku humku. Po imenu prezimenu, mestu rođenja, jedinici kojoj je poginuli borac pripadao, mestu na kom je poginuo.

Dok je mogao da hoda čika Đorđe je svakodnevno obilazio groblje, družio se sa posetiocima, evocirao uspomene, propovedao o slavi ratnika seljaka, o patriotizmu i našoj sklonosti da zaboravljamo.

Živeo je u zgradi preko puta provodeći vreme pored prozora zagledan u humke srpskih ratnika, kojima je predano služio do poslednjeg damara. Prilikom poslednjeg boravka sredinom juna pokušao sam da ga dozovem ispod prozora. Nije mogao da ustane i da nam mahne. Poznavao sam ga bezmalo četiri decenije.

Videli smo se poslednji put pre tri godine. I tada sam zapisao:

Godine su mu oduzele snagu, vuku ga povijenog ka zemlji, hoda pomoću štapa, ali kada se spusti u kosturnicu, među divove, u pobedničkom pohodu zauvek ostale na vratima otadžbine, kao podmlađen, doživljava preporod. Vraćaju mu se nadahnuće i energičnost. Postaje onaj stari čuvar svetih humki, neumoran i predan u obavljanju svog uzvišenog poziva.

Svaki susret sa Đorđem Mihajlovićem u čoveku otvara mnoga pitanja smisla savremenog života , odnosa i preokupacije svakodnevnim trivijalnostima. Borba za preživljavanje često nas hvata nespremne da poklonimo malo pažnje ljudima koji svakodnevno promiču pored nas, da nekim osmehom i lepom rečju razbijemo tmurne oblake ili oluju u nečijoj duši. Susret sa senkama naših predaka, palih za najuzvišeniji ideal – odbranu otadžbine, pomera i ruši mnoge savremene konvencije i nametnute norme odnosa među ljudima. Zejtinlik je idealno mesto da čovek malo preispita sopstvenu gordost, obično eufemistički upakovanu u autonomiju ličnosti.

Uz poklonjenje tim velikim divovima, trajno nastanjenim u tuđoj zemlji, palim u jurišima da oslobode otadžbinu, svi odlazimo ispunjeni tihim ponosom, ispraćeni toplim rečima i saznanjima o mnogim zvanično prećutanim istinama. Odlazimo bogatiji za ovog kolosa, koji je svojim nemerljivim delom zadužio ceo srpski narod.

Živim slikama pripoveda i vreme vraća unazad. Skoro da nema niše (pregrade) sa obeleženim posmrtnim ostacima, da ne zna iz kog je mesta, jedinice, koliko je imao godina i gde je poginuo taj „solunac”. Nakon ulaska u kosturnicu, iznad koje se nalazi vojnička crkva, sa starog kasetofona pušta himnu solunskih ratnika „Tamo daleko”. Topli i setni zvuci pune uske i hladne mermerne hodnike u kojima je večni spokoj našlo 8000 ratnika, zajedno sa sahranjenima na groblju kojim je okružena kosturnica. (Republika Grčka je ovo zemljište besplatno ustupila srpskoj državi na trajno korištenje.)

Zvanično je u penziji, ali svakodnevno dođe da pomogne svom nasledniku. Unutra, u kosturnici, ništa se nije promenilo. Venci zvaničnika čuvaju se decenijama, plakete, trofeji, darovi, fotografije hrabrih učesnika minulih ratova. Neke je morao da skloni. Ali samo iz vidokruga, jer su i dalje tu, samo malo zaklonjeni. “Za mene su oni junaci. A politika neka ih zove kako hoće”, kategoričan je Đorđe, ubeđen da za njegovog života ovaj prenatrpani dekor jedinstvenog srpskog prostora, bez političkih i graničnih međa, niko neće menjati. Od velikih vojvoda, Stepe, Živojina, Petra, Putnika, Šturma, majora Gavrilovića, vojvode Vuka, pesnika Milutina Bojića i Vojislava Ilića Mlađeg, do učesnika najnovijih ratova, svi su tu. Oni koji su stvarali Jugoslaviju i oni koji su branili posledice raspada te neprirodne tvorevine.

Ono što nije zabeleženo u filmu i monografiji, rađenim povodom 90 godina Solunskog fronta, za svo vreme snimanja, ukupno desetak dana, nisam uspeo da Đorđa Mihajlovića ubedim da ode sa nama na ručak. Ni na trenutak u letnjem periodu nije napuštao svoje radno mesto. Kao monah ispovednik, od jutra do sumraka sačekivao je i ispraćao grupe. Predaha nije imao ni kada odu. Tada bi se deda Đole latio baštenskog alata, makaza, grabulja i, kao borbeni poredak, sređivao humke ratnika koji su vozdigli Srbiju do neslućenih visina.

„Sada je sezona i ne sme niko da dođe na zatvorena vrata”, bio je neumoljiv.

Još pre tridesetak i više godina, zbog monaške posvećenosti poslu, osetio sam potrebu da mu se odužim na neki način. Monografija „Čuvar svetih humki”, sa istoimenim filmom, nastala pre deset godina povodom 90 godina proboja Solunskog fronta, samo je mali pazl u velikom mozaiku ovog skromnog čoveka, koji je ovde dočekao i ispratio najznačajnije ljude i državnike zemlje nastale upravo na žrtvi onih čije humke neguje Đorđe Mihajlović.
Večna slava i pokoj duši Đorđu Mihailoviću, zavetovanom čuvaru sećanja na jednu od najuzvišenijih epoha srpske istorije.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare