Fatić: Pravo kao pristojnost

Izvor:
Politički.rs, Foto: Privatna arhiva, Pixabay

Pre par godina, sa par kolega, učestvovao sam u uređivanju jedne male knjige koja se bavila radom našeg prijatelja i kolege, jednog od najčasnijih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, Dragana Mitrovića. U toj knjizi, pisao sam i jedan prilog, članak pod naslovom “Pravo kao pristojnost” u kome se navodi perspektiva etičkog zasnivanja prava kao normativa održavanja dostojanstva društva, a ne kao sistema kontrole i represije.

Piše prof. dr Aleksandar Fatić

Posle više godina, čini mi se da smo se kao društvo suočili sa tim da je naša identitetska, ekonomska, spoljnopolitička i moralna kriza u stvari identična našoj nesposobnosti da pravo shvatimo kao pristojnost, i da naglasak u radu institucija stavimo na pristojnost i dignitet ljudi koji u njima postupaju. Većina odluka koje se donose u institucijama jednog društva zasnivaju se na moralnom integritetu onih koji ih donose, a ne samo na paragrafima i eksplicitnim zakonskim normama. Upravo zahvaljujući nedostatku integriteta moguće je da se donose tolike nezakonite odluke, a što je još gore, tolike nemoralne i društveno štetne odluke.

Jedan od osnovnih kriterijuma da bi neko bio javni službenik, ili nosilac pravosudne funkcije, ili nameštenik, trebalo bi da bude to da li je ta osoba pristojna ličnost, sa vrednostima koje deli sa društvom u smislu onoga što je časno, uzorno i zasnovano na socijalnim emocijama koje zasnivaju društveni moral, poput solidarnosti, lojalnosti, empatije, itd. Samo takvo pravo je čuvar pristojnosti jedne zajednice.

Ni u jednom društvu, pravnik ne može biti bilo ko. Preciznije, ne bi smelo biti slučaj da u nekom društvu pravnik može biti bilo ko.

Praksa sudova u anglosaksonskom svetu pokazuje da se pravnici, pre svega nosioci pravosudnih funkcija, pre svega ponašaju uzorno pred javnošću, i da vode računa da preispituju mišljenja svih onih koji su u sistemu donošenja odluka ispod njih.

Nezamislivo je da u jednom kvalitetnom, pristojnom pravnom sistemu jedan tužilac maltretira nevinog građanina koji je očito žrtva nečijeg mobinga podnošenjem lažnih krivičnih prijava, da jedan sudija donosi odluke ne čitajući predmet i podneske, ili da prepisuje odluke nekakvog polusveta okupljenog po socijalnim i drugim lokalnim službama za koje dobro zna da primaju novac i da predstavljaju jezgro kriminala u nižim ešalonima javne administracije.

Vrhovni sud SAD sada razmatra inicijativu da zabrani abortus. U tome, on se uopšte ne obazire na ideološke feniminističke harange koje su pokrenute da se zadrži rutinsko pravo na abortus (ovde se, da pojasnim, ne radi o “zabrani” abortusa u medicinski indikovanim situacijama, ili u izuzetnim situacijama, uz mišljenje psihijatra, nego o zabrani abortusa kao prakse, kao zamene za civilizovanu kontracepciju). U donošenju ove odluke Vrhovni sud SAD će se rukovoditi nalazima bioetičara i pravnika koji se bave bioetikom, stavom nauke, ali će pre svega sudije odluku doneti po svojoj savesti.

Foto: Reuters

One neće prepisati ničije “mišljenje”.

Pristojno je da se jedan pravnik rukovodi načelima svoga društva. Nije isto da li postupate prema akademiku ili prema osuđivanom kriminalcu. Nikako nije isto da li postupate prema višestrukoj žrtvi kriminala ili nasilja, ili prema višestrukom, dokumentovanom vinovniku nasilja.

Jednakost podrazumeva nejednakost: jednake su stvari koje su jednake, ali postoje i stvari, i ličnosti, koje nisu jednake. Ako prema nejednakim ličnostima postupate jednako, to je nepristojno i predstavlja maltratiranje onih koji su pristojni.

Diskrecija u postupanju podrazumeva vrednosnu procenu kada je primereno, a kada nije primereno primenjivati ovlašćenja povezana sa javnom službom ili pravosudnom funkcijom.

Boraveći u zapadnim zemljama, mnogo puta sam video kako pravosudni sistem funkcioniše u svakodnevnom okruženju. Taj način se možda najbolje ogleda u filmskoj opasci u filmu “Death Wish”, u kome glumi Brus Willis, kada detektiv kaže svojoj partnerki, pred vratima kuće lekara koga traže, a za koga znaju da je unutra: “Ne hapsim hirurga bez čeličnih dokaza”.

Dakle, pristojni ljudi se ne uznemiravaju tek tako, samo zato što neko ima ovlašćenje da ih uznemirava.

Jednakost podrazumeva nejednakost. Postoje jednaki, i postoje nejednaki slučajevi. Ako se svi tretiraju kao jednaki, to je zlostavljanje pristojnih. Institucije pristojne ljude moraju ostaviti na miru.

Noam Čomski je jedan od danas najvećih živih intelektualaca, čovek koji je predmet intenzivne mržnje američkih vlasti, u zemlji u kojoj živi. Neretki su slučajevi otvorenih poziva na njegov linč zbog stavova koje izražava o američkom društvu, američkim predsednicima, američkim institucijama, sudijama, tužiocima, političarima.

Nikome ne pada na pamet da Čomskog saslušava u policiji zbog prijava kojih ima hiljade protiv njega. To je prosto nepristojno.

Аутор: Marcello Casal Jr/ABr –  CC BY 3.0 br, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=29800

Nikome ne pada na pamet da Čomskog tuži za klevetu, ili da mu šalje pretnje iz institucija.

Da ne govorimo o tome da niko u američkim institucijama i vlasti ne bi ni drogiran sanjao da pošalje nekoga da Čomskom demolira automobil ispred kuće u kojoj živi kao “upozorenje”.

U pristojnom pravu, pristojnom sistemu, pristojni ljudi se jednostavno ostavljaju na miru.

Na toj pristojnosti, koja je bila ugrađena i u opus najboljih predstavnika Pravnog fakulteta u Beogradu, a konkretno i u život i karijeru i rad profesora Dragana Mitrovića, izgrađeno je celo pravo.

Sve što je neselektivno, što je grubo, primitivno, agresivno, represivno prema pristojnom svetu koji nosi moralni i obrazovni profil jednog društva, to je ne-pravo. To je sramota koja se ne briše, i koja se beleži i pamti.

Pravo u pravnoj državi nas uzdiže i čini da nam lice svetli.

Pravo u kriminalnoj državi čini da se njegovi akteri skrivaju od danje svetlosti u podzemni mrak represije i nepristojnosti.

Pravo nije samo sistem normi. Ono je način života i samounapređivanja za one koji se njime bave.

Taj aspekt prava je neuporedivo važniji od puke pozitivnopravne norme.

Jedan od mojih mentora na doktoratu bio je čuveni pravnik Tom Cambell, autor sada antologijske knjige “The Left and Rights”, tada dekan Pravnog fakulteta na Australijskom nacionalnom univerzitetu. Prethodno je bio dekan Pravnog fakulteta u Glasgovu i često proglašavan za “najvećeg pravnog velikana od svih Škota”.

Prilikom jednog od mnogih razgovora u njegovom kabinetu, mislim da je to bio naš poslednji razgovor, kada sam već završio doktorat, rekao mi je: “Pravo je profesija u kojoj se trajno sramotiš samo onda kada zaklanjaš svetlost drugih, pristojnih ljudi”.

Prof. dr Aleksandar Fatić

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar