FATIĆ: Vučićeva završna igra; ENDGAME u Srbiji je AMERIČKI ENDGAME

Izvor:

U engleskom jeziku reč „endgame“ označava završnu igru, poslednju fazu nekog procesa, završetak koji može biti bolji ili lošiji, koji nije po svom kvalitetu potpuno opredeljen, osim u jednoj stvari: to je završetak igre.

Piše prof. dr Aleksandar Fatić

Aleksandar Vučić i njegova grupa ljudi na vlasti, kao i široki sloj njegovih podržavalaca i slugu u pravosuđu, javnim institucijama i među takozvanim „intelektualcima“, takozvanim „advokatima“ i sličnim takozvanim „stručnjacima“, kojih ima mnogo u Srbiji, sada igraju endgame. Tu nema nikakve sumnje. Njihova vlast se bliži kraju i ako imaju imalo pameti, to jest ako Aleksandar Vučić lično ima imalo pameti, a ja se nadam da ima, on shvata da je način na koji će odigrati ovaj endgame odlučujući za to da li će posle silaska sa vlasti, vrlo brzo, uživati političku penziju, ili će malo manje uživati postupke koji će uslediti pred međunarodnim krivičnim pravosuđem za brojne stvari za koje se njegov režim sumnjiči u javnosti.

Zašto je ovo endgame? Iz jednog jednostavnog razloga. Vučić i njegov režim su dotrajali, istrošili su se, potrošili su i međunarodne i domaće efekte svoje populističke politike, pitanje je koliko još mitom prema građanima u vidu sitnih novčanih donacija iz kredita mogu kupovati glasove, a efekti politike zastrašivanja prema protivnicima režima su u velikoj meri otupeli.

Niko se u Srbiji od pravih intelektualaca više ne plaši Vučićevih pretnji hapšenjima, progonima, pa čak ni mogućnosti da bude žrtva kao što su to bili Oliver Ivanović ili Vladimir Cvijan, jer je količina zla koju smo pretrpeli već tolika da gnev prema tom zlu predstavlja važniji motiv od svega drugog.

To nije negativan, maligni gnev, nego gnev iz čistog srca, onaj gnev koju je Sveti Nikolaj Mirlikijski nazivao „pravednim gnevom“, kada je šamarom, na Prvom vaseljenskom saboru, udario drugog episkopa, jeretika Arija. Svaki pristojan čovek oseća takav pravedni gnev prema ovoj vlasti, prema njenom ogavnom pravosuđu, i prema jednako ogavnim njenim institucijama.

U pacifikovanju protivnika režima tokom endgame faze Vučić i njegovi poslušnici pokazuju izvesnu veštinu: prvo čine štetu, oštećuju automobile, prete hapšenjem, otkazima, zamajavaju preko svojih žbirova da odvuku pažnju, a onda pokušavaju sa štosovima, navodnom saradnjom, pomoći, i tako dalje.

Kada čoveku oduzmete dete, onda vam je ostalo još malo toga što možete da mu oduzmete. Pretnje oduzimanjem slobode nemaju efekta, jer taj čovek već nema slobodu, on je već faktički u zatvoru svoje muke, pošto mu je oduzeto ono što najviše voli i što je najveća vrednost u njegovom životu. Ako ga uhapsite, ubijete, uklonite, kako reče jedan moj prijatelj nedavno, samo ćete mu smanjiti muku. A sebi ćete izazvati velike probleme u javnosti i izvesne diplomatske teškoće.

Takvog čoveka zamajavati kojekakvim smešnim radnjama, privođenjima, navodnim obećanjima pravde, implicitnim zastrašivanjima, u najmanju ruku je tupavo. Jedino što čoveku kome ste oduzeli dete možete da učinite da ga ućutkate je da mu fizički, neposredno, odmah i faktički i pravno vratite dete. Odmah. Sve drugo je na nivou tupave politike kakva je odbrana murala Ratka Mladića u sred promene američke politike prema regionu, neposredno nakon posete pomoćnika državnog podsekretara Eskobara Bosni i Hercegovini, neposredno posle otvorenog pisma istom tom Eskobaru koje je upućeno pre par nedelja, neposredno nakon pisma 7 američkih senatora predsedniku Bajdenu protiv ovog režima, neposredno nakon najave američkih sankcija.

Samo neinteligentan i primitivan čovek može da brani mural osuđenom ratnom zločincu u glavnom gradu i da privodi jednu od najpoznatijih demokratskih aktivistkinja, pri tome iz Sandžaka, koja je protestvovala protiv tog murala.

Samo krajnje neinteligentan i nesposoban čovek može ljudima kojima je oteo decu da namešta kojekakve pretnje, opstrukcije i navodne ponude pomoći, a da im tu decu odmah nije vratio.

Tako se ne igra endgame.

Aleksandru Vučiću je sada potrebno da se smanji animozitet koji u pristojnoj javnosti vlada prema njemu. A on sve čini da taj animozitet poveća.

Duboka država, kako to reče Vuk Jeremić, služi se svojim žbirovima da potkopava njegovu stranku. Ta ista duboka država služi se prljavim tabloidima da poziva na linč Dragana Đilasa, nakon što su bakljama atakovali na integritet i mir njegove dece, tokom mera zbog korona virusa prošle zime, o čemu su mediji detaljno izveštavali.

Prijem Dragana Đilasa u Vašingtonu dao je odgovor na sva potrebna pitanja o političkoj sceni u Srbiji. Lider nove političke strukture biće Đilas i njegova stranka. Odluka Đilasa i SSP o izlasku na izbore ili bojkotu izbora reflektovaće stav američke administracije. Samo neinteligentan čovek može verovati da će Đilas odlučiti o izlasku na izbore ili o bojkotu suprotno onome što mu je o tome rekao Gabrijel Eskobar. Dakle, sada imamo jednu jasnoću. Imamo jasnu ulogu SAD u ovom regionu.

Endgame je u toku i vrlo je jasan. U tom endgame procesu, nešto ne čujemo „brata Sija“, našeg velikog prijatelja iz Kine, da brani ovaj režim od Amerikanaca. Brat Si se ućutao jer zna da u toj igri nema šta da traži, i da tu može samo da izgubi. On može da nam uvali neke prljave tehnologije, neki Linglong, tako nešto, ali ne pada mu na pamet da se konfrontira sa predsednikom Bajdenom povodom Srbije.

Dakle, endgame u Srbiji je američki endgame.

U sklopu tog endgame-a su načela i vrednosti demokratije.

Zato bi pametan čovek na mestu Aleksandra Vučića dobro razmislio ko je oteo decu Đorđu Joksimoviću, o kome je snimljen film, pa mu ih nakon 5 godina vratio, ko su ti ljudi, i ispitao bi njihovu odgovornost, i to javno. Razmislio bi ko je oteo decu drugim protivnicima režima, ko su ti ljudi, i odmah bi reagovao, dok nije kasno. Razmislio bi ko vređa inteligenciju građana Srbije prostačkim radikalskim metodama rada. Ko preti političkim protivnicima, ko ih uznemirava, ko protiv njih podnosi tužbe.

Aleksandar Vučić bi trebalo da razmisli zašto se jedna konkretna televizija pominje u pismu američkih kongresmena kao predmet potencijalnih sankcija, i ko su ljudi koji su ga zastupali na toj televiziji, uključujući i one koji su vređali Amerikance izjavama da su „nesposobni za istoriju“ i one koji su targetirali profesore, kolege sa pravnog fakulteta, poput kolege Vladimira Vuletića, pozivajući na obračun sa njima i nazivajući ih „nedostojnima“ svog poziva.

Balast radikalskog mulja nezadrživo srlja u propast i deo kvalitetnog i smislenog endgame plana je da se čovek reši tog mulja što pre, dok ga on još nije povukao u duboke političke bezdane iz kojih više nema izlaza bez međunarodnog krivičnog procesuiranja.

Amerika ima najmanje nekoliko mogućnosti na raspolaganju za brzo smenjivanje Aleksandra Vučića sa vlasti. Jedna od tih mogućnosti je jednostavna i podrazumeva da Đilas i ostali ne izađu na izbore, nakon čega bi se izbori proglasili nelegitimnim, tako formirana Vlada ne bi bila priznata ni od SAD, ni od Velike Britanije (koja to jedva čeka), ni od Nemačke, ni od Francuske, a potom ni od ostalih zemalja Evropske unije. Bila bi priznata od Mađarske. To bi bio njen legitimitet. Istovremeno, to bi bio kraj vladavine Aleksandra Vučića i stvorili bi se uslovi za procesuiranje svih koji su učestvovali u njegovoj totalitarnoj vladavini.

Svaki razuman čovek u postojećim okolnostima bi uradio ono što se kaže u Svetom Pismu: “miri se sa svojim neprijateljem još dok si na putu, da te ne preda sudiji, a sudija tamničaru…”. Dakle, svaki inteligentan čovek na mestu Aleksandra Vučića bi prestao sa zulumom prema onima kod kojih je izazvao pravedni gnev i pazio bi da ne izaziva Amerikance. Međutim, Vučić postupa suprotno tome. On provocira Amerikance vređanjem kongresmena preko Ane Brnabić, nakon čega protestvuje američka ambasada. Vučić brani mural osuđenom ratnom zločincu u sred grada i hapsi građanske aktiviste. On zabranjuje da se u medijima objavljuju tekstovi i guši svoje kritičare. Drugim rećima, Vučić traži ono što svaki iole inteligentan diktator nastoji po svaku cenu da izbegne: obračun sa Amerikom.

Upravo ovu strategiju koju primenjuju inteligentni lideri usvojio je i Milorad Dodik. On privremeno održava svoju nacionalističku retoriku prema javnosti, dok, kada se vidi sa Eskobarom, odmah povije glavu i poziva na sankcije „za sve koji ugrožavaju mir“. Dodik zna da je u toku endgame, i svoju političku penziju želi da provede u Laktašima, na svom imanju. Ne u Hagu. Nikako.

Zato Dodik ne uznemirava svoje političke protivnike i kritičare preko institucija, a pogotovo im ne otima decu.

Dodik zna da nije dobro da provociraš ljude od kojih će zavisiti odnos prema tebi u ključnim trenucima kada više ne budeš na vlasti.

Tu je razlika između Dodikove pameti i radikalske pameti u Beogradu.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

1 komentar

  1. Koja prica, da od pre 20 godina, zlocin je otimanje bosnjaka u vozu u Srbiji i njihovo ubistvo, strasno, Mladic je ratni zlocinac tacno onoliko koliko to amerikanci zele, zato smo mi razvaljena zemlja, jer svako prica americku pricu, Srebrnica je serija zlocina i osvete sa obe strane, ali evo covek, intelektualac, kaze endgame, americki, koja prica, pa oni vise nisu sigurni ni za svoj endgame, raspadaju se kao SSSR, iznutra, mi srbi smo mnogim ovakvim dusmanima videli ledja, videcemo i amerikancima, a Vucica su oni doveli, pa neka ga i vode sa sobom, pizda im materina, zverska

Ostavite komentar