Morala je da se izvrši revizija istorije da bi se otpor okupatoru predstavio kao štetna politika, a kolaboracija kao korisna i mudra

Jučerašnja poseta jednog od naših okupacionih upravnika frau Angele Merkel, razlog je da se još jednom pročita tekst briljantnog Milana Milenkovića

Milan Milenković: Projektno planiranje

„Poslednja komunistička večera“, rad Leonarda Digenija

Slepilo antikomunista prema današnjoj, novoj levici, pokazuje zapravo koliko je sam antikomunizam projekat za tačno određenu upotrebu, u tačno određenom istorijskom momentu. Ova levica, koja se odgaja po nevladinom sektoru, po „levičarskim“ političkim partijama i po Beogradskom univerziutetu, pre svega na Filosofskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka, izgleda kao vanbračno dete Radomira Konstantinovića i Latinke Perović. U osnovi, najgori komunizam, koji smo prošli, izgleda kao Dembelija u odnosu na vrednosni sistem ovih mladih, fensi lavova neokomunizma. Ipak, srpska desnica, ona većinska, nepismena, uopšte ne primećuje ovu pojavu. Tito, pa Tito; četresčetvrta, pa četresčetvrta. Ona idiotska floskula: „I posle Tita, Tito“ postoji samo još kod srpskih desničara i antikomunista. Življi je Tito kod njih, nego među levičarima.

Piše: Milan Milenković, Foto: Aleksandra Milenković

Oni obrazovani desničari i antikomunisti, kao i oni retki neostrašćeni intelektualci, ovu malu bagru iz NVO i sa fakulteta vidi kao pustu dečicu, male zvekane, koji su tu više neki pokazatelji stanja duha na fakultetima, nego što su maligna društvena pojava, sa kojom ćemo – drž’te me za reč – imati muke u budućnosti.

Razlog za ovakvo slepilo je prost: službe nisu dale nalog, niti pripremile ekipu za kriminalizovanje i dehumanizaciju ove bulumente. Ona je korisna za ovo društvo taman kao onaj nakovanj, koji Ptica Pevačica daje u ruke Peri Kojotu, dok ovaj pada s litice, ali je, u naopakom sistemu vrednovanja, baš uloga tog nakovnja poželjna, radi daljeg olupavanja srpskog naroda. Nema, međutim, naloga za torpedovanje malih odroda. Služba još nije odredila pisca za „Knjigu o Milutinu 2“, koja bi se njima bavila. Možda i neće.

Zanimljivo je da, u javnom prostoru, koji je opterećen naučnim i kvazinaučnim („stručnjaci tvrde, nauka dokazala!“) istraživanjima, u kojima se ispituje sve, od toga kakve gaće treba da nosi Stanija dok odmara vaginu od karijere, do toga koliko vitamina Be unose Crnogorci, nema ni jednog koje bi pokazalo kakav odnos imaju Srbi prema vremenu socijalizma, Broza i SFRJ. Sklon sam da verujem da bi takvo istraživanje, ne samo u Srbalja, već i kod bivpše braće dovelo do iznenađujućih rezultata, što bi, posledično, otvorilo neprijatna pitanja, među njima i ono ključno: ko je, još sredinom osamdesetih, otvorio medije marginalnim kleronacionalističkim i nacionalističkim desničarskim grupama i kako je to svemoćna UDBA dozvolila? Kako su, već u doba Slobodana Miloševića, počele da nestaju ulice sa Titovim imenom i imenima narodnih heroja? Pitanja ima mnogo, a nezgodna su zbog toga što otkrivaju banalnu istinu – da antikomunisti i desničari nisu pobunjenici protiv sistema, već da dolaze iz samog njegovovg srca, da su njegov projekat. Hrabri borci u bezopasnoj borbi protiv divljih komunjara.

Slobodan Milošević je branio svoju vlast, a protivnici su to predstavljali kao odbranu komunizma. Kvaka 22 je u tome što komunizam nema protivnike na slobodi, a ovi su svi bili slobodni i aktivni: imali su medije, pare i sledbenike. Ispostavilo se, docnije, da je čak i šef svemoćne službe bio strani agent. To bi bilo nemoguće da sama služba nije odlučila da se transformiše i da postane isključivo poslovni centar dotadašnjih udbaških porodica, a to je značili spregu sa strancima i guranje u kolonijalizam. Za lak ulazak u kolonijalizam, bilo je neophodno preduzeti neke korake, odnosno „omekšati“ naciju.

Na prvom mestu, bilo je neophodno predstaviti socijalistički model proizvodnje kao neefikasan i prevaziđen, model koji je ekstenzivan i u kome je produktivnost niska. Krenule su priče o nekakvom zamišljenom privatniku, koji efikasno vodi svoje preduzeđe, za razliku od direktora društvenie firme. Zapadne zemlje (inače, tokom mnogih decenija – potrošački vlažni san drugosrbijanaca) su predstavljene kao ekonomske sile, koje su do bogatstva došle efikasnim radom, a ne pljačkom, kako se u stvarnosti dešavalo. Društvo socijalnog hedonizma počelo je da se preobražava u potrošačko, u kome su oči rasle brže od kupovne moći.

Foto: „Američka komunistička propaganda“, karikatura ruskog artiste Borisa Arčibashofa

Socijalizam, međutim, ni kod nas, ni u Rusiji, na primer, nije propao u ekonomsko-privrednoj sferi, već u političkoj, najviše zahvaljujući subverzivnoj delatnosti onih koji su primali plate i imali ogromne privilegije da bi taj sistem sačuvali. Dokaz je prost: danas, posle gotovo dve decenije kapitalističkog raja, imamo 1/3 industrijske proizvodnje iz 1989. godine, a i ta proizvodnja koju imamo, uglavnom nije naša, odnosno profit vuku drugi. SSSR je 1979. imao dva puta manji BND od SAD. Danas ima, posle tolikih Putinovih pobeda, šesnaest puta manji BND od umiruće Amerike.

Isto tako, morala je da se izvrši revizija istorije i to ne zato da bi se utvrdila neka istina, još manje da bi se došlo do nekih novih činjenica, već da bi se otpor okupatoru predstavio kao štetna politika, a kolaboracija kao korisna i mudra. U stvari, već prva revizija je bila „zbogom činjenicama„. Mašta revizionista i njihovih sledbenika je poletela nesputano, u visine gde ni jedan kreten ranije nije dospeo. Nedićevština i ljotićevština su postale najmudrije politike ikada, a Draža Mihailović je postao nacionalna ikona prvog reda, iako je bio vođa Jugoslovenske vojske, a ne neke srpske. Voljom presvučenih komunista, Draža je, ni kriv, ni dužan, postao nacionalista. Tako su, pseudoistorijskim inžinjeringom, „spasavanje života“ i nepružanje otpora okupatoru postale najnaprednije životne filosofije srpskog (docnije i srBskog) naroda ikada. Sloboda i borba za slobodu su postale beznačajne u odnosu na spasavanje života. Bolje rob, nego grob: trijumf srpskog građanskog i desničarskog nacionalizma. Zli komunisti su pucali na Nemce (zapravo su to radili uglavnom zajedno sa Dražinim borcima), a ovi su streljali sto za jednoga. Zaključak, koja je mudra srBska desnica izvukla iz ovoga nije, kao što biste pomislili „otkud Nemci ovde, šta traže“ ili tako nešto, već: protiv okupatora se treba tući samo kad je bezopasno. Odnosno, nikad.

Laži o SFRJ, o stanju društva, slobodama i zabranama, zauzimaju visoko mesto u desničarskom matriksu. Nije se smelo, bilo je zabranjeno, ljudi su hapšeni… Bilo je i zabrana, i hapšenja, ali ni 10% od onoga što je izmišljeno. Priče o streljanjima stotina hiljada srBskih domaćina i slanja još toliko srBske omladine na Sremski front, uz hapšenja i likvidacije industrijaLjaca, dobile su „bijela krila labudova„, što bi rekla naša narodna poezija; ne u’vati ih više niko, nebu pod oblake otidoše.

Ono što je interesantno, a za ozbiljnog posmatrača i veoma poučno, jeste da su mediji široko primali na znanje ovakva lupetanja kao ozbiljne stvari. Sećam se da sam, od jednog vatrenog nacionaliste, slušao priču o pola miliona četnika koji su se povlačili prema Austriji i koje su partizani pobili. Nikako nisam razumeo zašto su bežali, ako ih je bilo pola miliona?

Posebno idiotsko poglavlje je o povlašćenosti Hrvata u SFRJ, gde mi, iskreni Srbi, nismo smeli da pomenemo Jasenovac i ostale zločine ustaša. Prva knjiga o Jasenovcu je izašla 1946. sa do sada najvećim pomenutim brojem žrtava. Čitave eksurzije su išle u Jasenovac i gledale filmove o masakrima u tom logoru. Hrvatska je, od strane komunista, skraćena za 1/4 u odnosu na Banovinu Hrvatsku od pre rata, a ni danas se ne zna koliko je ustaša pobijeno u Blajburgu, niti kolike i kakve represalije su vršene u Zapadnoj Hercegovini nad hrvatskim življem. U svesti pseudonacionalista, Srbija je okraćena, i uvaljene su joj dve pokrajine, ali su sasvim prevideli da Srbija nije postojala od 1918. do 1945. Isto tako, sasvim zlonamerno i bez ikakvog činjeničnog osnova, vucibatine su tvrdile da je Srbima bio zabranjen povratak na Kosovo. Zapravo, Odluka o privremenoj zabrni povratka kolonistima se nije uopšte odnosila na Srbe koji su bili starosedeoci na Kosovu. Po uvežbanoj matrici: sve što im ne ide u prilog, pseudonacionalisti proglašavaju falsifikatom. Oni drže monopol nad istinom. Nekoliko puta sam im, zabave radi, podmetnuo nekakve budalaštine, poput Titove naredbe da se pobiju svi kulaci u Srbiji, koje sam smislio sam i planule su društvene mreže! Desničarska radost je dostigla maksimum! Zvezde srBskog nacionalizma su pisale eseje o toj mojoj izmišljotini (ko normalan, uostalom, naređenja za ubijanje bez suda daje napismeno?), sasvim previđajući da na vrhu piše „Arhiv Sorabije“. To sa arhivom sam stavio da vidim koliko pažljivo uopšte čitaju. Njih, naravno, kao i svakog čiji su nervi prenadraženi, ne zanima istina, nego traže potvrdu da je njihova bolest, u stvari, sama suština zdravlja.

Priča ne bi prošla glatko, da nije podmetnuto i neopravoslavlje. Dvojica patrijarha su, da bi se oposlilo što se imalo, držana u unutrašnjem egzilu par godina pre smrti. Jedno vreme, popovi samo što i jariće nisu krenuli da krštavaju. Današnji kler je živa slika onoga što jeste novopravoslavlje u Srbiji. Oni, novopravslavčići iz komunističkih kuća i ova SPC su istoznačni: lakomost pretvorena u veru i teologija umesto metafizike.

Na kraju, ali, zapravo, osnovna pretpostavka za sva ova sranja, kao bazična pretpostavka da se ugazi u veliku laž, jeste bila dehumanizacija i kriminalizacija komunista, koji su predstavljeni čudovištima, na koje je svaka vrsta lova bila dozvoljena, uz redovnu opasku desničarskih mudraca da komunisti i nisu Srbi. U svakom ratu, specijalnom, ili običnom, dehumanizacija i kriminalizacija neprijatelja je osnovna pretpostavka. Upravo to pojačava moju osnovnu pretpostavku da je današnjica posledica projektnog planiranja.

Nacija je oslabljena lažima, uništavanjem otporne snage naroda kroz veličanje kolaboracionizma i materijalizma, pravoslavnog eskapizma, koji taži mir u nama, e ne oko nas, kao i kroz priče o tome kako Zapad jedva čeka da nas primi u veliku porodicu predatorskih nacija, samo ako odbacimo socijalizam, svoju istoriju, svoju tradiciju, svoje običaje i ako okrenemo dupe prema zalasku Sunca.

Putinofilija, priče o Srbima kao narodu najstarijem, Zemlji kao ravnoj ploči, masonima i ukradenoj istoriji, o Vuku Karadžiću, koji je upropastio srBski jezik (nikad ne čuh ni jednog pismenog da to kaže, a da nije i sam deo projekta), su pomoćne priče za debilizaciju naroda, koji mora da izgubi samopouzdanje i samopoštovanje i da poveruje da je istorija ionako isplanirana za hiljadu godina unapred (ah, ti judeoprotestanti!), tako da je besmisleno i boriti se. Pogotovu što smo mali i slabi. Šta su, uostalom, naši preci dobili time što su bili hrabri? Samo bedu, smrt i komuniste. U crkvu po utehu, ili na Zapad da se šljaka.

Naši intelektualci, uzdanice naše prvo komunističke, a posle antikomunističke, zapravo su pozapadnjačeni malograđani, čija je stalna priča kako im život nije dovoljno pružio za ono što su oni dali srpskom narodu. Eto, cela veka pišu knjige koje niko ne čita, a narod je odbio da im da išta više od velikih, dobro opremljenih stanova, profesura, sinekura, seminara, putovanja, dnevnica…

Nisam jednom gledao da ljudi poput, recimo, Labusa, osrednji profesorčići, za dan promene stanovište: do danas je razrađivao Marksove, a naročito Kardeljeve ekonomske koncepte i davao petice u indeks klincima koji nisu hteli da utuve da od soc-samoupravljanja veće radosti nema, a onda su, od večeri, počeli da ispovedaju liberalno-kapitalističko-kolonijalnu političku ekonomiju i počeli da lepe petice u indeks onoj deci koja su i dalje tvrdila da je soc-samoupravni model bolji. Ipak, labusoide i ostale reptile razumem: zinulo dupe, malo da se vajdi, da se nešto popije, povali, pojede, ali ne razumem i neću da razumem srpske intelektualce koji tim labusčićima oćute, iz kolegijalnih ili lukrativnih razloga, svejedno, takve svinjarije i prave se da se ništa nije desilo. Valjda će si i njima jednom posrećiti, biće i oni labusčići, ako ćute.

Šta su srpski, nacionalni da kažemo, intelektualci tražili od Đinđića, Koštunice i ostalih petooktobaraca? Zašto nisu stisli svoje nevelike nacionalne testise i rekli im odmah, 2000-te, da su zastupnici kolonizatora, da su namesnici američke ambasade i trgovci nacijom i državom? Zato – o, braćo – što su petooktobarci držali čantru, šlajpik, buđelar i ključeve sinekura. Zato su srpski intelektualci, velikih mozgova i zakržljalih testisa, posle 5. oktobra, umesto da narodu kažu šta mu se sprema pod Đinđićem, Koštunicom i inima, raspalili, uz visoko podignut prst, po Titu i komunistima, dok su drugi prst zavlačili u petooktobarsku teglu pekmeza. Kad su sinekure presušile, kad je vreme obesmislilo đinđiće i koštunice, kad je počelo da nagrađuje vučiće, koji nisu dali da svako gura prst u njihov pekmez, u našim intelektualcima je proradila vrela, nacionalna krv i počeli su da pričaju o okupaciji i izdaji, u kojoj su i sami učestvovali, dok ih nije dohvatio Alcahjmer, do te mere da su zaboravili gde su bili i šta su radili u okupacionom aparatu. Služili su, kao psi, Tita, pa su se na njega posrali; služili su, kao psi, petooktobarce, pa su se i na njih posrali; služili bi i Vučića, ali ovaj, hvala mu na tome, ima svoje konvertite, Titovi i Koštuničini mu nisu potrebni.

Veliko je pitanje šta će nam još projektno planiranje doneti u oblasti sluđivanja već sluđenog nebeskog naroda, koji, u vreme dok ovo pišem, dreždi ispred Lidl-a, čekajući da kupi jevtinu piletinu. Vanzemaljci? Šumski demoni? Dinosaurusi u Maloj Moštanici? Šta će službe sve smisliti i koje će sve prevarante ubaciti u javni prostor da vikluju nesrećne Srbe dok jedu rđavu piletinu? Koliko će još novih organizacija, i srpskih i srBskih, smisliti? Koliko saveza, udruženja i udruženih udruženja?

Izvor: Radio 2M

Emisije najboljeg srpskog politikologa današnjice Milana Milenkovića, pratite svakog radnog dana od 20h na Jutjub kanalu Radio 2M

Ostavite komentar