Rakić i Fatić: SAD NEĆE PRIZNATI IZBORE, ukoliko ih opozicija bojkotuje

Izvor:

Profesori Aleksandar Fatić i Vojin Rakić, u autorskom tekstu pod naslovom “Na izbore ne izlaziti, pokrenuti referendumski proces za ostavku Aleksandra Vučića”, navode da je odluka opozicije da odbije svake buduće pregovore o izbornim uslovima sa vlašću, pod ponovnim posredovanjem evroparlamentaraca ili bez njega, kao i, podrazumeva se, neprihvatanje “dogovora” koji je jedna struja u Evropskom parlamentu postigla o izbornim uslovima u Srbiji, jedina odluka koja omogućava da opozicione stranke uopšte opstanu i da u dogledno vreme sruše zločinački režim koji upravlja Srbijom.

Autorski tekst profesora Fatića i Rakića prenosimo u celosti:

„Svako razmišljanje o izlasku na izbore uz ustupke „na kašičicu“ od strane ljudi čiji su partijski drugovi Veljko Belivuk, Ana i Igor Brnabić, Brnabićev šef kabineta Miloš Popović, Miljković, Zoran Đorđević i Aleksandar Vulin, i koji preko korumpiranog pravosuđa terorišu građane i protivnike režima ravno je otvorenoj izdaji naroda.

Prof. dr Aleksandar Fatić i prof. dr Vojin Rakić

Isto kao što je Zakon o policiji koji se pokušao nametnuti, izdajnički akt, jer od građana Srbije pravi podanike iz vremena koja opisujemo kao “ropstvo pod Turcima”.

Režim Aleksandra Vučića otišao je predaleko, s tim što nije svestan posledica koje to ima po njega. Posle izbora u Nemačkoj, ne samo da sve mračnija postaje sudbina raznih Bilčika, već i autokrata poput Orbana i Janše – a samim tim i raznih Vučića, Bakira Izetbegovića, Dodika, Đukanovića i Rama.

Osim toga, Evropska unija je znatno oslabljena nakon Bregzita. Jedna od ključnih zamalja EU, Velika Britanija, sada je potpuno prešla u tabor SAD. Ako bude želela da opstane, EU mora hitno da se reši pre svega anti-evropskih snaga u svojim redovima, a upredo sa tim istih tih snaga koji teže periferiji EU (Vučići, Bakiri, Rame & Co).

Međutim, uprkos tome što možda ima ponekog u opoziciji koji je svastan ovih globalnih procesa (u režimu na tu svest zasigurno nećemo naići kod raznih Klembara, Landara, Orlića i starleta / striptizeta sa prazilukom kao zaštitnim znakom) treba razumeti da većinsko raspoloženje u strankama koje su proizašle iz okrilja izanđalog manekena (kao što je iz tog okrilja izašao upravo sam SNS) odlikuje svest da nije lako da ne izađu na izbore.

Naime, ima mnogo privilegija u parlamentarnom statusu: državno finansiranje partijske infrastrukture, učešće u parlamentarnim odborima, možda poneko parče mesa bačeno sa diktatorovog ili Aseko stola u formi direktorskog mesta u javnim preduzećima, poneko diplomatsko mesto… To se dešava DSS-u, donekle Dverima, Ne davimo Beograd, itd.

U pitanju je ista ona dilema koja se postavlja pred sve nas kada treba da uradimo nešto moralno i pravično: da li ćemo da korumpiramo polusvet u sudovima da bismo dobili parnicu? Pa nećemo, čak i ako ga druga strana korumpira, nego ćemo do kraja života tražiti da taj polusvet plati cenu kakva je primerena.

Da li ćemo našim prijateljima u SAD reći šta nam rade? Pa naravno da hoćemo, jer nismo mi ti koji treba nešto da kriju. Kriminalni režim je taj koji mora veoma puno da prikriva.

Zato od opozicije valja jasno očekivati da se postavi principijelno, jer stvari u Srbiji su došle do nivoa najmračnijeg urušavanja svakog ljudskog i moralnog standarda kroz masovnu korupciju ne samo političke elite, nego i dela stanovništva.

Pojedine stranke se ovde lome, pa naručuju kojekakve navodno „kritičke“ tekstove u svojim medijima u kojima ih neke navodne „demokrate“ pozivaju da „budu razumni“ i da izađu na izbore. Takav jedan tekst izašao je ovih dana u jednoj „opozicionoj novini“ koja je svojevremeno dostavljala neobjavljeni članak jednog od autora ovog teksta kriminalcima iz socijalnih službi i njihovim patronima u državnoj bezbednosti.

Šta opozicija treba da uradi?

Ona treba da ostane dosledna odluci koju je pre nekoliko dana donela: da napusti pregovore, da i ove izbore bojkotuje, jer to ne samo da nije „nerealno“, nego je to jedino realno, a kao takvo se pokazalo činjenicom da Vučić posle poslednjeg bojkota nije mogao da održi vladu duže od godinu dana i morao je odmah da raspiše nove izbore.

Posle novog bojkota takvu vladu ne bi priznale SAD, koje odlično vide šta se dešava u Srbiji, i koje za sada puštaju Evropu da se ispucava sa svojom polupolitikom, kao što su to činile i u ratovima u Bosni, dok nisu izvadile mač iz korica i završile rat.

Tako će biti i sada sa tranzicionom pravdom, individualnim sankcijama i oštrim obračunom sa saradnicima režima koje će sprovesti upravo SAD, ako mi ne budemo u stanju to sami da završimo.

No, bojkot nije više dovoljan. Opozicija treba neposredno nakon izbora da pokrene referendumski proces kroz javnu kampanju za ostavku Aleksandra Vučića, zbog fenomena Belivuka i kriminala kao temelja režima, ali i zbog uništavanja pravosuđa koje, kao što je to mnogo puta isticao Miodrag Majić, više faktički ne postoji.

To je jedna od ključnih tačaka na kojima vlast treba da bude smenjena: kriminalizacija i uništenje treće grane vlasti: pravosuđa.

Građanska neposlušnost koja treba da usledi podrazumevala bi izlazak na proteste, na ulice, osim na masovnu izbornu apstinenciju. Uz građane koji oponiraju javnoj politici režim će imati sve veće „trenje“ u svom vladanju, a njegovi skriveni saradnici, poput ovih koji objavljuju naručene tekstove da treba izaći na izbore, će postajati sve očigledniji.

Postoji jedna izreka u Australiji koja glasi: „Beat the bushes to get the snakes out“, ili „Udaraj po granju da isteraš zmije“.

Lica su počela da se pokazuju. Mnogo je potkupljenih podmetnutih lica u opoziciji. Oni koji izađu na izbore više neće biti opozicija. Oni će doduše ostvariti svoje ciljeve, ali postaće jasno da su ti ciljevi bili privilegije, poslanička i odbornička mesta, a ne oslobođenje Srbije od diktature. Postaće jasno ko je zaista akter autentičnog patriotizma i borbe protiv nenarodnog i kriminalnog režima koji uništava sve čega se dotakne.

Siledžijsko ponašanje prema kritičarima, pretnje ubistvom, pretnje preko posla, demoliranje automobila, očigledno marginalizovanje u državnim telima i na univerzitetu, provlačenje kroz tabloidno smeće, stvari su na koje reaguje polusvet, a ne pristojan svet.

Pristojan svet reaguje na pristojnost, poštovanje i uzajamno priznanje. Na poštovanje naših prava, a ne na viktimizaciju.

To je način ponašanja suprotan onome na tribinama i onome koje obeležava one koji su završile “onlojn” škole na indijskom engleskom, pa se hvale da su, zajedno sa svojim šefovima kabineta, američki ili britanski “đaci”. Oni su u SAD i Engleskoj samo klovnovi. I lopovi. Oni kojima će se suditi, bilo u Srbiji, bilo tamo gde može – u slučaju da Srbija nije u stanju da ih osudi i nad njima izvrši presude.

Naime, društvo za koje se borimo nije ni stadion ni gladijatorska arena, nego bašta mira, uzajamne saradnje, poštovanja i ljubavi.

Da bi Srbija postala takva bašta, mora se sav korov, otvoren ili prikriven, otrebiti iz nje. Uključujući i onaj koji piše naručene tekstove i prosperira od kriminalnog režima.

Vreme je da im, kao Panonski mornar, poručimo:
„Ne lomite nam bagrenje!“.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar