Aleksandar Vučić nema nameru da ispuni studentski zahtev za raspisivanje izbora. Već je prošao voz za izbore koji bi bili održani 29. juna. Nije Vučić mario ni za one pređašnje zahteve i to onda kada je studentsko-građanski bunt bio najmasovniji, a kamoli sada, kada je posećenost protestima i blokadama na silaznoj putanji.
Ne znam šta podrazumeva plan radikalizacije protesta i ne znam koliko on sada ima smisla, jer već znamo koliko su masovni, radikalni, a i svrsishodni letnji protesti.
Ono što bi sada trebalo da bude prioritet, to je očuvanje jedinstva profesora i studenata, odnosno očuvanje državnog univerziteta i njegove autonomije, jer se pokazao kao ozbiljna energana slobodne, kritičke misli i može se računati na ovu instituciju kao na jezgro neke buduće građanske pobune. I za tada će nam trebati snaga i jedina institucija koja može da uplaši i zatrese režim.
Spasavanje državnog univerziteta
Moramo da spasemo državni univerzitet, ako već vidimo da neke sledeće akcije neće dovesti do cilja – ispunjenja uslova ili makar onog za raspisivanje izbora. Ili ako vidimo da tim akcijama dajemo alibi režimu za nastavak kažnjavanja državnog univerziteta.
Sumnjam da bi mogao da se ponovi neki 15. mart, odnosno protest koji bi na jedno mesto skupio više od 300.000 duša, a i onda kada se desio, nije doprineo ispunjavanju bilo kog uslova.
Tada je i Vučić pominjao da je spreman na proveru legitimiteta i da izbori i referendum mogu da budu organizovani za nekoliko meseci. Međutim, tada je pominjanje izbora u redovima pobunjenih studenata i građana, kao uostalom i do pre petnaestak dana, bilo ravno jeresi i izdaji.
Kada će izbori?
Zahtev za raspisivanje izbora došao je tek posle formiranja vlade premijera Đure Macuta i male su šanse bile da neko ko je tek formirao vladu kaže – sad idemo na izbore.
Izvesno je da će Vučić raspisati izbore onda kada mu budu odgovarali, a sam je rekao da će to biti u narednih godinu i po.
Od zahteva da institucije rade svoj posao, došli smo u poziciju da insistiranjem na istoj formi borbe pomognemo režimu da uguši možda i jedinu koja stvarno funkcioniše i ima kredibilitet u društvu – državni univerzitet.
Da li rizikovati budućnost univerziteta ili razmotriti načine kako da preživi, obnovi snagu i sa stečenim iskustvom, pripremljenošću, organizovanošću, jasnim ciljem i planom za njegovo ostvarenje se pripremiti za konačni obračun?
Foto: Ivana Vijatović
Šta se postiže blokadama
Koliko smisla imaju blokade fakulteta nakon tog 15. marta? Šta se njima postiže, ko se njima kažnjava, ako vidimo da vlast i dalje to ne dotiče? To su pitanja koja pred sobom treba da imaju rektor, dekani, profesori i studenti. Kada odgovore na njih, treba da postignu kompromis i donesu zajednički zaključak.
Režim je odgovorio napadom na atomsko jezgro pobune – državne univerzitete. Bastion slobode je ugrožen!
Onima koji kažu da se profesori bune zbog plata bih samo postavio pitanje – koliko biste opstali bez zarade. Ne ostaju samo profesori bez plata, već su državni univerziteti ostali bez novca. Ne mogu da finansiraju svoje postojanje, plaćanje komunalija, struje, čišćenje prostorija, a treba da se bore za svoju autonomiju. Ne može to bez cvonjka na računu.
Veliki deo društva je učestvovao u pobuni, a stradaće državni univerziteti, koji se i dalje bore za boljitak celog društva. Ostatak tog društva sada aktivno pretražuje turističke ponude.
Da se razumemo – smatram da su blokade opravdane, kao i svaki drugi oblik građanske neposlušnosti protiv korumpirane vlasti koja je zarobila skoro sve institucije.
Ono što je upitno je njihova svrsishodnost.
Može li borba da se nastavi na ulici?
Čini mi se da to ne bi imalo ništa manje smisla od blokada, jer vlast na njih ne reaguje već mesecima. Ne vidim tu silu koja bi ih sada naterala na ispunjavanje studentskih zahteva ma koliko režim bio iscrpljen i oslabljen. Pitanje je koja strana će pre da se umori, a režim ipak ima više resursa.
Studenti su pobednici
U najboljoj nameri iskrenih ljudi koji su čista srca krenuli u ovu bitku, prešli smo put od masovne pobune zalažući se za viši interes, davanja blanko podrške omladini koja ne greši da nas vodi, preko prelaska na teren političke borbe, i došli smo do toga da se režim zaljuljao, ali i do skoro potpune delegitimizacije opozicije i na ivici smo uništenja državnih fakulteta.
Odavno vlast koketira sa idejom privatizacije visokog obrazovanja. Ko je tu šta dobio, procenite sami.
Dogovor kuću gradi, a njegov izostanak neće samo ugroziti ovu borbu, već i neke buduće. Moglo je ovo možda i drugačije da se završi, da su se neke stvari ranije dogodile, ali pošto nije, mora se ili „izginuti“ u ovoj borbi ili nastaviti dalje do sledeće prilike.
Studenti su već pobednici. Uradili su za nekoliko meseci ono što niko sa opozicione strane nije za više od deceniju.
Probudili su Srbiju.
Pokazali da je moguće.
Održali dobro upamćene demonstracije humanosti, tolerancije, solidarnosti, pravdoljublja, rodoljublja, vratili smisao grbu, himni i zastavi, pokazali kako se voli Srbija i poštuju svi njeni građani, podsetili nas na moral u javnom životu i još mnogo toga što će imati dugoročan uticaj.
Razbijen Vučićev kult ličnosti
Zauvek su oštetili Aleksandra Vučića.
Pokazali od kakve magle je sazdan kult ličnosti Aleksandra Vučića.
Ogolili ga pred njegovim biračima, pokazali da nije onakav kakvim se predstavljao. Njegovo biračko telo sada je svesno njegove prolaznosti.
Sada im je jasno da neće vladati večno i da njegov odlazak može relativno brzo da se desi, a sa njim i odlazak njihovih privilegija.
Oborili su vladu Miloša Vučevića i izdejstvovali smenu pojedinih ministara.
Ne treba sada da dozvole da postanu gubitnici.
Raskol najgora opcija
Najgora opcija je raskol profesora i studenata.
To bi bilo veliko razočaranje, ozbiljno ograničavanje uticaja i moći najozbiljnijeg pobunjeničkog jezgra i definitivan raspad jedne korisne ideje o mogućnosti formiranja šireg društvenog antirežimskog fronta. Setite se samo raspada koalicije Srbija protiv nasilja i kakve je posledice to ostavilo na simpatizere.
Dogovori to nisu ako nema spremnosti na kompromis.
Ultimatumi treba da budu ispostavljeni drugoj strani, a ne saveznicima.
Sa saveznicima treba ojačati spremnost na udare režima i borbe koje tek dolaze.
Što bi rekli „fonovci“: pametniji ne popušta, pametniji se organizuje.