Slobodan Antonić: “Fašizovanje” Srbije

Izvor:

Neprestano se govori o “fašizaciji” i “puzećem fašizmu” i tako decenijama. Po tim ocenama i najavama Srbija je odavno već trebalo da bude fašistička zemlja, s koncentracionim logorima na svakom koraku, kako za opoziciju, tako i za sve antifašiste. No, ništa od tih sumanutih predviđanja nije desilo u realnosti

Nosioci drugosrbijanske svesti već 30 godina tvrde kako Srbija “ulazi u fašizam”, odnosno kako je u Srbiji na delu “fašizacija” ili, po najnovijem – “fašizovanje” društva.

Piše Slobodan Antonić, Foto:Printscreen YouTube

Recimo, Sonja Biserko je, oktobra 1997, bila sigurna da “Srbija ulazi u period fašizma” (ovde 239; 243), a Biljana Srbljanović je 1999. odlučno zahtevala “srpsku denacifikaciju” (Serbian denazification).

Te sumanute i opasne optužbe – koje su samim izricanjem zazivale spoljnu ili unutrašnju intervenciju – ni posle Miloševićevog obaranja nisu prestajale. Čak i u doba Tadićeve vladavine, Miroslav Filipović (2009) tvrdio je da u Srbiji vlada “kleronacionalistička histerija (…) duboko prožeta elementima fašizma”, a Žarko Korać (2011) izjavljivao je da je Srbija “zatucana zemlja u kojoj jačaju neofašistički pokreti”.

Ove neverovatne tvrdnje, bez osnova u realnosti, ne samo da su izbacivane čak i u vreme političke i društvene dominacije Demokratske stranke, već su one izricane upravo u razdoblju, kako to primećuje Marinko Vučinić u knjizi Druga Srbija, kada je kompletna kulturna i intelektualna scena bila pod kontrolom “građanske Srbije”.

Tako, u času kada Korać govori o narastajućem fašizmu u Srbiji, Sajam knjiga otvara Basara, Ivan Milenković kao predsednik sajamskog žirija proglašava “Fabriku knjiga” Dejana Ilića za najbolju izdavačku kuću (350-352), a u Domu pionira direktorka Olivera Ježina (iz LDP) upriličuje ciklus predavanja za srednjoškolce, na temu “Nacizam i fašizam u Srbiji” – gde su među predavačima Teofil Pančić, Sonja Biserko i Vojin Dimitrijević (376).

Ilustracija

U isto vreme, u Novom Sadu, Bojan Pajtić uručuje nagradu za toleranciju Mirku Đorđeviću i Mirjani Karanović – pri čemu ceremonija počinje EU himnom Oda radosti, a završava se svečanom pesmom “Dobro jutro Vojvodino” (bez himne Bože pravde; 377). A komisija Ministarstva kulture za finansiranje kapitalnih dela, na čelu sa Ljubišom Rajićem, odbija da dodeli sredstva aktuelnom kolu iz edicije “Deset vekova srpske književnosti” Matice srpske, već ih opredeljuje Leksikonu pisaca Jugoslavije (v. ovde 160-161).

Zbilja je to bio težak fašizam na delu…

Posle pada “žutih”, međutim, zapomaganje da Srbija “ulazi u fašizam” samo je dobilo na intenzitetu. List Danas samouvereno objavljuje članak “Puzajući fašizam u Srbiji” (2016), kao i izjavu Gorana Markovića pod naslovom: “Na korak smo od fašizma” (2016). Tu Marković kaže: “Mi smo, nema sumnje, postali desničarska država koja je na korak od fašizma. (…) Na sceni su fašisti”.

Helsinški odbor (2017) prenosi intervju s Aleksandrom Sekulovićem, “potpredsjednikom Saveza antifašista Srbije”, čiji je naslov: “Genocidnost je kroz istoriju bila bitno obeležje srpskog nacionalizma”. Na pitanje: “Da li je neofašizam zahvatio visok procenat društva u Srbiji?” (!?), Sekulović odgovara da je “srpski nacionalizam (…) apsolutni komandant u društvu”, te da je “neofašizam u Srbiji samo jedan od ventila preko kojeg srpski nacionalizam emituje svoje poruke”. Srbi su, prema Sekuloviću, nesumnjivi šampioni neofašizma u regionu: “Što se tiče neofašizma u okruženju, toga ima pre svega u srpskom entitetu BiH (misli na Republiku Srpsku – S. A). U Hrvatskoj je situacija ipak drugačija, tačno je da i ustaštvo poprima zabrinjavajuće razmere, ali je takođe tačno i to da se veliki deo hrvatskog društva tome odlučno suprotstavlja. U Srbiji toga (suprotstavljanja – S. A) nema” (!?).

Vesna Pešić objašnjava (2018) da “režim koji karakteriše današnju Srbiju može da posluži kao model ur-fašizma u svom palanačkom, srpskom izdanju”, a Duško Radosavljević, “predsednik Saveza antifašista Vojvodine”, kaže (2018) – a B92 to izvlači u naslov – da je “Srbija natopljena fašizmom” (!?) – zbog čega, kako stoji u podnaslovu, “mladi ljudi zbog toga odlaze iz zemlje”

Hor žena u crnom, kojem diriguje Srđan Atanasovski, iz Muzikološkog instituta SANU, peva (2019) ispred Doma omladine u Beogradu Internacionalu na albanskom jeziku – u znak protesta što se “u Srbiji ponovo vraća fašizam kroz najave pogroma Albanaca” (!?). (Atanasovski, inače, javno podučava da je Srbija, 1912. godine, “osvojila Kosovo”, kako bi ga tretirala kao “jednu vrstu kolonije”). Na istom skupu, predstavnica žena u crnom, Snežana Tabački kaže da, “iako se govori da je fašizam istorijski poražen, ima naznaka i određenih pojava fašizacije na koje mi želimo da ukažemo i da tako sprečimo pojavu fašizma u kulturnom i društvenom prostoru”.

Biljana Srbljanović objašnjava (2020) da “mi imamo fašističke falange”, odnosno da je “Boško Obradović predvodnik falangi u opoziciji”, kao i da su “i Nogovi protesti delo fašističkih falangi”, zbog čega “svako ko ih ne osudi, ili ih jednostavno samo prećutkuje, postaje saradnik fašističkih falangi”.

Dalibor Stupar protestuje (2020) što je Dinku Gruhonjiću “nepoznata fukara oskrnavila (izraz uobičajeno označava napad na svetinje – S. A.) ulaz u zgradu fašističkim grafitima”, uz konstataciju da je posredi “združeni zločinački poduhvat koji za rezultat ima fašizaciju celog društva”.

Ilustracija

Sam Gruhonjić kaže (2020) da se “ne reformišu duboko fašizovana društva poput srbijanskog”, odnosno da se “takva društva ne leče licemernim ‘malim koracima'”. Predsednik GDF Zoran Vuletić izjavljuje (2021), a “Danas” ističe kao naslov: “Srbija klizi u fašizam, neophodan proces denacifikacije”. U podnaslovu pak stoji: “pre ustavnih promena i lustracije neophodno je da država prođe proces ‘denacifikacije’” (!?).

“U svakoj pori srpskog društva živi fašizam”, objavljuje Dragan Bursać (2021), “nema društvenog sloja u Srbiji koji nije fašizovan”. Pavle Radić poručuje (2021) da se “fašizam u Srbiji normalizovao”, a Aida Ćorović (2021): “Srbija je fašističko društvo”. Milivoj Bešlin upozorava (2021): “mi ovde pričamo o ozbiljnoj fašizaciji našeg društva”, a Jelena Diković u Danasu razgovor sa Vladimirom Vukčevićem (2021) naslovljava: “Ne smemo dozvoliti da nas pobede fašisti” (!?).

Kišjuhas tvrdi da je “ljotićevština, evo već trideset i kusur godina (…) dominantna ideologija našeg društva”, i da su “mnogi i mnogi Ljotići među nama” (!?). A Antifašistička akcija Novog Sada kaže da smo “suočeni sa nacionalizmom i fašizmom koji prožima sve pore našeg društva”, zbog čega je “suprotstavljanje zlu nacionalizma i fašizma danas potrebnije nego ikada nakon Drugog svetskog rata”.

“Sociolog i antifašista Miloš Perović” (sin “antifašiste” Milenka Perovića) objašnjava (2022) da fašizam samo menja forme, a da je u Srbiji “ovo danas već, po mom sudu, terminalna faza”. Darko Šper, “novinar i antifašista”, kaže (2022) da u Srbiji “često imamo situacije u kojima 2.000 fašista izađe na ulice da podrži Rusiju pri napadu na Ukrajinu”, a da “država ne želi da se obračuna sa neofašizmom”. Slično misli i antifašista Dinko Gruhonjić, koji veli (2022) da je “problem Srbije” što je u njoj na delu “neka vrsta konsenzualnog fašizma, to je slavljenje 21-vekovnog Adolfa Hitlera” (tj. Putina).

Gruhonjić, u razgovoru s Dubravkom Stojanović (2023), konstatuje da “prisustvujemo (…) nastavku fašizacije društva u Srbiji”, na šta Dubravka odgovara: “Da, ovo je sada nastavak”. “Fašizacija Srbije naročito se aktivno sprovodi u posljednjih 10 godina”, tvrdi i Milivoj Bešlin (2023). “Duboko smo potonuli (…) u jednu dozvoljenu fašizaciju društva”, kaže i Aleksandra Bosnić Đurić.

“Samo je pitanje dana kada će fašističke falange, koje imaju podršku režima, umesto plakata na ‘sumnjive’ adrese početi bacati bombe”, kaže se u saopštenju NDNV (2023). A povodom filma “Heroji Halijarda” Helsinški odbor osuđuje “kampanju rehabilitacije Draže Mihailovića”, “kao još jedan korak u pravcu ubrzane fašizacije društva”. “Ovde je na snazi puzeći fašizam” primećuje za Danas i Predrag Koraksić Koraks (2024).

Šta se vidi iz ovog pregleda? Neprestano se govori o “fašizaciji” i “puzećem fašizmu” – i tako godinama i decenijama. Po tim ocenama i najavama Srbija je odavno već trebalo da bude fašistička zemlja, s koncentracionim logorima na svakom koraku, kako za opoziciju, tako i za sve antifašiste. No, ništa od tih sumanutih optužbi ili predviđanja, hvala Bogu, nije se desilo u realnosti.

Naravno, niko ozbiljan ne negira postojanje i autoritarnih elemenata političkog sistema. Ali, ne znam nikog u društvenoj ili humanističkoj nauci, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, ko misli da je Srbija „fašistička“, ili da se možda razvija baš u tom pravcu. Današnja Srbija uglavnom se ocenjuje kao „hibridni režim“ – mešavina demokratskog i autoritarnog poretka (recimo: Vladisavljević 2019; Pavlović 2020; Antonić 2022). I to je ono što kaže struka, a fantaziranje o nekakvoj „fašizaciji Srbije“ jednostavno više pripada kulturi lupetanja, nego ozbiljnoj raspravi.

I još samo ovo: na čemu se najčešće zasnivaju optužbe za fašizam? U prvom koraku, bilo šta što se našim “antifašistima” ne sviđa proglasi se za “fašizam”. A pošto tog nečeg strašnog ne nestaje, u drugom koraku je to dokaz da vlast “toleriše fašizam”, te je onda i ona “fašistička”. A budući da društvo toleriše “fašistoidnu” vlast, onda u trećem koraku i celo srpsko društvo biva proglašeno “fašističkim”.

A šta sve građanistička osetljiva duša ne vidi kao “fašizam”?

  • Antifašistička akcija Novog Sada je autorehumorističnog serijala “Dnevnjak” optužila za “nacističke tendencije”, kao i da “putem navodnog humorističkog serijala nekad suptilno, a nekad potpuno otvoreno plasiraju sadržaje koji promovišu fašističke ideje”.
  • Već pominjani “antifašista” Miloš Perović optužio je Arno Gujona da je “u Francuskoj patentirao naci humanitarizam” (!?).
  • Boban Batrićević: “Veseli se srpski rode je fašistička koračnica, treba je zabraniti!”
  • Biljana Srbljanović: na protestima (2020) pojavio se “novi sablasni znak – tri prsta skupljena, ruka ispružena iznad glave, kao imitacija fašističkog pozdrava”.
  • Sonja Biserko: “najjači bastion nacionalizma sada (2004) je Univerzitet u Beogradu, on bi trebalo potpuno da se zatvori – naročito predmeti kao što su istorija, filozofija, politikologija i pravo potpuno su zaraženi fašizmom” (ovde 51),
  • BeFem (2023): “Pro-life samit u Beogradu nosi opasne ideje, pokušavaju da proguraju fašizam“.
  • NSPM je NSFM (Nova srpska fašistička misao) – na Peščaniku ovdeovde ili ovde.
  • U okviru projekta “Mapiranje ekstremizma – Srbija 2018” na interaktivnoj mapi s temom “Gde živi ekstremizam” označena je i lokacija Centra za kulturnu obnovu Arheofutura, a u okviru teme “Gde spava fašista” obeleženo je prebivalište njenog urednika, Nikole Pavlovića.
  • Samo u jednoj emisiji Peščanika (2007) kao “fašistički” proglašen je ceo DSS (“fašistički DSS”), dok su, kao “fašisti” i “ludaci” imenom i prezimenom navedeni: Vojislav Koštunica (“mi tom fašisti…”), Vladeta Janković (“još veći ludak od Koštunice”) i Milan Parivodić (“potpuni fašista”, “iz njega izlazi takav fašizam”) itd.

Ovako bismo mogli da ređamo do sutra. No, i iz ovoga se dovoljno lepo vidi mehanizam stigmatizacije, gde se etiketa “fašista” lepi bez ma kakvog postupka dokazivanja i rasprave. Pljuc – i gotovo.

Ali, s takvim stvarima se ne šali. To je etiketa-omča – konopac oko nečijeg vrata koji svaki ludak, ako se dokopa vlasti, sutra može da zategne. Ljudi se s pravom boje samodeklarisanih “antifašista” i njihove sklonosti da celokupni javni dijalog svedu na utrkivanje ko će glasnije da uzvikne: “Fašizam, fašizam!”

Samo što to nije nikakav “antifašizam” već najobičniji verbalni terorizam. I stoga je krajnje vreme da žrtva kaže – dosta.

5 1 glas
Glasanje za članke

Ostavite komentar

2 Komentari
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Дикан
Дикан
3 meseci pre

Бриљантни Антонић погађа у сам центар,као и увек. Свака част.

Дикан
Дикан
3 meseci pre

Бриљантни Антонић,погађа у сам центар,као и увек. Свака част.