Vladimir Zotov: Kako da Moskva ne pokopa samu sebe na Balkanu – Kosovo je Rusija
Vladimir Zotov: Kako da Moskva ne pokopa samu sebe na Balkanu – Kosovo je Rusija
Vladimir Zotov, urednik ruske federalne novinske agencije Regnum, objavio je na ovom sajtu tekst o pitanju značaja Kosova i Metohije za ulogu Rusije na Blakanu. Tekst obajvljujemo u celosti.
Pre izvesnog vremena predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa posrednikom Evropske unije u pregovorima srpskih vlasti i kosovskih separatista Miroslavom Lajčakom, posle kojih je izjavio da Zapad od Srbije očekuje da prizna Kosovo. Tačnije Beogradu izgleda više ne polazi za rukom da se „vadi“ na polumere koje podrazumevaju faktičku legalizaciju nezavisnosti južne srpske pokrajine uz odsustvo njenog formalnog priznanja.
Piše Vladimir Zotov
EU i nova američka administracija očigledno nisu oduševljene domišljatošću srpskih vlasti, koje su se ozbiljno nadale da će za priznanje Kosova dobiti bar nešto suštinsko, makar nekoliko srpskih sela. Srbija treba da prizna Kosovo bez bilo kakvih uslova.
Vučićeve uzastopne izjave o tome da posle predaje pokrajine „nezadovoljne treba da ostanu obe strane“ ne izazivaju saosećanje kod američkih i zapadnoevropskih partnera srpskog predsednika. SAD i EU očigledno smatraju da
„nezadovoljnim“ treba da ostanu samo Srbi i niko više.
To deluje sasvim logično ako se uzmu u obzir ubeđenja nove američke administracije.
Srpske vlasti su možda i imale neku maglovitu šansu da iscenjkaju nešto od Donalda Trampa, nekakve simbolične ustupke, ali sa aktuelnim domaćinom Bele kuće taj film nećemo gledati. Za razliku od Trampa, Džozef Bajden je bio direktno umešan u NATO agresiju protiv Jugoslavije, sve izjave novog predsednika SAD o datom pitanju odaju ga kao upornog (kako u takvim slučajevima obično kažemo – „zoološkog“) srbofoba. Besmisleno je očekivati od njega korake u susret Srbima.
Uz to, aktuelne srpske vlasti same su na Kosovu predale poziciju za pozicijom, počev od likvidacije svih organa srpske vlasti i organa bezbednosti u pokrajini, pa do pružanja separatistima potpune energetske nezavisnosti – od nedavno elektroenergetski sistem Kosova kontroliše ne Srbija, već Albanija. Gledajući sve to, Briselu i Vašingtonu ostaje samo da pojačaju pritisak, opravdano očekujući od Beograda dalja popuštanja, koja treba da rezultiraju zvaničnim priznanjem nezavisnosti južne pokrajine, bez čega glavni spoljnopolitički cilj savremene Srbije – stupanje u EU – neće biti dostižan.
Foto: EPA, Printscreen
Aleksandar Vučić je još 2018. godine pokušavao da inicira u srpskom društvu takozvani „unutrašnji dijalog o Kosovu“ kako bi ubedio Srbe da je konačna predaja pokrajine neizbežna. Srpsko društvo, ipak, odbilo je da prizna tu neizbežnost.
Prilično je očigledno da zvanični Beograd još nije priznao Kosovo pre sveta zato što je to apsolutno neprihvatljivo za većinu stanovnika Srbije. Uz to pred očima Vučića stoji primer njegovog kolege iz Crne Gore Mila Đukanovića, koji je rešio da progura usvajanje krajnje skandalozne inicijative, uprkos želji naroda. Ipak ovde postoji još jedna komponenta i upravo ona najviše intrigira. Razume se, reč je o stavu Rusije.
Već više puta je bilo primećeno da u tom stavu postoji izvesna dvojstvenost: s jedne strane Moskva izjavljuje da budući sporazum o Kosovu treba da odgovara Rezoluciji 1244, po kojoj se pokrajina smatra sastavnim delom Srbije, a sa druge da će njoj odgovarati svaki sporazum koji bude zadovoljio srpsku stranu. To dopušta tumačenje da
rukovodstvo Rusije može da postane saučesnik u predaji Kosova kada se aktuelni ili budući srpski politički režim konačno na to odluči.
Više puta je bilo isticano da Vučić stalno pokušava da stvori u javnosti osećaj da ga Vladimir Putin neprekidno podržava. Mnogi srpski eksperti opravdano smatraju da u budućnosti predsednik Srbije može tako da pokuša da legalizuje „sporazum“ o Kosovu i Metohiji (tačnije njegovo priznanje), pozivajući se na to da je Putin taj „dil“ odobrio. U svakom slučaju, ako Rusija podrži priznanje nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane Beograda, Srbiju, a zajedno sa njom i čitav Balkan, ona će izgubiti, ako ne zauvek, onda za dugi vremenski period.
Printscreen
Ranije sam ja već pisao o tome kako će se učešće Rusije u predaji Kosova i Metohije odraziti na odnose srpskog društva prema njoj. Ukratko, to će biti shvaćeno kao grandiozna izdaja, posle čega će upravo Rusija u očima Srba postati glavni krivac za ono što se desilo, a ne realni moderatori tih procesa kao što su SAD, Britanija i EU. Ipak, želeo bih da skrenem pažnju na još jedan aspekt koji je, reklo bi se, očigledan, ali bez obzira na to nezasluženo se ignoriše.
Status Kosova je jedino što još drži Rusiju na Balkanu. Pored nepriznanja nezavisnosti Kosova i diplomatske pomoći koja se tim povodom Srbiji pruža, Rusija u regionu nema više nikakve poluge i instrumente uticaja. Ona nema mogućnosti da vodi ekonomsku ekspanziju. Ona nema sredstava da deluje na raspoloženje društva, ona ista koja se u današnje vreme obično nazivaju „meka sila“. Ona nema dovoljnog političkog autoriteta i ne može da projektuje u regionu vojnu moć.
Po svim tim parametrima ona sada ne samo da beskonačno zaostaje za zapadnim zemljama i Turskoj – čak je daleka Kina pretiče po nizu ključnih parametara. Ipak na paradoksalni način upravo stav Rusije vezan za doslednu podršku teritorijalnoj celovitosti Srbije niveliše sve dugogodišnje napore Zapada da konačno potčini Balkan.
Vašington, London, Berlin i Brisel sa svom njihovom ekonomskom i vojnom silom, sa brojnim i uticajnim nevladinim organizacijama nije u stanju da istisne iz regiona mnogo slabiju Rusiju i nemoćan je u svojoj težnji da preformatira srpsku svest, da pretvori u taj bratski za Ruse narod u druge Bugare ili u još jedne „Milogorce“.
Upravo Rusija, a ne srpska vlast, smeta „svetskoj zajedinci“ da konačno legalizuje rezultate krvave klanice koju su Snage Dobra priredile u Jugoslaviji pre više od dvadeset godina. I ako Rusija odbaci taj svoj jedini adut, ona će istog trenutka prestati da bude na Balkanu potrebna bilo kome za bilo šta. Nestaće i najmanja potreba za njom, ona će jednostavno nestati.
I što je najvažnije, ovde treba shvatiti da u U PRINCIPU SVAKI dogovor o statusu pokrajine koji može da sklopi savremeni Beograd sa savremenom Prištinom imati fatalne posledice po ruske pozicije. Čak ako zamislimo da će se Zapad odjednom smilovati nesrećnoj Srbiji (to se neće desiti, ali niko nam ne brani da maštamo) i počne da sipa darove, sve do „razgraničenja“ pokrajine sa srpski i albanski deo, za Rusiju će i to biti krah. Ako ona ne „drži“ Kosovo, ona u regionu neće biti potrebna nikome i ni za šta. U tom scenariju njoj jednostavno neće preostati ni jedna uloga.
Tekući status Kosova i Metohije je jedino što zaista zaustavlja Srbiju na putu integracije u EU (i neminovnog stupanja u NATO). Posle toga biće uništen poslednji bastion srpstva u regionu – Republika Srpska, i unitarna Bosna i Hercegovina će se takođe naći u Severnoatlantskoj alijansi.
Na šta u toj situaciji može da se osloni Moskva?
Na srpsku naftnu industriju u kojoj ona drži kontrolni paket akcija? Na prisustvo njenog biznisa u regionu?
U tom pogledu možemo uzeti za primer Belorusiju, gde Gasprom poseduje lokalni sistem za transport gasa. Da li to mnogo pomaže Rusiji da brani svoje nacionalne interese pred Lukašenkom? Ruske sirovinske kompanije i banke rade u svim okolnim zemljama, i čini se da one pre lobiraju za postsovjetske zemlje u Rusiji, a ne obrnuto.
Da, ne može se negirati izvesna racionalnost one tačke gledišta prema kojoj odbacivanje kosovskog balasta i hitna evrointegracija mogu odgovarati pragmatičnim interesima Srbije. To može da poruzrokuje poboljšanje ekonomske situacije, da privuče investicije, ljudi će dobiti evropske pasoše i u napaćenoj balkanskoj zemlji konačno će zavladati sveopšti raj.
Ipak ja nisam Srbin, već Rus, i zato cinično polazim od interesa Rusije, kojoj boravak Srbije u evropskom raju nije potrebno ni u kakvom obliku. I za odbranu tih interesa Moskvi je trenutno potrebno samo jedno – da se ne upušta ni u kakve nove dilove, „dogovore“ i „kompromise“ za Kosovo – čak ni u one koji „potpuno odgovaraju srpskoj strani“. Svaki „kompromis“ o kojem toliko voli da govori zvanični Beograd, anuliraće poslednje tragove ruskog prisustva u regionu.
Stav Rusije (ne deklarativni, nego realni) treba da bude krajnje jednostavan: nezavisnost Kosova ne priznavati ni pod kaksvim okolnostima, sve pokušaje stupanja separatističke tvorevine u UN ili druge međunarodne organizacije u kojima Moskva ima pravo veta blokirati bez pogovora, nezavisno od toga kako se prema tome odnosi aktuelno srpsko rukovodstvo.
Ni Srbiji, ni Rusiji trenutno nije neophodno „hitno regulisanje kosovskog konflikta“, uprkos neprekidnim mantrama „svetske zajednice“. Ne treba ništa regulisati, treba prosto čvrsto stajati na svojim pozicijama.
Da, pritisak na Aleksandra Vučića će jačati, ali dugorični ruski i srpski interesi su važniji od problema jednog predsednika, čija karijera može da se završi kroz godinu dana. Rusija treba da sprečava sve pokušaje legalizacije nezavisnosti Kosova na međunarodnom nivou, Srbija treba da bude uporna i da jača svoje oružane snage, istovremeno
radeći na tome da njena armija i specijalne službe izađu van kontrole NATO-a i zapadnih obaveštajnih službi.
A dalje da čeka. Za sada da čeka. I uspeće u svemu.
