Veći sam ljubitelj nauke od onih koji sede u upravnim odborima kompromitovanih svetskih institucija; dublji sam analitičar od onih koje nazivate teoretičaima zavere. A dovoljno sam medijski pismena da uočim da obe grupe pecate na gebelsovske fore.
Osvrnula bih se na ovogodišnje dobitnike Nobelove nagrade za medicinu.
Koncept mRNA je počeo da se razvija još 1960. godine. Od tada istraživanja idu u pravcu toga da se ovaj mehanizam iskoristi pre svega u terapijama lečenja onkoloških i teških hroničnih oboljenja. Nažalost, još uvek se nije razvila terapija koja bi na bazi tog koncepta donela bezbedne i komercijalne metode lečenja.
Da se razumemo, najverovatnije će istraživanja u oblasti mRNA u budućnosti zaista dovesti do nekog naučnog otkrića, ali se ta istraživanja moraju voditi pod ,,Clinical Trials”. Moraju biti dobrovoljna, razvijati se u fazama i biti praćena u vremenu. Taj se proces dobrovoljnosti i ročnosti malo prekršio kada je reč o terapijama koje se naslanjaju na ovogodišnje dobitnike Nobelove nagrade. Mada se sada neću baviti time, već su sugerisati na ključne problematične tačke Nobelovog komiteta uopšte:
1. Proces selekcije;
2. Pristup grantovima i finansijama pre nominacija;
3. Lobiranje i propaganda;
4. Politizacija.
Imajući u vidu navedeno, možemo da napravimo analogiju sa izborom za pesmu Evrovizije.
Dakle, i tamo se može zadesiti neka solidna pesma (mada je estetika godinama u padu), neki performansi mogu biti i zabavni… ali je jasno da je sve to daleko od najbolje muzike, ali je daleko i od muzike za široke mase. To je, očito, propagandni projekat koji je pre svega političko-sociološki, pa onda i sve ostalo.
