Sabor SPC kao sastančenje generala JNA u post-Brozovom vremenu

Izvor:
Politički.rs, Foto: SPC

Opšti utisak jeste da naši današnji episkopi neugodno liče na generale JNA iz post-Brozovog vremena, koji su se bavili svojim epoletama i foteljama, dok se država raspadala

Nakon završetka rada sabora SPC, revijalnih prijema kod prestolonaslednika i predsednika republike, kao i farse sa patrijarhovim davanjem blagoslova “našem” predsedniku pred put u Ameriku, kao da se ovaj uputio na Kosovo polje da mučenički postrada, možemo konstatovati da su se i patrijarh i ceo sabor u potpunosti oglušili o sve apele da nešto preduzmu u vezi sa nadolazećom propašću naše crkve, naroda i države (ovo poslednje već bi moralo da stoji u množini, što samo po sebi mnogo kazuje o našem položaju).

Printscreen

O izazovima rastakanja srpskog etničkog prostora, prekrajanja istorije i uništavanja srpskog naroda saopštenje se izražava kao o elementarnoj nepogodi, kao o nečemu što se ne dešava uz aktivno i svesno učešće upravo vlasti Srbije. Osim lamentiranja i pozivanja međunarodnih činilaca da preduzmu nešto iz svoje nadležnosti, nema nikakve naznake da bi vlasti u Srbiji svojim (ne)činjenjem iz svoje (ne)nadležnosti mogle biti barem učesnici u dešavanjima, ako ne i saodgovorne za tragično stanje našeg naroda. Takvo prećutno aboliranje vlasti od odgovornosti nije u skladu sa deklarativnom brigom arhijereja za dobro naroda i države.

Lično je patrijarh u patrijaršiju doveo svoga doktora pravnih nauka u mantiji, koji bi trebalo da je mogao sastavljača saopštenja da posavetuje da se rezolucija SB UN 1244 i Zajednica srpskih opština ne mogu naći zajedno u jednoj misaonoj celini. To je contradictio in adiecto pošto je ZSO mrtvorođenče Briselskog sporazuma, kojim se upravo i dezavuiše pomenuta rezolucija SB UN, a koji je predsednik Srbije prihvatio u naše ime mimo našeg znanja i volje i bez validnog mandata za takve odluke. Zato prihvatanje Briselskog sporazuma od strane predsednika Srbije predstavlja kršenje ustava, predsednikovo prekoračivanje ustavom propisanih nadležnosti, kao i kršenje već potpisanih međunarodnih sporazuma i samim tim i izdaju. A neprotivljenje izdaji od strane patrijarha i sabora SPC predstavlja kukavičluk i saučesništvo.

Jedan pasus iz saopštenja prenećemo u celini:

“Sabor se bavio i temom organizacije naše pomesne Crkve, kao i izmenama i dopunama odredaba Ustava SPC koje se tiču titulature eparhijskih arhijereja.”

Iza ove lakonske formulacije krije se činjenica da su još u toku zasedanja sabora počele da kruže priče o tome koji episkopi će ubuduće nositi titulu mitropolita. Voleli bismo da možemo da taj segment rada sabora pripišemo emotivnoj nezrelosti naših episkopa, da ga prokomentarišemo starom crnogorskom pošalicom “ja ću tebi serdare, ti ćeš meni vojvodo…” ali bojimo se da je u pitanju nešto mnogo zloslutnije. Podozrevamo da je u pitanju reforma SPC prema modelu grčkih crkava, a to znači po NATO-standardu, njeno onesposobljavanje za donošenje odluka i priprema za cepanje po avnojevskim granicama, što bi nas po pitanju jurisdikcija vratilo u stanje gore nego pre Velikog rata, a kao crkvu i narod konačno uništilo.

Iako se u saopštenju pominje očinska briga i sagledavanje misionarskih i pastirskih potreba, nije jasno kako bi deljenje eparhija i rukopolaganje novih episkopa moglo zadovoljiti neke potrebe i odgovoriti bilo kakvim izazovima. Duboko je u ljudskoj psihi zakonitost da je ono što je retko samim tim i dragoceno. Povećavanje broja episkopa dok se demografska brojnost našeg naroda tragično smanjuje, neizbežno će dovesti do banalizacije institucije episkopa, a njihov sabor učiniti dodatno glomaznim i neefikasnim. Značaj njihove pastirske službe i težina njihove reči samo će biti dodatno obezvređene. Kome ide u prilog takav razvoj događaja ne možemo ovde spekulisati, ali možemo reći da sigurno nije u interesu crkve i naroda.

Mi smo u svome skromnom apelu pozvali sabor da se, između ostalog, jasno odredi i prema egzibicijama Aleksandrijske patrijaršije, ne želeći da detaljima sablažnjavamo širu publiku. Naime, nedavno su u tamošnjoj jurisdikciji za đakona rukopoložili ŽENU, što predstavlja ne samo presedan, nego skandal bez premca u istoriji svekolike crkve. Sabor naše crkve nije našao za shodno da reaguje na takav očigledan nasrtaj na predanje čak ni verbalnim protestom, iako bi prekid opštenja sa Aleksandrijom bio na mestu. U svetlu tog nečinjenja, patrijarhova navodna zabrinutost za zakonsko nametanje rodno osetljivog jezika u Srbiji (koje, uzgred budi rečeno, stupa na snagu upravo u trenutku dok ovo pišemo) izgleda kao obično licemerje.

Opšti utisak posle ovoga zasedanja sabora SPC jeste da naši današnji episkopi neugodno liče na generale JNA iz post-Brozovog vremena, koji su se bavili svojim epoletama i foteljama, dok se država raspadala.

Tiganj

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare