Znate li kako je, zapravo, poginuo Marko Kraljević?

Znate li kako je, zapravo, poginuo Marko Kraljević?
Junak epske poezije: Marko Kraljević na megdanu sa Turčinom, commons.wikimedia.org

Njega je narod pretvorio u legendu. U vreme kada se srpska srednjovekovna država raspadala, velikaši gložili oko svakog pedlja zemlje, a neprijatelj nadirao sa svih strana otimajući i ono malo što je ostalo, bežeći u mit i poeziju, narod je iznedrio najvećeg od najvećih, junaka nad junacima – Kraljević Marka… da ga brani i čuva od tiranije i nepravdi.

Nema tačnog odgovora na pitanje šta je to baš Marka Kraljevića odredilo za glavnog nosioca srpske narodne epike. Predanja su dugo tragala za istorijskim likom koji će u sebi odjediniti sve najbolje osobine jednog istinskog junaka i nekako, taj točak zaustavio se baš na liku Marka Mrnjavčevića, sina kralja Vukašina.

Marko je tako od “obične” istorijske ličnosti postao fenomen koji i danas izučavaju istoričari širom Balkana, a – čak mu je i smrt ušla u legendu!

Marko Mrnjavčević ulazi u istoriju

Marko Mrnjavčević istorijska je ličnost o kojoj danas zapravo ne znamo mnogo. Njegova sudbina je duboko tragična jer je detinjstvo proveo u doba najvećeg procvata srpske države, samo da bi kao zreo čovek, svedočio njenom slomu i potpunom krahu. Neki vole da ga nazivaju i poslednjim pravim srednjovekovnim vitezom na ovim prostorima, ali je jedino neosporno, da je reč o poslednjem srpskom srednjovekovnom kralju… makar “na papiru”.

Naime, nakon što se njegov otac, kralj Vukašin, proglasio za savladara cara Uroša, Marko je dobio titulu “mladog kralja” – kraljevića, po kojoj će u istoriji ostati poznatiji nego po „pravom“ prezimenu. Nakon što mu je otac poginuo u Maričkoj bici 1371. i car Uroš umro iste godine bez potomaka, Marko je faktički postao jedini pravi naslednik nemanjićkog prestola.

Ipak, ovo mu nije mnogo značilo. Bilo je to vreme jakih velmoža koji nisu želeli ni cara ni gospodara, pa je Marko zapravo vladao samo svojom teritorijom u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom kao prestonim gradom.

Spreman da bude najmoćniji čovek u državi, a pretvoren u tek još jednog oblasnog gospodara, Marko Mrnjavčević je u nekom momentu između Maričke bitke 1371. i Kosovske bitke 1389. postao je turski vazal, ali se ne zna tačno kada ni pod kojim uslovima.

Ono što ga čini još misterioznijim je činjenica da se ne pominje kao učesnik nijednog boja iz onog vremena osim bitke na Rovinama.

Pa ipak, narodni pevač upravo je njega izabrao da mu dodeli titulu najhrabrijeg i najvećeg junaka sa ovih prostora.

Marko Kraljević ulazi u legendu

Istoričari danas vole da veruju da je počasno mesto najvećeg junaka srpske istorije Marko zaslužio zbog toga što je bio istinski heroj “malog čoveka” – pre megdandžija nego učesnik ratova, zaštitnik običnog sveta, a ne svojih interesa.

A u vreme kada se sve oko njega raspadalo, narodu ništa drugo i nije preostalo…

I kao takav branitelj, Marko postaje legenda – ore drumove, razgoni Turke janjičare, druži se sa vilama, pola pije, pola Šarcu daje… Sve može, svuda stiže i iz svakog megdana izlazi kao pobednik. Ne boji se nikoga do Boga. Sudi “ni po babu ni po stričevima”, već uvek je po pravdi i zakonu. Prek, svojeglav, tvrdoglav ali suštinski – pravedan i dobar.

Na kraju, epika i istorija spojile su se u jedno da opišu smrt ovog junaka…

Marko ulazi u večnost

Bio je 17. maj 1395. Ogromna turska vojska spremala se za bitku na Rovinama da kazni vlaškog vladara Mirču I zato što se drznuo da upadne na njihovu teritoriju. U redovima Osmanlija bila su i trojica srpskih vazala – Konstantin Dragaš, despot Stefan Lazarević i – kralj Marko.

Čekajući da nastupi borbeni čas hrišćani su razgovarali o boju koji ih čeka. Mnoge od njih mučilo je što će mačeve podići protiv braće i što se bore za neprijatelja. Kako biti vazal, a sačuvati obraz i ne pogaziti veru?

Mučile su ove crne misli i Marka. Najveći deo života proveo je boreći se protiv Turaka, samo da bi dočekao da im, onda kada više nije bilo izbora, služi. Šta učiniti?

Na kraju, bitka na Rovinama bila je velika pobeda hrišćanske vojske. Osmanlije su bile primorane da se povuku, a negde na bojnom polju, među hiljadama ubijenih, svoje kosti ostavio je i kralj Marko, najveći epski junak Balkana.

Ali, to nije bio kraj priče! Godinama kasnije, pišući o ovom događaju u Žitiju despota Stefana Lazarevića Konstantin Filozof zabeležio je poslednje reči Marka Kraljevića. A, on je rekao:

“Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”.

Ako je ovo istina, Marko je, negde na nebu, bio srećan.

Vesti online, Istorijski zabavnik

POSLEDNJE OBJAVLJENO
Ostavite komentar

Komentari

Nema komentara. Ostavite vaš komentar.

Ostavite komentar