Ustajemo kasno. Kuva se nedeljni ručak. Peče se nešto slatko.
Ručamo… Gledamo film, porodično. Tata loži kao lud, da se ugreje stan:
„Deca će se kupati i prati kosu.“
Kao da cemo plivati za časni krst negde u Sibiru, tako nas priprema.
Onda ubaci kvarcnu grejalicu u kupatilo „da doda“. Prvo kupa sestru. Ubeđuje je da pere kosu, ova vrišti, ne da.
Onda joj objašnjava kako joj neće ući pena u oči, daje joj peškir da drži na čelu… ova i dalje vrišti…
Na kraju biva šta biva, kosa bude oprana.
Obriše je i oblači. Sestri samo oči vire.
Tata još uvek loži, kao da će svakog momenta pristići Jovanka Orleanka.
Onda se ja kupam. Viče na mene da se obučem. Tera me da stavim ljubičastu vunenu kapu na glavu, kao da ću sedeti na terasi:
„Suši se!!!“
Sestra se tajno skida. Opet vriska. Opet se krišom skida. Pokušava da se izvuče na „boli me stomak“ i „lupa mi srce“, to joj obično uspeva.
Ja sedim usred stana, u kojem Celzijus pada u nesvest, sa vunenom kapom na glavi. Nadam se da niko neće doći…
Sestra jurca po stanu, proizvodi vetar, da se ohladi…
Idemo na spavanje…
Ujutro se kreće u školu:
„Stavi kapu, produvaće te, sinoć si prala glavu!!!“
I tako celo detinjstvo…
