Na Uskrs će popčići čuvati preplaćena dupeta, da ih vernici ne zaraze, a radiće u opasnom okruženju policija, lekari, vatrogasci… Vera je u Srba policijskog porekla, verujemo kad nije zabranjeno
Pričah sto puta u emisijama, a valjda i pisah ovde, da je početkom Osamdesettih u Sabornoj crkvi u Beogradu na nedeljnim liturgijama bilo po pedesetak ljudi, a kad je loše vreme i manje.
Jednom sam izbrojao da nas je tačno deset u centralnom srpskom hramu tog vremena. Gore, na balkonu, je bilo tridesetak članova Prvog beogradskog pevačkog društva i dole, u brodu, uvek bar desetak sveštenika i đakona i uvek prisutni patrijarh German. Više popova i pevača, nego naroda.
Novopravoslavaca sa njihovim jevtinim pričama, tada još nije bilo. Njihovi roditelji su se još borili za položaje, za komunističke stanove i za bolji standard. Izgamižali su krajem Osamdesetih i početkom Devedesetih, tačno u vreme kad su benefiti od komunizma opali i kad im je Udba pravsolavlje predstavila kao nešto što je trendi.
Nebrojeno puta sam čuo priče kako u crkvu, je li, nije smelo da se ide, nisu dali crveni. Postavio sam pitanje: šta ćete ako vam opet zabrane?
Juče sam dočekao odgovor: kad se zabrani, Sorabi ne idu.
Oduvek sam podozrevao da je vera u Soraba policijskog porekla, odnosno da zavisi od dozvole, zabrane, potvrde, uverenja… Verujemo kad nije zabranjeno.
Ništa mi nije, u mom veku, bilo tako odvratno, tako ljigavo i pihtijasto, nekonzistentno i plitko kao klozetska šolja, kao što su mi to bili novoverci, i klir, i vernici. Čak i srpski političari, koji su u moralnom smislu, na evolutivnoj lestvici tek iznad paramecijuma, su gromade u odnosu na neopravsolavce.
Desilo je što se moralo desiti: oni su izdali pradedovsku veru, onu običajnu i tradicionalnu, sve veselo ljubeći popove u dupe i čitajući arhiprevaranta Nikolaja Velimirovića, od koga je Udba napravila najvećeg teologa svih vremena, a onda je, u čemu ima neke pravde, crkva koju su čmaroljubili, izdala njih i ukinula im Uskrs. U dogovoru s policijom, naravno.
Čak i srpski patrijarh, još od drugova iz Bogoslovije, nosi nadimak Gavra Pandur, zbog srednjoškolskih veza sa policijom.
Prvi put, od kad je Srba i vere, crkva poziva Sorabe da ne dođu u crkvu.
Nemam nikakvu dilemu da će, i kad sve ovo prođe, opet ovde, na mrežama, slušati isti cvrkut prevarantskih vernika, ista opravdanja, ista lupetanja, iste prazne i tupave misli Nikolajeve, ali svečano obećavam: svako, ko u mom prisustvu, mislim na lično prisustvo, kaže rečenicu da “ima i dobrih popova”, ili “kao što kaže sveti vladika”, ili tako nešto, popiće šamarčinu da će da se usere, taman me posle samleo ako je mlađi i jači. Sad ste pokazali kakva ste govna i vi, i vaš klir.
Na taj Uskrs, ovaj, za tri dana, radiće policija, radiće, u opasnom okruženju, lekari, radiće vatrogasci, a popčići će čuvati preplaćena dupeta, da ih vernici ne zaraze. Ljudi će umirati u bolnici bez poslednjeg pričešća i biće sahranjivani neopevani, da nam se popčići ne dovode u opasnnost.
Bogoslovi, sram vas bilo što ćete, posle ove izdaje naroda od strane crkve, predavati opet i trovati decu svojim bolesnim pričama.
Troje dece sam krstio u ranom detinjstvu, četvrto nisam i obećavam da ga, u ovoj i ovakvoj crkvi, neću krstiti.
Pratite emisije Milana Milenkovića svakoga dana od 12h na Jutjub kanalu Radio2M
