Nije to fotografija koju bi nemački kancelar Fridrih Merc verovatno želeo da urami i okači na zid svoje kancelarije: on kako stoji pored Ulriha Zigmunda, političara krajnje desnice kojeg je jedan nacionalni magazin nedavno nazvao „najopasnijim čovekom u zemlji“.
Ipak, takvu fotografiju Merc bi uskoro teško mogao da izbegne, piše Politico.
Zigmund bi 6. septembra mogao da ostvari ubedljivu pobedu na izborima u nemačkoj pokrajini Saksonija-Anhalt. Ako njegova krajnje desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) osvoji apsolutnu većinu u pokrajinskom parlamentu, Zigmund bi verovatno postao premijer pokrajine, a njegova stranka bi probila politički „zaštitni zid“ koji ju je od osnivanja 2013. godine držao podalje od svih saveznih i pokrajinskih vlada.
To bi bio istorijski trijumf AfD-a i šok za nemački politički sistem.
Kao premijer pokrajine, jedna od prvih Zigmundovih dužnosti bila bi da preuzme jednogodišnje rotirajuće predsedavanje redovnim konferencijama nemačkih pokrajinskih premijera. Ta funkcija obično podrazumeva posetu Berlinu i zajedničko pojavljivanje sa kancelarom pred novinarima.
Nazvati ovo neistraženim teritorijem bilo bi blago rečeno. „AfD dovodi u pitanje temeljne odluke koje je Savezna Republika Nemačka donosila od 1949. godine“, rekao je svojevremeno Merc.
Kancelar nije jedini koji je zabrinut. Sve ostale velike stranke, kao i veliki deo nemačkih medija, vide AfD kao pretnju liberalnom poretku uspostavljenom u zemlji nakon Drugog svetskog rata.
Međutim, ako stranka prvi put preuzme vlast u jednoj pokrajini, politički establišment više neće moći da je drži na distanci. Iako su normalni odnosi, barem u doglednoj budućnosti, teško zamislivi, nemački federalni sistem zahteva minimum saradnje i uzajamne podrške.
Kako bi se nemački politički establišment nosio sa pokrajinom kojom upravlja AfD?
Politico je ovo pitanje postavio zvaničnicima savezne vlade i nekoliko pokrajinskih vlada. Njihova nevoljnost da odgovore bila je upečatljiva, posebno među Mercovom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) desnog centra i njenom bavarskom sestrinskom strankom, Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU).
Visoki stranački funkcioneri i pokrajinski ministri ili su odbili da komentarišu ili nisu želeli da njihova imena budu objavljena.
Oklevanje je razumljivo. CDU i CSU su nekada kontrolisale politički prostor desno od centra. Danas ga AfD sve više zauzima. Pokrajinski ministri iz Socijaldemokratske partije (SPD) i Zelenih bili su spremniji da javno govore o strategiji.
Razgovorima za ovaj tekst dominirala je jedna briga: unutrašnja bezbednost, posebno zaštita obaveštajnih podataka, s obzirom na to da se AfD zalaže za bliže odnose sa Rusijom predsednika Vladimira Putina.
Prema rečima socijaldemokrate Georga Majera, ministra unutrašnjih poslova pokrajine Tiringije, Zigmundova stranka ima „dobre kanale“ prema Moskvi. „Ako AfD dobije premijera u Saksoniji-Anhaltu, u Kremlju će pucati čepovi od šampanjca“, rekao je on za Politico.
Opcija 1: Održavati dodatne neformalne sastanke
Jedan od načina da se ograniči pristup AfD-a osetljivim razgovorima mogao bi jednostavno biti – organizovanje većeg broja razgovora.
Pored skupa pokrajinskih premijera kojim bi Zigmund trebalo da predsedava godinu dana, nemačke pokrajine redovno koordiniraju rad kroz mrežu ministarskih „konferencija“. Jedna od najvažnijih jeste konferencija ministara unutrašnjih poslova, na kojoj se razmatraju neka od najosetljivijih pitanja bezbednosti i obaveštajnog rada.
Jedna od mogućnosti o kojoj se razmišlja jeste da se redovni sastanci ministara unutrašnjih poslova nastave, ali da se za posebno osetljiva pitanja organizuju odvojeni skupovi. Na njima bi učestvovalo preostalih 15 ministara unutrašnjih poslova, bez predstavnika Saksonije-Anhalta. Nekoliko ministara potvrdilo je za Politico da se razmatra ovakav hipotetički scenario.
Ideja se zasniva na dugogodišnjoj praksi u nemačkoj politici. Pokrajinske vlade neformalno su podeljene na takozvane „A“ i „B“ pokrajine, u zavisnosti od toga koji politički blok ima većinu: na jednoj strani su vlade predvođene socijaldemokratama, a na drugoj konzervativne vlade. Pre velikih konferencija, oba tabora interno usklađuju stavove.
Ako bi se isti model primenio na AfD, izolovana vlada našla bi se na jednoj strani, a svi ostali na drugoj.
Kristof Degenhart, profesor emeritus ustavnog prava i bivši sudija Ustavnog suda Saksonije, kaže da je takav scenario svakako moguć. „Koliko dugo bi to funkcionisalo i da li bi sudovi to tolerisali, naravno, drugo je pitanje.“
Opcija 2: Podizanje zida
Jedna od najvećih briga u vezi sa AfD-om jeste njena bliskost sa Moskvom, smatra Majer.
Konkretno, najveću zabrinutost kod ministra izaziva mogućnost da AfD preuzme pokrajinsko ministarstvo unutrašnjih poslova.
Ko god vodi takav resor, rekao je on, dobija pristup strogo poverljivim informacijama. Istovremeno, potpuno isključivanje pokrajine iz nemačke mreže unutrašnje bezbednosti ne bi bilo moguće, jer bi javna bezbednost, uključujući zaštitu od terorističkih napada, to onemogućila.
„Ali možemo da ugradimo kineske zidove u naše zajedničke informacione sisteme, barijere koje blokiraju određene informacije“, rekao je ministar. Kratko se nasmejao. „Kineski zidovi“ se ovde savršeno uklapaju. „AfD nema samo simpatije prema Moskvi“, dodao je.
Koje bi informacije Majer izolovao? „Morali bismo da od AfD-a držimo podalje sve obaveštajne podatke koji se odnose na desni ekstremizam, kao i čitavu oblast špijunaže“, rekao je. Takva „preventivna segmentacija“, dodao je, bila bi pravno moguća, pozivajući se na pravne savete koje je dobio. Mogla bi se primeniti i relativno brzo. „Formiranje vlade neće se dogoditi preko noći“, rekao je.
Patrik Har, portparol pokrajinskog ogranka AfD-a u Saksoniji-Anhaltu, odbacio je sve optužbe o bliskosti sa Rusijom. „To je potpuna besmislica“, rekao je. „Nemamo crveni telefon sa Moskvom.“
„Razgovaramo sa svima, bilo sa Zapadom ili Istokom“, dodao je. „To ne znači da ćemo predavati dosijee. Svako ko tvrdi suprotno priča besmislice. Ako i kada dobijemo pristup takvim informacijama, razumemo svoju odgovornost kao stranka na vlasti.“
Međutim, Konstantin fon Noc, poslanik Zelenih u Bundestagu i zamenik predsednika parlamentarnog odbora za nadzor obaveštajnih službi, ukazao je na period kada je austrijska krajnje desničarska Slobodarska partija (FPÖ) bila na vlasti kao upozoravajući primer. Nakon ulaska u vladu 2017. godine, FPÖ je preuzela Ministarstvo unutrašnjih poslova. Naredne godine policija je izvršila pretres austrijske domaće obaveštajne službe i zaplenila osetljive podatke, uključujući informacije savezničkih službi.
Zapadne obaveštajne službe tada su ograničile razmenu poverljivih informacija, dok se austrijska služba privremeno povukla iz radnih grupa Bernskog kluba – neformalne mreže zapadnih obaveštajnih službi.
Nemačka bi pod vladom AfD-a mogla da se suoči sa nečim sličnim, rekao je fon Noc, ukoliko bi, na primer, saveznici posumnjali da bi Rusija mogla da pristupi bazi podataka koju nemačke službe koriste za razmenu informacija o ekstremistima, špijunima i drugim bezbednosnim pretnjama.
„Britanci, Amerikanci, Poljaci, Ukrajinci — niko više ne bi sa nama razmenjivao informacije, iz straha da će sve biti prosleđeno Moskvi“, upozorio je političar Zelenih.
Opcija 3: Uskratiti im novac
Još jedan instrument koji pominju i predstavnici AfD-a i njeni protivnici jeste nemački sistem fiskalnog izjednačavanja, kojim se siromašnije pokrajine pomažu novcem bogatijih pokrajina i dodatnim sredstvima savezne države.
Saksonija-Anhalt decenijama zavisi od tog sistema. Prema preliminarnim podacima, 2025. godine dobila je oko 2,8 milijardi evra, što je gotovo petina njenog pokrajinskog budžeta.
Smanjenje ili čak obustavljanje tih uplata bio bi jedan od načina da se oteža život vladi AfD-a ili da se stranka primora da se ponaša na način koji politički establišment smatra prihvatljivim. U pokrajinskom ogranku AfD-a u Saksoniji-Anhaltu ovaj scenario smatraju stvarnim rizikom.
Pravne prepreke, međutim, bile bi velike. Danijel Bajaz, ministar finansija iz redova Zelenih u Baden-Virtembergu, jednoj od bogatijih pokrajina koje uplaćuju sredstva u sistem, pažljivo je birao reči.
„Sistem fiskalnog izjednačavanja je utvrđen ustavom i nije instrument koji se jednostavno može menjati u zavisnosti od političkih prilika“, rekao je.
Zatim je dodao ogradu: savezna država zasnovana na solidarnosti, rekao je Bajaz, zavisi od zajedničke posvećenosti vladavini prava. Ako bi neka pokrajinska vlada dovela u pitanje te principe ili krenula pravno sumnjivim putem, to bi uticalo na poverenje i saradnju sa saveznom vladom i drugim pokrajinama, „uključujući i finansijska pitanja“.
Bajazov portparol naglasio je da je reč o ličnoj proceni ministra, a ne o usaglašenom stavu pokrajinske vlade – koalicije koju predvode Zeleni, dok je CDU njen mlađi partner.
Opcija 4: Aktivirati nuklearnu opciju
Najmoćniji ustavni instrument bila bi savezna prinuda (Bundeszwang). Prema članu 37 Osnovnog zakona Nemačke, savezna vlada, uz saglasnost Bundesrata – doma koji predstavlja pokrajine – može preduzeti „neophodne mere“ kako bi primorala neku pokrajinu da ispuni svoje zakonske obaveze. Jednostavno rečeno: Berlin bi mogao da natera pokrajinsku vladu da poštuje savezni zakon.
Ova odredba nikada nije primenjena. Tokom rada na ovom tekstu niko od sagovornika je nije sam pomenuo – možda iz uverenja, a možda i iz straha da bi samo pominjanje takve mogućnosti pre izbora išlo naruku AfD-u.
U intelektualnim krugovima nemačke desnice, savezna prinuda se već dugo smatra realnim scenarijem. Izdavač Gec Kubiček, čije je imanje u Saksoniji-Anhaltu i kojeg je Njujork tajms svojevremeno nazvao „prorokom nove nemačke desnice“, rekao je za Politico 2025. godine da upravo to očekuje.
Mogući povod za intervenciju može se samo nagađati. Ako, na primer, vlada AfD-a u Saksoniji-Anhaltu ne bi obezbedila ni najosnovnije potrebe tražilaca azila, savezna vlada bi mogla da interveniše obavezujućim nalozima kako bi obnovila te usluge, a na kraju i preko saveznog poverenika ovlašćenog da izdaje instrukcije pokrajini i svim njenim organima.
Da li bi sve ovo funkcionisalo?
Bez obzira na to šta nemački politički establišment bude učinio kako bi ograničio prvu pokrajinsku vladu AfD-a, ove jeseni ili kasnije, rizici su očigledni. Mere namenjene odbrani liberalne demokratije mogle bi istovremeno da podstaknu ključnu zamerku AfD-a i mnogih njenih birača: da establišment odbija da prihvati stranku čak i kada ona pobedi.
Javno mnjenje o ovom pitanju danas je podeljenije nego ranije. Reprezentativno istraživanje iz jula pokazalo je da samo 42 odsto Nemaca i dalje smatra ispravnim to što SPD i CDU odbijaju saradnju sa AfD-om. Drugo istraživanje pokazalo je da je podrška strategiji izolacije pala na 46 odsto, sa 54 odsto početkom 2025. godine.
Ne činiti ništa neuobičajeno možda bi mogla biti najsigurnija opcija za etablirane stranke. AfD godinama uspeva da profitira od opozicionog položaja, pretvarajući greške i neispunjena obećanja svojih rivala u političko gorivo.
Ali nikada nije vladala. Jednom kada dođe na vlast, mogla bi da se suoči sa sopstvenom nekompetentnošću i unutrašnjim sukobima, čime bi svojim protivnicima poštedela potrebu za posebnim odbrambenim manevrima.
Ključne ličnosti iz samog kruga AfD-a svesne su te opasnosti. „Moraju da se pripreme kao najveći odlikaši“, rekao je Kubiček za Politico 2025. godine govoreći o pokrajinskom ogranku stranke koji predvodi Zigmund.
Benedikt Kajzer, još jedan uticajni intelektualac krajnje desnice i saradnik poslanika AfD-a u Bundestagu, takođe je savetovao oprez ako stranka osvoji apsolutnu većinu: „U prvih 90 dana vlasti AfD mora da vodi politiku koja ne stvara strah“, rekao je, navodeći „porodične dodatke, besplatne školske obroke i slične stvari“ kao primere.
Dok nemački politički establišment razmatra načine da ograniči pokrajinsku vladu AfD-a, intelektualni lideri stranke brinu zbog neposrednije opasnosti: samo upravljanje državom moglo bi se pokazati kao efikasnije ograničenje za AfD od bilo koje mere koju politički establišment može da osmisli.
