Ako Rusija prizna Kosovo, Srbi će se pretvoriti u “pravoslavne Poljake”; Priznanje Kosova se kod većine Srba izjednačava sa izdajom

Ako Rusija prizna Kosovo, Srbi će se pretvoriti u “pravoslavne Poljake”. Priznanje Kosova se kod većine Srba izjednačava sa izdajom

Analizirajući uzroke zbog kojih Rusija gubi uticaj u Venecueli, Jevgenij Aleksandrovič Primakov je početkom 2019. godine zaključio: „Mi se iznova i iznova upornošću gramzivog idiota bavimo podplaćivanjem elita, ne obraćajući pažnju na to da one mogu da isčeznu, da budu smenjene, da promene orjentaciju. Iako elite mogu obezbediti poslove, pa u tom smislu podplaćivanje elita čak može biti korisno, potpuna orjentacija na takvu politiku ne može, ma kakve bile elite, da umanji rizike u slučaju velikih potresa. Takve rizike može da umanji pozitivna reputacija koja se stiče kod mase, na ulici. To nije „subverzivna delatnost“ i nije „podrška opoziciji.“

Piše: Zoran Čvorović

Iako Srbija i srpski narod u celini pripadaju evropskoj civilizaciji, pa su samim tim srpske političke, ekonomske i društvene prilike različite od latinoameričkih, ipak ova ocena načina delovanja Rusije u inostranstvu iz pera sadašnjeg direktora „Rossotrudničestva“ može uglavnom da se primeni i na Srbiju. Uticaj Rusije u srpskom društvu je minimlan, zato što se ruska država opredelila da komunicira samo sa vladajućim političkim elitama i poslovnim vrhuškama u državnim preduzećima.

Rusija pritom uporno ignoriše notornu činjenicu da se politička i poslovna elita bivše Jugoslavija od 1948. godine, a potom i samostalne Srbije (najpre prikriveno, a od 2000. godine i otvoreno), formirala pod direktnim i indirektnim uticajem Zapada. Ruska država i sa tako lošim kartama u rukama sav ulog polaže na elitu čiju „igru“ ne može efektivno da kontroliše. Zbog toga će, pre ili kasnije, morati da bankrotira u takvoj balkanskoj pokeraškoj partiji.

Istovremeno, Rusija već tri decenije skoro potpuno ignoriše „dar s neba,“ koji joj je neočekivano pružio priliku da brzo i jevtino nadoknadi svoje jednovekovno odsustvo iz života srpskog društva. Naime, politička i vojna konfrontacija celokupnog srpskog naroda sa prostora bivše Jugoslavije (Srbija, Crna Gora, Republika Srpska i bivša RSK) sa političkim Zapadom, oličenim u NATO paktu, u poslednjoj deceniji prošlog veka, stvorila je u već uveliko kulturološki vesternizovanom srpskom društvu snažan odijum prema zapadnim ideološkim vrednostima i kulturnoj misiji. Već sada se može konstatovati da tu priliku Rusija nije iskoristila, pa je njen uticaj na srpsko društvo i danas krajnje zanemarljiv i rudimentaran. Za razliku od Rusije, Zapad je nedostatak političkog ugleda uspeo vrlo brzo da anulira ozbiljnim ulaganjima u srpske medije, kulturu, obrazovanje i nauku.

Zbog takvog takvog višedecenijskog odsustva ruske „meke moći“ iz Srbije, danas se pozitivna percepcija Rusije među srpskim patriotama uglavnom zasniva na predstavi Rusije kao poslednjeg garanta Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i zaštitnika teritorijalne celovitosti Srbije na Kosovu i Metohiji. Snaga takve percepcije je tim jača zato što se oslanja na pozitivni sterotip o Rusiji kao viševekovnoj zaštitnici pravoslavnih Srba. Predstava o Rusiji kao poslednjoj zaštitnici Kosova i Metohije za sada uspešno kompenzuje štetu od negativnog stereotipa koji među Srbima postoji o Rusiji, kao nekonkuretnoj zemlji koja ne može da se suprotstavi zapadnom uticaju u kulturološkoj, medijskoj, ekonomskoj i političkoj sferi.

Potreba za intenzivnijim prisustvom ruske „meke moći“ u Srbiji uticala je da se poslednjih godina uveća broj ruskih medija na srpskom jeziku. Pojačano rusko medijsko prisustvo po logici stvari treba da prati ofanzivniji politički nastup Kremlja na nekoj teritoriji, a ne obrnuto. Kada se obraćaju srpskoj javnosti ruski analitičari bi trebalo da znaju da „meka moć“ jedne države zavisi od dva faktora. Kao prvo, u kom stepenu će predstavnici „meke moći“ uspeti da svoje poruke usklade, ne sa trenutno dominantnim političko-partijskim stavom, već sa kolektivni etosom naroda kome se obraćaju. Kao drugo, u kom stepenu će predstavnici „meke moći“ jedne države uspeti da u inostranstvu izbegnu klopke negativne kontrapropagande konkurentskih država.

O tome kakvo mesto Kosovo i Metohija imaju u kolektivnom etosu srpskog naroda svedoče, između ostalog, novija istraživanja javnog mnjenja, čije rezultate kreatori ruske „meke moći“ moraju svakako imati u vidu. Prema ovim istraživanjima čak 75% građana Srbije bi priznanje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo od strane Srbije smatralo izdajom. Ideju razmene teritorije (tzv. razgraničenje) podržava 15,8% građana, dok predlog o priznanju nezavisnosti južne pokrajine u zamenu za osnivanje Zajednice srpskih opština i eksteritorijalnost manastira podržava samo 20,4% građana Srbije.

Što se drugog faktora tiče – izbegavanje klopki negativne kontrapropagande konkurentskih država, ruska „meka moć“ se u Srbiji suočava pre svega sa kontradelovanjem konkurentske anglosaksonske „meke moći.“ Od kada je V. Britanija 1837. godine uspostavila diplomatske odnose sa mladom Kneževinom Srbijom, celokupna britanska balkanska politika svodi se na ciljeve čiju je realizaciju zahtevao od prvog britanskog konzula Hodžesa zahtevao tadašnji šef Forin-ofisa, lord Palmerston: obezbediti privilegovani status engleskoj trgovini i suzbiti svaki uticaj Rusije. Već vekovima unazad Anglosaksoncima je rusofobija osnovno propagandno sredstvo za suzbijanje ruskog uticaja. U evropskim slovenskim i pravoslavnim zemljama, kao što je Srbija, čije je stanovništvo duhovno najbliže Rusima, Anglosaksonci već decenijama u propagandne svrhe koriste stari ali itekako efikasni negativni rusofobski stereotip o ruskoj državi kao orjentalnoj despotiji. Ova teza treba da signalizira balkanskim pravoslavnim Slovenima da je svim orijentalnim despotijama, kakva je i (carska i sovjetska) Rusija, svojstvena verolomnost i imperijalna sebičnost.

Imajući u vidu da se većinski stav srpske javnosti poklapa sa stavom Rezolucije 1244 da je Kosovo sastavni deo Republike Srbije, ako bi rusko Ministarstvo inostranih poslova iz bilo kojih razloga prestalo da se poziva na ovaj dokument, to bi stvorilo nesavladivu barijeru između srpskog javnog mnjenja i ruske države. Takva odluka bi išla na ruku anglosaksonskoj propagandi, a srpski narod više niko ne bi mogao da razuveri od ubeđenja da je Rusija 1999. godine predložila Rezoluciju 1244 samo kako bi za račun Zapada izigrala tadašnje srpsko rukovodstvo, a ne kako bi se sačuvao suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom.

Da bi predstavnicima ruske „meke moći“ mogli da kažu kako poznaju srpski narod i njegov kolektivni etos nije dovoljno da poznaju srpsku političku i poslovnu elitu. Ukoliko bi Kremlj iz bilo kog razloga priznao drugu albansku državu na teritoriji Srbije, Rusija bi ušla u najozbiljniju konfrontaciju sa srpskim društvom. Posle ulaska tzv. Republike Kosovo u UN, Kremlju bi postalo jasno da veze sa političkim elitama, rečju J. A. Primakova, ne osiguravaju trajno rusko prisustvo u Srbiji.

Gubitak pozitivne percepcije Rusije u srpskoj javnosti, koji se vezuje za rusku zaštitu srpskog i pravoslavnog Kosova i Metohije, postao bi istovremeno izvor snažne rusofobije među srpskim patriotama, dojučerašnjim rusofilima-idealistima. Pošto se priznanje Kosova kod većine Srba izjednačava sa izdajom, Rusija bi u srpskom društvu bila žigosana kao zemlja koja je učestvovala u deobi Srbije. Stoga se ne čini neosnovanim zaključak da bi takav potez Kremlja omogućio Anglosaksoncima da propagandnim delovanjem formiraju na balkanskom delu Intermarijuma nove pravoslavne „Poljake.“ To treba ozbiljno da zabrine odgovorne za rusku politiku na Balkanu.

Objavljeno na ruskom:

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/3109130.html

Foto: AP, Printscreen, Pixabay

POSLEDNJE OBJAVLJENO
, , , , , , ,

Ostavite komentar