Teoretičar zavere, pisac i novinar Dejan Lučić, došao je u fokus javnosti, mada manje od njegove sagovornice Jasmine Paunović, nakon poslednje epizode njegovog podkasta „Lučić inserti“ zbog rasističkih i šovinističkih izjava.
Piše: Nađa Vukajlović
Kritiku javnosti zbog navedenog podkasta u većoj meri pokupila je tužiteljka u penziji koja je u svom izlaganju bila znatno umerenija od Dejana Lučića. On je bez zadrške koristio termine „šiptari“, govorio da Vučićeva deca nisu njegova, i ponovo pokrenuo temu Fahrija Muslija.
Doduše, i protiv njega je pokrenuta krivična prijava zbog podstrekavanja na mržnju i diskriminaciju, ali članova SNS-a, predsednika Republike i njegove porodice i drugih neistomišljenika, ali je neminovno da se o Lučiću ne govori dovoljno.
Istina, on ni nije bio u fokusu javnosti već skoro 20 godina, ali se s vremena na vreme pojavi pod okriljem populističkih i kontroverznih izjava. Široj javnosti poznat je iz 90-ih godina prošlog veka kao jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove i predsednik gradskog odbora SPO, ali ubrzo biva izbačen iz partije, zbog sumnje da je pripadnik Službe državne bezbednosti. Vuk Drašković je upravo u svojoj knjizi „Meta“ Lučića okarakterisao kao DB-ovca.
Lučić i sam priznaje da je dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, ozloglašenih DB-ovaca. Njihovo prijateljstvo traje od perioda studija na Fakultetu političkih nauka, koji su sva trojica završili.
Lučić je kao dugogodišnji prijatelj Stanišića i Simatovića bio svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, kada je tvrdio da nikad nije radio za Državnu bezbednost.
Par godina nakon što je izbačen iz SPO, 1995. godine, postaje član Socijalističke partije Srbije. Na političku scenu se vraća 2011. osnivanjem Srpske demokratske stranke.
Dok u politici očigledno nije ni konzistentan, a ni uspešan, u književnom radu svakako jeste popularan. Kao otvoreni teoretičar zavere autor je brojnih romana koji se bave ovim temama, prožimane rasizmom i šovinizmom, uključujući: „Islamska republika Nemačka“, „Tajna albanske mafije“, „Vladari iz senke“, „Kineska osveta“, „Ljubav sa Pink Panterom – tajne lopovskog zanata“, „Mosadova meta“ i mnoge druge.
Sam za sebe tvrdi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića u Sabornoj crkvi u Beogradu, nakon što joj je tadašnji režim ubio supruga Jevrema Markovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat, ona se nije pokajala zbog istog, a ubijena je u zatvoru manje od godinu dana kasnije.
Pored Ilke Marković, Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka, i da je njegov deda bio učesnik demonstracija 27. marta 1941. u Beogradu.
Rođen je 15. novembra 1950. godine u Beogradu. Završio je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka zajedno sa bivšim načelnikom Državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom Specijalnih jedinica Državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem.
