DAN KADA JE OTIŠAO BENEŠ “U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam jebem!”

Printscreen

DAN KADA JE OTIŠAO BENEŠ “U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam jebem!”

Jedan od najboljih jugoslovenskih boksera u istoriji Marijan Beneš preminuo je na današnji dan 2018. godine u Banjaluci, u 68. godini, a za ‘čeličnom pesnicom’ je plakala cela Jugoslavija.

Bio je veliki, bio je najveći! Uz Mate Parlova najbolji bokser kog je velika Jugoslavija imala. Marijan Beneš je u blistavoj karijeri imao 272 pobede i 16 poraza.

‘Magični četvorougao’ ostao je bez jednog od najboljih. Čoveka za kog su ‘konopci’, rukavice’ i džak bili život. Šampiona Jugoslavije, šampiona Evrope – Marijana Beneša. Dečaka rođenog u Beogradu od majke Marije i oca Josipa, učitelja koji je sina naučio da svira klavir i flautu, te je Beneš završio srednju muzičku školu. Ipak, ‘konopci’ su ga uzeli sebi i ‘plemenita veština’ postala je njegov život, pisao je povodom njegove smrti Darko Noveski za  HOT SPORT.

DAN KADA JE OTIŠAO BENEŠ "U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam jebem!"

Printscreen

Već sa deset godina je prvi put ukrstio rukavice sa osam godina starijim rivalom i ‘čelična pesnica’ je pobedila. Bio je to nagoveštaj velike karijere kralja ‘magičnog četvorougla’. Bio je član Slavije iz Banjaluke, a kao amaterski bokser u lakoj veleter kategoriji pokorio je najveće tada turnire u Jugoslaviji ‘Zlatnua rukavicu’, ‘Zlatni gong’ i ‘Čeličnu pesnicu’. Kao amater postao je prvak Evrope u Beogradu kada je pred njim pao Rus Kamnjejev. Bio je šampion Jugoslavije i došlo je vreme da se preseli među profesionalce.

Nije sve išlo kao u snu za Marijana Beneša, oboleo je od žutice i posle duže vremena uz pomoć Vilijama Zelera odlazi u Berlin i vraća se ‘plemenitoj veštini’. Redom su pred Marijanom Benešom padali Klement Ciza, Paskal Zito, Mik Minter, Toni Smit, Va Bukas, Pet Tompson, Elias Obed, Toger Kvaja i mnogi drugi…

Legendarni Beneš je 17. marta 1979. godine u Banjaluci napao evropsku profesionalnu krunu, rival mu je bio Francuz Cibler Koen. Već u 4. rundi ‘galski petao’ je poljubio patos, a Marijan Beneš visoko podignutih ruku prigrabio prvu krunu. Odbranio je odmah potom protiv Španca Andonija Amanje, a tada je usledia i legendarna izjava ‘čelične pesnice’.

– Amanja je dobar bokser, čini mi se najbolji od svih sa kojima sam do sada boksovao – rekao je Beneš tada, a onda korz osmeh dodao:

– Njegova nesreća je jedino u tome što je za rivala izabrao mene.

Marijan Beneš je srcem bio vezan za svoju Banjaluku, nije želeo da se preseli u Rim, London i Beč, a postoji i legenda da je odbio ponudu slavnog francuskog glumca Alana Delona da mu bude menadžer. Čovek, koji je umesto pesnica imao pegle, 1980. godine je napao svetsku titulu.

Tada ga je prodao veliki prijatelj i menadžer Zeler. Trebalo je da boksuje u Danskoj u Randersu protiv Ajubija Kalua, a Nemac je sa domaćinima dogovorio da se koriste rukavice od deset unci na šta Beneš nije navikao.

– Ovo nisu rukavice, ovo su jastuci. U njima se ne bore bokseri, već amateri i početnici – urlao je tada Beneš.

Bio je jugoslovenski i evropski šampion mnogo bolji, ali su posle 15 rundi sudije odlučile da je pobednik Kalule. Nije se tada Marijan Beneš predao, odbranio je po četvrti put evropsku krunu u Parizu protiv Žan Kloda Varusfela.

DAN KADA JE OTIŠAO BENEŠ "U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam jebem!"

Printscreen

Nažalost godinu dana pre toga Portorikanac Sandi Tores mu je u Splitu zabio palac u oko i tada su počeli veliki problemi za Marijana Beneša. Imao je četiri operacije, nastavio je da boksuje, ali je posle četiri godine morao da okači rukavice o klin na savet lekara. Levo oko mu je izvađeno i stavljeno mu je veštačko.

Poslednji meč Marijan Beneš je boksovao 30. aprila 1991. godine u dvorani ‘Borik’ u Banjaluci kada je pobedio 15 godina mlađeg Italijana Italijana Salvadora u 15. rundi. Sportski komentator Dragan Nikitović o Marijanu Benešu je govorio:

– On je najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u svoj udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa nije moglo da ga zaustavi ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, ni kada je počeo strmoglavo da pada.

Za vreme rata i raspada Jugoslavije zamereno mu je što nije želeo da se svrsta ni na jednu stranu. Kako je sam govorio Hrvati su ga zvali četnikom, a Srbi ustašom. Bio je veliki poštovalac Josipa Broza Tita kom je posvetio i pesmu ‘Ne psuj mi Tita’. Postoji i anegdota sa upoznavanja nekadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije i legendarnog boksera kada mu se Tito obrario ‘ti si onaj mali što opasno bije’, Beneš je odgovorio ‘Niste ni vi, druže Tito’, mnogo viši’.

Tekstom Marijan Beneš, čovjek koji je dva puta nokautirao Banju Luku koji je Dragan Bursać napisao decembra 2017. podsećamo vas na Marijana boksera, pesnika, heroja i čoveka koji je to ostao i među neljudima.

Marijan Beneš, legenda jugoslovenskog boksa i sasvim sigurno jedan od najvećih sportista ovih prostora, bije svoju najveću bitku. Tiho, daleko od očiju javnosti, u svom banjalučkom domu, mirno i dostojanstveno, Beneš se bori za život. Predano, uporno, tvrdoglavo. Inatom i pameću. Kao nekad u ringu.

DAN KADA JE OTIŠAO BENEŠ "U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam jebem!"

Printscreen

Ali, najveći grijeh je u sadašnjosti. Agencijska vijest glasi: „Za sada je izostala bilo kakva reakcija Grada Banjaluke, ali i Olimpijskog komiteta Bosne i Hercegovine. I slabo ko će vam to od Banjalučana i znati kazati za ovaj meč, jer banjalučki mediji, sa izuzetkom par časnih, o sudbini Beneša šute. Uporno, doslijedno i sado-mazohistički. A da bi znali šta je na stvari, morate biti upućeni u odnos jednog bivšeg šampiona i jednog bivšeg grada.

Udarao je Beneš tih sedamdesetih svoje protivnike, a Banjaluka je bila na nogama. Slavila je novog evropskog šampiona u boksu. Amaterskog i profesionalnog. Nokautirao je tada Beneš Banjalučane svojom pozitivnom energijom, euforijom i zauvijek se upisao u besmrtnike. No, boks, onaj beskrupulozni i viteški, ne prašta. Marjanu je prvo stradalo oko, a onda se počelo urušavati zdravlje.

Nego, ni Banjaluka ne prašta. Ne prašta što je Beneš – ni kriv, ni dužan – po rođenju Hrvat. Za sebe je govorio do besvijesti da je i Srbin, i Hrvat, i Bosanac, i Rom, ali pijana i nacionalizmom drogirana Banjaluka tih devedesetih, onako neljudska, nije mogla čuti urlike čovjeka Beneša. Namjesto toga, Banjaluka je ubila rođenog Marjanovog brata Ivicu, Banjaluka je, uličarski i kukavički, pretukla Marjana pred njegovim kafićem, uz huliganski poklič „A ko je sad jači, šampione!?“ Banjaluka je, poput razjarenog bika, otjerala Marjana kao „ustašu“ na radnu obavezu, u sabirne centre, da kopa rovove za srpsku vojsku.

Roki Balboa među Romima

I Banjaluka je, bar tako misleći 1995. godine, protjerala velikog boksera u Hrvatsku. Banjaluka je pomislila, samo pomislila, da je nokautirala Marjana. Pa je tako šampion postao apatrid u zemlji koju je volio najviše na svijetu. Ljudina iz partizanske porodice, koja je sa sobom uvijek nosila sliku Josipa Broza Tita, postao je u Hrvatskoj „četnik“, u Banjaluci „ustaša“.

I dok je on bio svoju egzistencijalnu bitku, načetog zdravlja, šta su radili Banjalučani? Uz časne izuzetke – ćutali. Ćutali su na svako zvjerstvo koje je u njihovo ime učinila nacionalistička zvijer Benešu i njegovoj porodici. A, šta je uradio Beneš? I dok bi svaki čovjek u njegovoj situaciji sa moralne i ljudske visine sa promatrao prćije napuštenog Balkana i kontinenta čak, veliki šampion se vratio u svoj grad, e da bi grad nokautirao po drugi put u superteškoj kategoriji ljudskosti.

Marijan nije dobro vidio, slabo je govorio, ali njegova djela su kao maljem obarala poglede „tihih Banjalučana“, istih onih koji su u delirijumu 1979. godine u Boriku proslavljali njegovu titulu profesionalnog evropskog šampiona i koji su mučki ćutali nad zvjerstvima devedesetih. Veliki šampion je otvorio školu boksa „Feniks Bin“ u Udruženju Roma. Poput Rokija Balboe, naš stvarni Roki – Marjan je sklanjao sa ulice djecu i učio ih ne bokserskoj, nego životnoj školi.

I dok je rijetkim banjalučkim novinarima koji su se usudili posjetiti veliku legendu pokazivao svoju zbirku pjesama Druga strana medalje, rekao je nešto nezaboravno o Romima. Nešto što se tiče ponajmanje Roma, a najviše svih nas ostalih, a većinskih. „S njima treba živjeti, upoznati ih, pa tek onda donositi sud. Za vrijeme rata oni nisu klali i ubijali ljude, kao što su to drugi činili. Moja familija je bila partizanska, nije bila ni ustaška, ni četnička. Naučio sam da volim ljude, a to se najbolje vidi iz mojih pjesama.“

E taj i takav Beneš je, nakon svih teških nokauta koje je zadavao i primao, svirao violinu, pisao poeziju, bio ikona grada, republike i zemlje, to posebno ljudsko biće je danas tek „neprijatnost“ za Banjaluku. Jer je živ! Jer je neporažen! Jer se i u bolesti drži ponosno! Jer ustaje nakon najbolnijeg nokauta u kome gubi brata i gleda u lice nacionalistima iz Banjaluke. I danas, sve jednako nepokoren, vodi svoju najveću bitku, bez da zaziva na milost i samilost.

U porazu su i pobjede od neba veće…

A Banjaluka sve jednako muči. Iščekuje letalni ishod, valjda, pa da se jave „poštovaoci lika i djela“, navijek zakašnjeli malograđani, koji se i sjenke svoje plaše. Jer, više-manje, bili su niko i ništa sve ove decenije i mogu samo skrušeno da konstatuju kako su savremenici Marijana Beneša. Mnogi sličan Marjanu u Evropi i svijetu za života bi u gradu svoje heroike dobio ulicu ili spomenik. Ne u Banjaluci, koja nekim drugim, zagovaračima ideologije krvi i tla, istim onim pobornicima ideje koji su u smrt otjerali Marjanovog brata, a njega u egzil, e njima Banjaluka daje imena ulica.

No, ne mari veliki šampion za to. Jer, ko se sve i kako bavi sportom, istorijom i uopšte gradom Banjalukom, možda je i najbolje što je Marjan sklonjen od pažnje, tastature, kamere i pera takvih.  Samo upamtite, ima jedna Marjanova pjesma Priča o meni, a tu on kaže: Sport me naučio da lako se ne predajem / Da čast i ponos baš ni zašta ne dam / Tko ne umije da gubi ni pobijedit’ neće / A i u porazu su i pobjede od neba veće…

Čuješ li ovo, Banjaluko? Možeš li se nakloniti velikom šampionu, priznati da te i na bolesničkoj postelji nokautirao, i tako potražiti put svoje lične pobjede do koje se pročišćenjem dolazi? Ili ćeš tek konstatovati kako je „Bio jednom jedan šampion?“ Čovjek koji je ušao u ring bezmalo 400 puta i koji je izgubio samo 29 mečeva u karijeri, čovjek koji je 26 puta polomio kosti sebi u žaru borbe, stoji i gleda te, Grade. Na tebe je red…

POSLEDNJE OBJAVLJENO

You may also like...

Ostavite komentar

Politički.rs

Pratite nas na Fejsbuku


This will close in 18 seconds