Reljić o knjizi “Na smetlištu (neo)liberalizma“: Kad je među Srbe ponovo stigao liberalizam, Dušanić je odbacio Homoeconomicusa

Izvor:
STANJE STVARI, Foto: Printscreen Happy TV, dusanic.rs

Slobodan Reljić: Homoeconomicus – biće bez ljudskosti

Kad je među Srbe ponovo stigao liberalizam Jovan B. Dušanić je odlučno i bez netrpeljivosti odbacio Homoeconomicusa. Nepopravljivi je Homoreligiosus! Nije uspeo da se oslobodi nasleđa nazadnih predaka

U oluji, u buri, kraj nedaća svih,
uz teške gubitke i uz tugu kletu
biti nasmejan, prirodan, tih —
najveća je umetnost na svetu
Sergej Jesenjin

Iza ove nepokolebljive kritike ekonomskog okruženja u koje smo bačeni vidite „prvoborca rata protiv neoliberalizma” (napomena N. Katić); čoveka koji ne pristaje da crno vidi kao belo, bez obzira koliko ga terali i koliko mu nudili. Teška uloga: Jovan B. Dušanić koji voli da uzme i Lipljanski, od srednjovekovni manastir Liplje u njegovom zavičaju – Pribinić, Teslić, Republika Srpska.

Uvek se može tražiti neka logika za ljudska činjenja. Sve što čovek radi iz njegovog je iskustva i njegovih sticanih znanja.

I ono što je utkano u sadržaj ove knjige četvrt veka se dešavalo.

„Profesor Dušanić je marginalizovan, ali nekako se nije dao, tražio je raspravu i nije odustajao kada su mu, kako sam kaže, bacali priloge i studije, u časopisima i na naučnim skupovima, u koš.” (S. Antonić)

Prof. dr Jovan B. Dušanić, Foto: Informatika/izdavastvo.informatika.com

Jovan Dušanić je čovek dužnosti. Malo zato što je on tako hteo, a malo i zato što ga je htelo da takav bude. Pre svega prati ga obaveza koja staje u pojam „sveštenička porodica”. U istoriji srpskog naroda to obavezuje više. U novije vreme ključne ličnosti su bile pop i učitelj. U ono daljno vreme, dokle porodično sećanje seže na razmeđu XVII i XVIII veka, kad činodejstvuje pop Goran Dušanić, učitelja nije ni bilo; a i na Gavru iz Pribinića, Goranovog praunuka, sredinom XIX veka je palo da traži, a i dobije, dva fermana sultana Abdula Medžida I da obnavlja Liplje i Stuplje, dva manastira iz doba kralja Dragutina.

Kako odlaze Otomani nastupa prosvetiteljska Evropa. Tako je Gavrin sin prota Kosta Dušanić razumevao da se mora preći na drugi kolosek – biće među prvima u borbi za versko-prosvetnu autonomiju u Bosni i Hercegovini. Trebalo je naći neku pravoslavnu meru za novo doba. Nešto što je bilo i u onom pismu Srbima koji izlaze iz ropstva, iz Moskve (1860) Alekseja Homjakova i njegovih prijatelja:

„Dobiti znanje nije veoma teško, ali je viši zadatak čovekov dobiti više naravstveno otkriće. Mnogi ljudi, koji su usled životnih prilika ostali bez naučnog znanja, ali duboko prožeti naravstvenom svetlošću, bliži su pravom prosvećenju nego ljudi koji mnogo znaju, ali su bez duhovne moći i života duhovnog.” I praktična strana: „Vi ćete od sad biti mnogo više u dodiru s drugim narodima, i ne povodite se za njima, naročito za Francuzima i Nemcima, pošto oni ne paze na čistotu naravi.”

U to će se i Pribinić, mala varoš u Bosni, uskoro uveriti kad poslovnu zgradu tu podigne Marpugo i Parneta, kapitalističko preduzeće, koje je, kako 1894. piše austrijski OstdeutscheRundschau, „od 1887. do 1891. izvuklo iz bosanskih šuma na osnovu neograničene eksploatacije radne snage profit od pet miliona kruna”. A Orient Rundschau je 1902. javio „kako je bankarska kuća Rotšild, eksploatisala bosanske šume ostvarujući basnoslovne profite”. Bosna je u razdoblju od 1880. do 1902. „učestvovala sa 37% u izvozu francuske duge (kvalitetna daska) iz Austrougarske”.

Taj prosti i prepošteni svet koji se, pomalo nadao i od hrišćana oslobođenju, dat je da kao roblje bude od koristi Bosanskom akcionarskom društvu koje maja 1896. u carskom Beču osnivaju firma iz Kasela i Lajpciška banka. Kad je bleštava evropska liberalna ekonomija uletela u Bosnu znatiželjni ljudi su mogli da vide da se ona odmah baca na njihove visoke hrastove, a onda na bukovu šumu. Uslovi privređivanja, nekako slični današnjim. Uzimaju tvoje drvo na panju besplatno, a kapitalisti se staraju o „sukcesivnoj izgradnji potrebne transportne komunikacije”. Da bi se dalo do znanja da tvoje nije tvoje, stižu nadšumari koje predvodi Ernst Obrinčak i nadlugari ispred kojih je Otmar Kalmincer…

Protojerej stavrofor Stevan K. Dušanić (1866-1957)

Tako su od tvoga građeni austrijske pruge i putevi. A tebi će biti stavljeno do znanja da ih više zanimaju tvoje bukve nego ti. Ne rade baš isto kao Otomani, ali rezultat je vrlo sličan. Tada će sin prote Koste Stevan od Dušanića krenuti na dugo putešestvije sticanja znanja od Banjaluke, preko Beograda do Kazanja u Rusiji gde završava Duhovnu akademiju i „stiče naučni stepen kandidata bogoslovskih nauka. U to vreme on je jedan od 24 Srba u BiH sa diplomom fakulteta“. Austro-Ugarima će ta diploma biti potpuno nedobrodošla.

Stevan je već mogao da sažme onu Homjakovljevu poruku da se „veoma varaju oni koji misle da se vera sastoji samo u veroispovedanju, ili u obredima, ili čak u direktnim odnosima čoveka k Bogu. Ne… jer i samo društvo nije ništa drugo do vidni oblik naših unutrašnjih odnošaja prema drugim ljudima i naše veze s njima.” Poživeo je proto Stevan da vidi i dolazak i odlazak srpskog kralja, te kao čovek koga nije mogao obradovati dolazak bezbožničke vlasti biće „zaslužan“ i što će Dušanići 1945. iz Drugog svetskog rata izaći obeleženi kao četnička porodica.

A sve do šezdesetih će bosanskim dolinama prodorno svirati spori mali vozovi, odmilja zvani „ćiro”, kojima će i bećari pevati: Oj, mašino, pusti paru jače, / da ne vidim kako draga plače. Nešto nije bilo u redu s ateistima, ali nije se moglo zaboraviti da kapitalizam nije cveće. Bilo bi glupo.

Kad su mladog profesora ekonomije na Banjalučkom fakultetu dr Jovana Dušanića pri kraju 1985. optužili da deluje sa pozicija desnice i srpskog nacionalizma Službi državne bezbednosti nije trebalo da skuplja mnogo dokaza – profesorova biografija je bila dovoljno sumnjiva.

Nepopravljivi Homoreligiosus! Nije uspeo da se oslobodi nasleđa nazadnih predaka. Treba li tome išta dodati?

U komunističkom društvu to je bio problem koji prevazilazi činjenice. Tu unutrašnju dramu s kojom je bio suočen svaki komunista, Nikolaj Berđajev je slikovito opisao u znanom spisu Izvori i smisao ruskog komunizma (1938):

„Lenjin je bio strasni, ubeđeni ateista – mrzeo je religiju. Kažem ateista iako ne verujem u postojanje čistih ateista. Čovek je religiozna životinja i on i kada se odriče istinskog, jedinog Boga stvara sebi lažne bogove, idole i kumire i klanja im se.”

Slika toga je i drama kroz koju je prošao mladi perspektivni profesor ekonomije u Banjaluci. Maltretiranje, ponižavanje, ostrakizam pred komšijama, poznanicima, prijateljima, zatvaranje, pretnje i progon…

„Samo neko ko je prošao sličan put može razumeti svu dramu. Koliko sam mogao da primetim, muke i traume tog perioda nisu na Dušaniću ostavile vidljivog traga”, govorio je profesoru bliski kolega Nebojša Katić. „Ni rezignacija, ni cinizam, ni gorčina, ni paranoični oprez koji obično prati takva iskustva, nisu promenili niti oblikovali njegovu ličnost. Pri tom, svoju disidentsku istoriju on nikada nije potencirao, niti je imao potrebu da se njome hvali, ili da sebe prikazuje kao žrtvu. I njegov pogled na prošlost je odmeren, objektivan i nije pomućen lošim iskustvima.”

To može tako da podnese samo neko ko u sebi nosi red i ravnotežu. Višu i stameniju od komunističkog reda. Ali ne samo komunističkog. Od svake prizemne politike.

Kad je među Srbe ponovo stigao liberalizam (zapadna ideologija koju su nam doneli još Austrougari) Jovan Dušanić je odlučno i bez netrpeljivosti (o mržnji kod njega naravno nema ni pomena) odbacio Homoeconomicusa. I istakao svoje naučno i iskustveno znanje da je „ekonomski čovek prolazna pojava“ i da je moguće društvo, „sasvim drugačija motivacija za rad koja u većoj meri odgovara ljudskom dostojanstvu“.

Zašto bi čovek koga su komunisti progonili, ustao protiv Vašingtonskog konsenzusa i ismejavao „bećarsku ekonomiju” što je novi sistem doneo? Pa, mogao je kao od šale da kapitalizuje svoju prošlost. Uostalom, mnogi su izmišljali biografije „disidenata u komunizmu” da bi mogli da postanu deo nove falange. Ali Dušaniću se to nije moglo desiti. Zato što njegovo osnovno stanje prosto nije ni antikomunističko niti liberalno-šićardžijsko.

Kad sam pre neku godinu (2017) s profesorom Dušanićem i našim prijateljima bio na Svetoj Gori sećam sam kako ispred nas po oštrom kamenju i jari podnevnog sunca istrajno korača Homoreligiosus, pravoslavnog određenja. Kad ga vidite na molitvi u Sv. Pantelejmonu u dva sata ujutro ili u Hilandaru dok večernji sunčevi zraci kao lastavica odnekud ulete u meki crkveni polumrak jasno vam je da tu olaka politikantska obećanja ne mogu imati nikakvu uverljivost.

Pošto su komunisti nestali sa lica zemlje, njemu je ostalo da liberalima dokazuje ono – što je, inače, rečeno pre više od pola veka da „upravo kapitalistički sistem najpre guši ličnost i dehumanizuje ljudski život, on čoveka pretvara u stvar i robu“ i da je baš industrijsko-kapitalistička epoha „potčinila čoveka vlasti ekonomike i novca i ne priliči njenim adeptima da uče (čak ni) komuniste jevanđeljskoj istini da čovek ne živi samo do hleba. Za mene je problem hleba materijalni problem, ali pitanje hleba za moje bližnje, za sve ljude je duhovno, religijsko pitanje.“(Berđajev) I on to nije mogao propustiti. Nema tu nikakvog računa. Čovek koji veruje drži do obaveze. Žrtva se tu nikad ne isključuje.

Sve ekonomsko znanje koje je profesor gomilao – i teorijsko i praktično, i u našem komunizmu i u ruskom susretu s liberalizmom (1991–1997) – staje u to. „Ne živi čovek od hleba jedinoga, no živi i od hleba, za sve treba da bude hleba.” S tim se krug može zatvoriti.

Autor je urednik izdavačke kuće „Informatika“ koja je objavila knjigu Jovana B. Dušanića „Na smetlištu (neo)liberalizma“. Ovaj tekst deo je te knjige

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare