Samo Sahra Vagenkneht sada može da zaustavi AfD (1. deo)

Izvor:
Politički.rs, Foto: Printscreen YouTube/Marc Friedrich

Bauk Alternative za Nemačku (AfD) kruži Nemačkom i baca u očaj vladinu, takozvanu Semafor koaliciju koju čine socijaldemokrati, zeleni i slobodne demokrate (SPD, Zeleni i FDP) mada ni ostale parlamentarne frakcije nisu pošteđene muka.

Autor: Lebraht Gašpar

Posle izbornog uspeha kandidata AfD za administratora okruga u Zonebergu u Tiringiji, predsednik Savezne agencije za građansko obrazovanje Kristijan Lindner je frustriran izjavio: „Ljudi žele ovu stranku“. I umesto da podvuče crtu i shvati posledice po delovanje svoje stranke i redefiniše njenu politiku u koaliciji, on preporučuje biračima da glasaju za Levicu (Die Linke) umesto za AfD. Sjajna politika očajnika, ojačati levo krilo nemačkog političkog spektra koje je ionako u rasulu (što je posebna priča) da bi se oslabilo desno krilo predstavlja po rečima dr Štefan Gruela, advokata i publiciste sa dugogodišnjim političkim iskustvom bivšeg poslanika FDP, koji zaključuje da je po sredi „izraz priznanja bespomoćnosti“ koju očigledno Lindner deli sa drugim visoko pozicioniranim političarima misleći pre svega na pripadnike vladajuće koalicije ali možda podjednako i na demohrišćane (CDU) čiji je lider Fridrih Merc posredno priznao nemoć svoje stranke da ograniči enormni rast popularnosti AfD koja prema svim skorašnjim anketama doseže 20% nemačkog biračkog tela.

No, nije sve crno, mada nije ni crno-belo. S tim se nemački analitičari listom slažu.

Svojevremeno je Hrišćansko-demokratska unija (CDU) proglasila Zelene (Die Grüne) za svog glavnog poplitičkog protivnika. Ni AfD nema bitno drugačiji stav. Njen lider Tino Hrupela je upravo na stranačkoj skupštini u Magdeburgu izjavio da su Zeleni „najopasnija partija u Nemačkoj“. Taj narativ očigledno u Nemačkoj „pije vodu“.

Ali, hajde da se ne zadržimo samo na tome. Kolumnista Fokusa Ulrih Rajc je nedavno u svojoj redovnoj kolumni kojem ćemo se još baviti tvrdi da postoji nova grupa birača: anti-Zeleni koji ne žele da budu ni levoliberalni ili desno-nacionalistički opredeljeni. On tvrdi da je u Nemačkoj izražen trend formiranja nove društvene ali i politički profilisane mada difuzne grupacije koja ima jednu zajedničku karakteristiku – njeni članovi su protiv zelenih koji odbacuju sve „levo liberalno iz kulturnih, društvenih, a neki i iz verskih razloga“. Ovako profilisani oni se nalaze u mnogim partijama pa i u AfD-u. Pritom Rajc konstruiše stav da su oni i otuđeni od svoje političke „domovine“ kako oslovljava etablirane političke stranke na nemačkoj političkoj sceni. Pritom valja imati u vidu, što proizilazi iz njegovih članaka u Fokusu da misli pre svega na parlamentarne političke stranke koje imaju dominantan uticaj na politički život zemlje. Sa takvom formulacijom, Urlih Rajc uvodi još jedan zanimljiv pojam, – političku emigraciju. Naravno, taj njegov pojam ne bi nikako trebalo mešati sa pojmom koji je korišćen u Jugoslaviji i koji se i dalje koristi kod nas. Za njeg su to pre svega politički profilisani subjekti koji bi se mogli drugačije nazvati i političkim beskućnicima. Dakle, to su subjekti koji nemaju osećaj da ih neka od etabliranih partija predstavlja. Takvih je u Nemačkoj bar prema anketama sve više i prema analizama mnogih oni doprinose rastu popularnosti populističke AfD koja, uverenje je dobrog dela novinara, analitičara ali i nekih nemačkih političara, nema šta da ponudi biračima. I baš na fonu tog paradoksa, već spomenuti dr Štefan Gruel daje značajne odgovore.

On problem vidi u funkcionisanju demokratije na nemačkoj političkoj sceni, ili preciznije rečeno u neodgovornom ponašanju političara, pre svega vladajuće koalicije s jedne strane ali i nekih njihovih oponenata iz opozicije s druge stane. I on uočava svu krhkost, a time i podložnost slobodnog društva upadljivim zavodljivom parolama populista, „propagatora jednostavnih rešenja“ kako ih naziva, ali i nesposobnost nosilaca političke odgovornosti, političara odgovornih „za otuđenje velikog dela stanovništva neodgovornom lakomislenošću i pretećom dinamikom“ njihove nesposobnosti da se „problemi jasno i nedvosmisleno identifikuju, priznaju greške i iniciraju korekcije“, makar i zakasnele što ima za posledicu pada poverenja biračkog tela u demokratske institucije i neprihvatanje odluka donetih u parlamentu i vladi. Za njega je porast rejtinga AfD-a do stabilnog broja od oko 20 procenata sa daljim uzlaznim trendom potvrda nekritičkog i katastrofalnog ponašanja pri donošenju krucijalnih odluka koalicije na vlasti.

Image by Nikolaus Bader from Pixabay

Ogromna većina etabliranih stranaka bilo pozicionih bilo opozicionih „na uspehe AfD-a reaguju provokativnim spletom uzroka kojima pokušavaju da suzbijaju neznanje i bespomoćnost prikrivajući sopstvenu bahatost“, a ni najviši predstavnici države se ne libe da se uključe u hor nedostojnih i neverovatno glupih stavova koji predstavljaju uvredu za zdrav razum birača.

I eto, zašto neverovatno brzo raste broj „političkih beskućnika“ u Nemačkoj. A onda se pitaju zašto se dešava opšte pomeranje političke scene udesno i odašiljaju upozorenja na opasnost od bujanja desnice koje normalno, ne dopire do birača (kao što ne došpire ni u ostalim država Evropske Unije u kojima je taj trend uočljiv) jer oni ne vide da način na koji se raspravlja i odlučuje o bitnim, za građane egzistencijalnim temama bilo na skupštinskoj sceni, na vladinim sednicama ili u javnosti nema nikakve veze sa njihovom svakodnevnom realnošću što ukazuje pre na izvesnost nego na spekulativnu mogućnost da ljudi možda samo žele da oni koji su izabrani za profesionalne rešavače njihovih problema sa političkom odgovornošću te egzistencijalne brige shvate ozbiljno te da AfD, „stranku koja ne nudi nikakva rešenja“ koriste samo kao megafon da bi se ove umišljene „političke veličine“ tim činom lupili po glavi i osvestili kako bi konačno čuli šta im građani imaju poručiti. No, daleko je sve to od zaokruženja aktuelnog političkog trenutka ali ne i od ringišpila ili kretanja ukrug. Savezna ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fejzer (SPD) ne prestaje da se zalaže za zabranu Alternative za Nemačku čime se nema sumnje vraćamo na početak i na priču o autističnosti političara iz vladajuće crveno-žito-zelene koalicije tako da i ne iznenađuje pitanje Štefana Gruela:

Koji nivoi sramote se još mogu očekivati na očigledno otvorenoj skali kolektivnog neuspeha demokratske elite u obračunu sa buntovnim suverenom? (pod pojmom suveren Gruel ima u vidu narod, građane).

Čak više i ne iznenađuje Rikarda Lang, liderka Zelenih, koja ima ne baš originalnu ideju. Naime, ona bi da korumpira simpatizere i članove AfD-a novcem od poreza (sredstvima koja se izdvajaju po Zakonu o promociji demokratije) kako bi im bilo „prijatno“ da napuste njoj omražene populiste.

Reagujući na problem vlada odlučuje tako što donosi pogrešne ili odgovarajuće odluke i time efektivno deluje po svom nahođenje čime umnogome dovodi u sumnju samu suštinu i principe demokratije čime umnogome skreće pažnju na svojevremenu Čerčilovu rečenicu: demokratija je pored svih ostalih najgori oblik vladavine, jer, kako to navodi Gruel, „oni koji, suočeni sa nepobitnim pritužbama i ozbiljnim nepoželjnim razvojem događaja – kao rezultat ponekad očigledno pogrešnih odluka političara svih partija u najrazličitijim koalicijama – treba da budu svesni ovih neuporedivo gorih alternativa. Po njemu, spremnost da se izabere populistički izlaz za nezadovoljstvo ubrzano raste“.

Ipak, i pored očiglednih premisa kao i primera koje navodi u svom podužem članku u respektabilnom i politički umerenom nedeljniku, previđa ili možda iz mnogobrojnih razloga, unutrašnjih ili spoljnopolitičkih, pa i geopolitičkih ne želi da kao bivši političar liberalnih stavova, unekoliko blizak FDP-u u javnost iznosi ocene iako su više ne go očigledni da je nemačko, neoliberalno društvo duboko zagazilo u postdemokratske vode sa politikama koje neodoljivo podsećaju na nemačku neveselu, ili bolje reći tragičnu prošlost (o nekim uočljivim paralelama u ranijim tekstovima sam pisao).

A da je tendencija relativizacije i narušavanja temelja vladavine prava više nego jasna jeste i intencija komesarke za borbu protiv diskriminacije u saveznoj vladi Ferde Ataman da reformom Zakona o jednakom tretmanu time što se navodna diskriminacija više ne treba dokazivati, dovoljno je „verodostojna tvrdnja“, ili ukratko: prijava umesto tereta dokazivanja. Ovim se u nemački „pravni sistem“ uvodi praksa obilato korišćena nakon 1933. godine.

O drugim mnogobrojnim primerima već sam tokom 2022. godine u nekoliko članaka o aktuelnim dešavanjima na političkoj sceni Nemačke opširno pisao.

Onda ne iznenađuje vapaj Jirgena Todenhofera (Jürgen Todenhöfer), publiciste, pravnika i političara (bio član CDU):

Vratite nam našu slobodu izražavanja! Uništavate srž demokratije.

Hubert Ajvanger, vođa ministra za slobodne birače i ekonomiju u Bavarskoj, vrlo slično je to izneo ranije u čuvenom Erdingerovom demonstracionom govoru:

„Sada je dostignuta tačka u kojoj velika ali tiha većina ove zemlje mora da vrati demokratiju”.

I naravno, svojim vapajem građani, ta „velika tiha većina“, opominje okretanju desničarskoj demagogiji.

„Skoro dijalektički; tako funkcioniše demokratija“, zaključuje dr Štefan Gruel u svom članku „Nemojte me terati da glasam za AfD“. Nećemo li za koju godinu u analitički diskurs uvesti i pojam „zeleni neofašizam“?

Ali za koga bi mogli da glasaju svi oni koji nisu prava desnica a pritom valja imati u vidu procenu da od onih koji trenutno podržavaju Alternativu za nemačku tek oko 30% čine desničari s tim što je pripadnika krajnje ili ultra desnice mnogo manji, jer ne treba gubiti iz vida da je AfD kongklomerat široke game desničarskih političkih stavova, od suverenističkih, preko nacionalnih i nacionalističkih do neonacističkih, za kurs vladajuće semafor koalicije koji je previše pod uticajem Habeka i ekstremizma Analene Berbok i niza „zelenih ratnohuškačkih jastrebova“; ili za FDP-u, koji je kao deo vladajuće koalicije krajnje razočaravajuća opcija i koja definitivno čak ni za mnoge liberale više nije alternativa (uključujući očigledno i samog liberalnog dr Štefana Gruela); ili za CDU uhvaćenu u borbi za vlast između nedoslednog konzervativizma Fridriha Merca s jedne strane i zelenkasto-hrišćanskog povlađivačkog dvojca Vust/Ginter s druge strane? Možda za Levicu? Da, ukoliko je iko više može pronaći na političkoj mapi Nemačke.

Ali, ma koliko izgledala beznadežnom, za političku scenu nemačke možda postoji spaonosno rešenje?

Mnogi se oslanjaju na zaslepljujuće polarizovanu Sahru Vagenkneht, nemačku ikona levice.
Foto: Twitter/@SWagenknecht

Ona je umereno nacionalno konzervativna, a ipak levica i to ne levica u buržoaskom već u klasnom smislu. Ono što zvuči kao kvadratura kruga ipak ima potencijal koji je u svom naslovu “Samo Sahra Vagenkneht sada može da zaustavi AfD” (Nur Sahra Wagenknecht kann die AfD jetzt noch stoppen) pre mesec dana sažeo već spominjani kolumnista Fokusa Ulrih Rajc.

Nema sumnje, Sahra Vagenkneht je itekako dokazala da ima politički njuh i retoričku harizmatičnost da inspiriše mase. Za razliku od njenih političkih oponenata bilo u sopstvenoj stranci ili u vladajućim strankama, mada to važi i za ostatak opozicionog establišmenta ona ima intelektualni kapacitet i duhovitost, kao i karakter da uspešno vodi političku borbu ne samo protiv AfD-a kako bi vratila glasače koji trenutno daju svoj glas krajnje desnom parlamentarnom spektru, a da se pritom ne odriču većine svojih programskih stavove.

Uz sve to Sahra Vagenkneht nesumnjivo ima entuzijazam da ponovo aktivira politički potencijal onih koji su pobegli od neodgobvornih, dominatno vladajućih politika koje tvrdoglavo i nepromišljeno predvode Zeleni pored nejakog i neodlučnog pa time i nedoslednog kancelara Šolca. Ova nadanja dela političkih analitičara i novinara potkrepljuje činjenica da bi moguća buduća politička partija koju bi osnovala Vagenknehtova, kada se i ako se oformi mogla da oduzme do 60 odsto trenutnog biračkog potencijala AfD-u ali i isto toliko za sada sopstvenoj stranci, Levici.

Naravno, njenoj već sada poprilično jasnoj i doslednoj političkoj agendi načelno i u principu teže i mnogi glasači u rasponu između Levice i AfD, naravno na uštrb ostalih parlamentarnih stranaka. Ali da li će se i kada će se odlučiti na taj korak pitanje je.

Doduše u opciji je i spekulativno pitanje koje se sve češće pojavljuje u javnosti: nije li već kasno?

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare