Rezultati sastanka održanog u Briselu pod pokroviteljstvom EU, predsednika Srbije i „premijera“ samoproglašenog Kosova po pitanju „normalizacije odnosa“, mogu se protumačiti kao poraz Beograda i predaja svojih pozicija. Diplomatija EU kaže da su lideri Srbije i Kosova „pregovarali“ o mirovnom sporazumu koji je predložio Zapad. Međutim, stranke nisu potpisale nikakav dokument. Pravo pitanje je koliko brzo će Zapad izvršiti pritisak na Beograd da nekako prizna Kosovo, analizira se na ruskoj Cargrad.tv.
Piše: IGOR PŠENIČNIKOV
Svako vidi kako hoće
Na prvi pogled, rezultati „samita“ Srbija-Kosovo održanog u Briselu uz posredovanje šefa evropske diplomatije Žozepa Borela deluju veoma čudno. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i „premijer“ samoproglašenog Kosova Aljbin Kurti, suprotno očekivanjima birokrata EU, nisu potpisali nikakav sporazum, što ukazuje na tešku konfrontaciju Srbije, s jedne strane, i Kosova zajedno sa EU, s druge strane.
Kao rezultat pregovora, Borel je izneo da su Srbija i Kosovo bili saglasni oko teksta sporazuma o „normalizaciji odnosa” koji je pripremila Evropska unija, a podržale SAD, što je to izjavio posle održanog sastanka.
Predsednik Vučić i premijer Kurti saglasili su se da o evropskom sporazumu o normalizaciji između Kosova i Srbije nije potrebna dalja diskusija.
Kao učesnici nemaju primedbi na tekst sporazuma. Očekuje se da će se ponovo sastati 18. marta, verovatno na konačnom potpisivanju dokumenta.
Šta je zadatak Zapada
Zadatak kolektivnog Zapada je da primora Srbiju, na ovaj ili onaj način, da prizna Kosovo, koje je jednostrano proglasilo nezavisnost 2008. godine i koje su priznale SAD i apsolutna većina njenih saveznika.
U nacrtu sporazuma koji su razvile Francuska i Nemačka u ime EU, postoji jedna fundamentalna tačka oko koje se lome koplja, a to je impliciranje da Srbija neće biti protiv članstva samoproglašenog Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući UN.
Pregovarači polaze od činjenice da niko ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnim odnosima niti govoriti u ime drugoga. Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji,
– kaže 4. član nacrta sporazuma. De fakto, ovo je priznanje Kosova od strane Beograda, pošto nakon potpisivanja takvog dokumenta od strane Beograda, Kosovo dobija direktan put u UN, čiji član može postati samo suverena država, čiji teritorijalni integritet i državnost nisu osporeni.
Da biste razumeli suštinu pitanja, takođe je neophodno da se upoznate sa 1. i 2. članom dokumenta. „Stranke će međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na osnovu jednakih prava. Obe strane će međusobno priznati svoja dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate“, navodi se u članu 1.
Obe strane će se rukovoditi ciljevima i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno principima suverene ravnopravnosti svih država, poštovanja njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, prava na samoopredeljenje, zaštite ljudskih prava i nediskriminacije,
– kaže 2. član. Očigledno lukavstvo od strane EU i SAD. Da, u dokumentu nema zvaničnog priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije, ali sama suština navedenih fragmenata sporazuma je de fakto priznanje koje se traži od Beograda.
Nema sumnje da će nakon potpisivanja sporazuma od strane Srbije, koji su joj nametnuli Evropska unija i SAD, pristupanje Kosova UN biti pitanje meseci. A rezoluciju Saveta bezbednosti UN broj 1244 iz 1999. godine, kojom se Kosovo priznaje kao sastavni deo Srbije, sam Beograd će tako dezavuisati.
Zašto postoji takav pritisak
Postavlja se pitanje zašto EU i SAD vrše toliki pritisak na Srbiju tražeći priznanje Kosova, istorijske srpske oblasti, koja je kolevka ovog naroda i Srpske pravoslavne crkve? Činjenica je da će Srbija priznanjem Kosova zapravo legitimisati bezakonje koje je počinio kolektivni Zapad krajem 90. da bi rasparčao zemlju i odvojio Kosovo od nje. To je legitimizacija ratova koje je Zapad izazvao na prostorima bivše Jugoslavije i njihovih rezultata, koju će sprovesti zvaničnog Beograda.
Osim toga, priznanje Kosova je glavni i neophodan uslov koji postavljaju Evropa i Sjedinjene Države Srbije za članstvo u EU. Međutim, ova politička kombinacija se ne sastoji samo od razmene nezavisnosti Kosova za ulazak Beograda u EU. Srbija će ulaskom u Evropsku uniju automatski biti odsečena od Rusije, a Moskva će, shodno tome, izgubiti svog glavnog saveznika na Balkanu . Sva kasnija pravdanja da će Rusija dobiti „svog saveznika“ unutar EU biće samo apsurdan izgovor. Sledeći korak u „vesternizaciji“ Srbije biće primoravanje da uvede sankcije Rusiji i uvlačenje u NATO.
SAD i EU pripremile su Srbiji isti put kojim je nasilno krenula Crna Gora. Ova mala republika je najpre otrgnuta od Srbije veoma sumnjivim referendumom, a potom, bez referenduma i protiv volje naroda, postala članica NATO-a i neprijatelj Rusije, iako je istorijski narod Crne Gore uvek gajio bratska osećanja prema Rusima.
Istovremeno, mora se razumeti i da će nakon potpisivanja sporazuma između Beograda i Prištine Kosovo odmah, bez odlaganja, biti primljeno u NATO, tim pre što je već prihvaćena odgovarajuća prijava Kosova za ulazak u NATO. Severnoatlantska alijansa će se osloboditi formalnih prepreka na putu privlačenja kosovskih Albanaca.
Vučićev stav
Aleksandar Vučić već duže vreme govori o priznanju Kosova, jer je to, po njegovim rečima, „objektivna realnost“ . Međutim, ogromna većina Srba izrazito je negativna prema ovoj ideji. Svaki političar u Srbiji koji javno prizna nezavisnost Kosova automatski će izvršiti političko samoubistvo. Zato predsednik zemlje još nije formalno priznao Kosovo. I zato, ispunjavajući želju zvaničnog Beograda, Evropska unija traži lukave i dvosmislene formulacije za sporazum o „normalizaciji odnosa” između Srbije i Kosova, što bi srpske vlasti mogle domaćoj javnosti protumačiti kao „držanje nacionalne pozicije“, a za EU i Sjedinjene Države bilo bi dovoljno i faktičko priznanje od strane Beograda nezavisnosti svoje pokrajine.
I čini se da stvari idu upravo u tom pravcu, a Borel kaže da više nisu potrebne „dalje rasprave“ o sporazumu između lidera Kosova i Srbije. Može se samo nagađati o kojim detaljima bi Vučić i Kurti tek trebalo da razgovaraju na novom sastanku.
Neophodan je dodatni rad na sprovođenju onoga što su strane danas dogovorile. Važno je da se dogovorimo, ali je još važnije sprovesti ono što je dogovoreno, – rekao je šef evropske diplomatije.
Šta će biti u Srbiji i oko nje
Ne može se isključiti da je pauza u pregovorima napravljena upravo na zahtev Vučića, koji očekuje izuzetno negativnu reakciju stanovništva u domovini. Ova pauza podseća na performans koji ima za cilj da se javno mnjenje zemlje nekako navikne na ideju da je put priznanja Kosova unapred određen. Pošto stranke nakon sastanka nisu potpisale nikakav papir, to je Kurtiju dalo priliku da kaže da „Vučić nije bio spreman za pregovore“. A Vučić da „Kurti nije bio spreman da vodi dijalog“. Tako predsednik Srbije ima sve razloge da kaže da „ništa nije predao”.
Ali na kraju, ova pauza je predah za predsednika Srbije, koji će sada imati priliku da ubedi sugrađane da nema drugog načina nego da pristane na ulazak Kosova u UN, „ali ne i da prizna nezavisnost Kosova .“ Tamošnja opozicija već ismeva Vučića, predviđajući da će ishod briselskih pregovora predstaviti kao „diplomatsku pobedu” Beograda. Neki opozicioni lideri, sa kojima je Cargrad razgovarao, smatraju da je Vučić izveo državni udar jer je de fakto priznavanjem Kosova prekršio Ustav zemlje. Ustav Srbije kaže da je Kosovo sastavni deo Srbije.
Srbija živi u iščekivanju konačnog ishoda „mirovnih pregovora” sa Kosovom, koji će se, kako se očekuje, ipak završiti formalnim potpisivanjem sporazuma između obe strane. Srpska opozicija predsednika naziva „izdajnikom” i stalno izražava spremnost da u slučaju „predaje Kosova” ljude izvede na ulice. Vlasti, sa svoje strane, preduzima aktivne mere na suzbijanju opozicionih manifestacija u zemlji. U Srbiji je pre nekoliko dana uhapšeno više desetina ljudi koji su učestvovali u masovnim demonstracijama u znak protesta protiv priznavanja Kosova.
Ogromna većina Srba svoj obračun sa kosovskim Albancima vidi kao nastavak oružane borbe Rusije protiv kolektivnog Zapada, koja se vodi na teritoriji Ukrajine. Za razliku od njih, na ulicama srpske prestonice gradske vlasti plaćaju postavljanje ogromnih bilborda podrške Ukrajini. To izaziva veliko nezadovoljstvo kod običnih Srba i doliva ulje na vatru njihovog odbacivanja stava vlasti o Kosovu.
Šta da očekujemo?
Danas niko sa sigurnošću ne može da kaže šta će rezultirati predstojeće formalno potpisivanje sporazuma sa Kosovom od strane Vučića. Postoji opasnost da Srbija eksplodira masovnim antipredsedničkim protestima. Osim toga, treba očekivati nemire u Republici Srpskoj unutar Bosne i Hercegovine (BiH). Lider Srba u BiH Milorad Dodik je u više navrata izjavio da će, ako se Kosovo konačno odvoji od Srbije, onda i Srbi u BiH imati moralno pravo da se odvoje od ostatka „veštačke državne formacije“ u kojoj su sada se nalazi i pridruži se „Majci Srbiji“ .
A to, pak, preti novim velikim balkanskim ratom, u kome će Srbi biti sami i u apsolutno neprijateljskom okruženju. Gotovo svi patriotski nastrojeni srpski političari jednoglasno izjavljuju da će bez podrške Rusije Srbija i Srbi propasti pod najžešćim pritiskom SAD i Evrope i pod „izdajničkom vlašću u Beogradu“.
Istovremeno, Sjedinjene Države gledaju na Kosovo kao na monetu za pregovaranje koja se može iskoristiti u slučaju izuzetno negativnog razvoja događaja u Ukrajini za njih. Sjedinjene Države neprestano provociraju oružani sukob između kosovskih Albanaca i Srba, koristeći tenzije u ovom regionu Balkana kao instrument pritiska na Rusiju. Očekivanja su da će Moskva biti prinuđena da se umeša u sukob kako bi spasla srpsku braću koji otvoreno podržavaju Ruse u njihovoj borbi protiv Zapada u Ukrajini.
Izgleda da je Rusija dužna da se umeša u „mirovni dijalog“ Beograda i Prištine. U najmanju ruku, moramo reći da nećemo napustiti pravoslavnu Srbiju, uprkos bilo kakvim đavolskim igrama oko nje, koje igraju Vašington i Brisel.
