Ko zna na koje se obećanje nemačkih političara najviše oslanjaju avganistanski lokalni saradnici nemačkih službi iz vremena pre dolaska talibana na vlast. Možda na ono tadašnjeg ministra spoljnih poslova Haika Masa (SPD), koji je 26. avgusta 2021, jedanaest dana nakon što su talibani preuzeli vlast, rekao: „Naš rad se nastavlja, i to sve dok svi za koje snosimo odgovornost u Avganistanune budu na sigurnom.“
Ili su možda verovali poruci Masove naslednice Analene Berbok (Zeleni), koja je 23. decembra 2021. objavila: „Niste zaboravljeni. Radimo punom parom kako bismo vas sve doveli na sigurno.“ Možda su na kraju verovali i rečima bivše ministarke unutrašnjih poslova Nensi Fezer (SPD), koja je uoči godišnjice u avgustu 2022. uzviknula: „Nećemo vas ostaviti!“
Kako god bilo, u slučaju Ahmada Samima, koji je za nemačku vojsku radio kao ton-majstor, Nemačka je održala reč. U slučaju Džavada Nijazija, koji je radio za Savezno ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ) i koji je i dalje zaglavljen u pakistanskom Pešavaru – nije.
Oba imena su zapravo izmišljena, budući da obojica, iz straha od talibana i mogućih posledica po njih i njihove porodice, ne žele da otkriju svoja prava imena.
600 Avganistanaca još uvek čeka u Pešavaru i Kabulu
Danas, u avgustu 2026, pet godina nakon što su talibani preko noći ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, Nemačka, nakon promene vlade 2025. godine, kao da više ne želi da govori o svojim zvučnim obećanjima. Samim radi kao recepcioner u hotelu u jednom nemačkom velegradu i na veoma dobrom nemačkom za DW kaže: „Veoma sam zahvalan Nemačkoj. Ali ako neko kaže da će mi pomoći, onda tako mora i da ostane. Obećanje mora da se održi.“
U slučaju Džavada Nijazija, mora se jasno reći, Nemačka je prekršila svoje obećanje. On, kao i još 600 Avganistanaca koji se svakim danom sve očajniji u pakistanskom Pešavaru i glavnom gradu Avganistana Kabulu nadaju odlasku, još uvek čeka. On i njegova porodica kao da su zarobljeni u malom kavezu, priča za DW. Ušteđevina je potrošena, nema dozvolu boravka i ne može da napusti svoj privremeni smeštaj iz straha od pakistanskih bezbednosnih snaga, koje iz dana u dan hapse i deportuju avganistanske državljane.
„Moj četrnaestogodišnji sin kupuje namirnice kada se ovde smrači. Ne možemo da odemo ni na pijacu, ni u park, ni u bolnicu, moja deca ne mogu u školu. To je za nas ogroman teret. Nismo mislili da bi zemlja poput Nemačke mogla da povuče svoju odluku, to je neverovatno.“
Nova nemačka vlada više ne želi da prima lokalne saradnike
Odluku je, kako to opisuje Džavad Nijazi, donela nova nemačka vlada demohrišćana i socijaldemokrata pod kancelarom Fridrihom Mercom, uvevši u maju 2025. obustavu prihvata ove grupe ljudi. Pola godine kasnije, preostali pomagači su se, apelujući za pomoć, obratili čak direktno kancelaru. „Hteli smo i morali smo da pobegnemo od talibanske vladavine kako bismo preživeli. Ne možemo da se vratimo u Avganistan. Taj povratak bi se za mnoge od nas završio brutalno i nasilno.“
Nemačka vlada, međutim, ostala je nepopustljiva, a u međuvremenu čak sarađuje „na tehničkom nivou“ sa talibanima u avganistanskim diplomatskim predstavništvima u Nemačkoj kako bi, pre svega, kriminalce sa avganistanskim pasošem deportovala u Avganistan.
Savezni ministar unutrašnjih poslova Aleksander Dobrint istovremeno je novcem pokušavao da privoli pomagače da odustanu od odlaska u Nemačku. Do 2.500 evra jednokratno pre odlaska, do 10.000 evra prilikom povratka u Avganistan ili neku treću zemlju, plus medicinska pomoć, smeštaj i hrana tokom nekoliko meseci. „Dobrintov novac“, kako ga nazivaju među Avganistancima. Ponudu je prihvatilo 300 ljudi i time se odreklo svoje budućnosti u Nemačkoj.
Sudbina lokalnih saradnika zavisi i od sudova
Od tada se, pre svega, sudovi bave budućnošću ovih 600 Avganistanaca, koji u međuvremenu svi pokušavaju da tužbama izbore svoj odlazak u Nemačku. Naizgled im ide naruku nedavna odluka Saveznog ustavnog suda iz jula 2026. godine: prema njoj, paušalna obustava prihvata ugroženih avganistanskih državljana, koju je uvela savezna vlada, krši ustavnu zabranu proizvoljnosti, pa vlada mora da sprovede pojedinačnu proveru svakog slučaja.
Predmet je vraćen Višem upravnom sudu Berlin-Brandenburg, a Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova i dalje smatra da je u pravu, kako navodi DW-u: „Savezni ustavni sud se u velikoj meri slaže sa argumentacijom savezne vlade, prema kojoj se odluke o prihvatu mogu i ponovo ukinuti ako se promeni politički interes. Međutim, Savezni ustavni sud nalaže Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova da prilikom odustajanja uzme u obzir svaki pojedinačni slučaj.“
Neverovatna priča „Kabulskog vazdušnog mosta“
Za Džavada Nijazija time se strepnja za njegovu budućnost i budućnost njegove porodice nastavlja. Verovatno bi već odavno odustao da nema podršku organizacije „Kabul Luftbrücke“ („Kabulski vazdušni most“). Ta nemačka nevladina organizacija je pre pet godina, suočena sa haosom na aerodromu u Kabulu, sopstvenim sredstvima iznajmila avion kojim je najpre prebacila 18 ljudi iz Avganistana, a do danas je spasla 4.424 ljudi od talibana, uglavnom kopnenim putem preko Pakistana.
Eva Bajer, koja je ranije kao autorka snimala u Avganistanu, priseća se za DW početaka 2021. godine: „Iznajmili smo taj avion, odleteli u Kabul i tako uspeli da izvučemo nekoliko ljudi. Ali tada smo shvatili da posao zapravo tek počinje. Od početka 2022. bila sam u Pakistanu, gde sam organizovala kopneni transport sa pakistanske strane, dočekivala ljude na granici i brinula o njima u Islamabadu. I od prvobitno predviđene četiri nedelje sada je nastalo pet godina.“
Preostalih 600 ljudi u „psihičkom vanrednom stanju“
U poslednje vreme „Kabulski vazdušni most“ se uglavnom bavi pravnim savetovanjem i podrškom preostalim Avganistancima. I to uspešno: zahvaljujući više od 200 dobijenih sudskih postupaka, 1.018 ljudi je od 1. septembra 2025. moglo da ode u Nemačku.
Vreme za preostalih 568 osoba u Pešavaru i 34 u Kabulu prolazi, jer im nije dobro, izveštava Bajer. „Među još oko 600 ljudi koji čekaju, oko 75 odsto su žene i deca. To znači da je za sve te žene i devojke, koje ne idu u školu, više ne mogu da izgrade samostalan život i ne mogu da se bave nijednim zanimanjem, put ka sigurnoj budućnosti zauvek zatvoren.“
Psihički pritisak koji se tokom godina nagomilao za sve je nepodnošljiv, a u Avganistanu je taj pritisak još veći, iako su ljudi smešteni u takozvanim „sigurnim kućama“. „Ali to istovremeno znači i da su talibani već prikupili imena i dokumenta svih tih ljudi.“
