„Pokret bez vođe na kolena bacio Vučića“: Mađarski list analizira pobedu Studentske liste i šta može da se očekuje u narednom periodu

Oni su na kolena bacili sistem čiji je autoritarni vođa sistematski potčinio državni aparat, uključujući značajan deo pravosuđa i organa za sprovođenje zakona, dominirao i eksproprisao medije -ne samo javne medije, već i najšire dostupne komercijalne audiovizuelne i pisane medije – i, na kraju, ali ne i najmanje važno, izgradio sopstvenu mrežu ekonomske moći koja je obezbedila opstanak režima, piše mađarski list Nepsava.

Ovoj hobotnici se suočio bezlični studentski pokret – bez novca, konja, medija ili lidera, svesni da Vučićev režim ne bira sredstva; njegovi provokatori i nasilnici bili su spremni da se rasporede na dan izbora. Prema mišljenjima srpske štampe, samo zahvaljujući neviđeno visokoj izlaznosti i atmosferi narodne proslave promene režima i revolucije izbegnuto je nasilje, jer su vučići shvatili da previše rizikuju.

Studenti su uspeli da pobede jer Vučićeva baza podrške nije isparila, a njegova lista je sakupila skoro isti broj glasova kao prošlog puta, 2023. godine. Sada je 1,73 miliona ljudi glasalo za listu Srpske napredne stranke, tri godine ranije dobili su 1,78 miliona glasova. Uprkos neviđeno visokoj izlaznosti od 69 odsto, sada je to bilo samo 39 odsto, u poređenju sa 46,7 odsto pre tri godine, a koalicioni partner Socijalisti ovog puta nisu uspeli ni da pređu parlamentarni prag.

Studentska lista je osvojila 2,35 miliona glasova, odnosno 53 odsto glasova. Novi parlament biće dvostranački, a sve opozicione demokratske stranke će biti iscrpljene na izborima 25. oktobra.

Rezultati jasno dokazuju da je učešće bilo presudno. Vučićev zakulisni tim se nije raspao, studenti su pobedili privlačeći više od 600.000 novih birača na birališta.

Međutim, samo postignuće ovoga je čudo. Izborna pobeda potpuno nove snage, koja deluje protiv autoritarnog, korumpiranog sistema, pod zastavom antikorupcijske akcije, čišćenja javnog života i obnavljanja demokratije, uklapa se u trend koji je takođe pomogao Peteru Mađaru i Tisi da pobede u Mađarskoj, ili potpuno novoj stranci ranije nezavisnog šefa države, Rumena Radeva, u Bugarskoj, iako se od nje razlikuje u nekoliko fundamentalnih tačaka.

I u Mađarskoj je pobedio pokret bez partijske infrastrukture i izbornog iskustva, koji je imao ograničen pristup tradicionalnim medijima, ali je bio organizovan oko energičnog lidera. Peter Mađar nije došao izvan politike, on je buntovnik koji se odvojio od druge linije vladajuće stranke, a tabor pristalica koji se formirao oko njega uključivao je ljude sa političkim ili lokalnim iskustvom u drugoj i trećoj liniji, kao i aktere civilnog društva koji, iako nisu u politici, imaju ozbiljno iskustvo u društvenoj organizaciji.

Pobeda Petera Mađara zapravo je potvrdila često iznošenu tvrdnju da Orbana ne može srušiti spoljna sila, već samo sila iz sopstvene stranke. Međutim, u srpskom studentskom pokretu nikada nije bilo nikoga ko je imao bilo kakvu vezu sa bilo kojom strankom, a svaka stranačka pripadnost bila je faktor isključivanja na njihovoj izbornoj listi, baš kao što niko ko je obavljao bilo kakvu vladinu funkciju tokom 14 godina svrgnutog režima nije mogao biti uključen u njihovu uskoro formiranu vladu.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, važna je i razlika u tome što je, iako je Peter Mađar značajno doprineo mađarskoj „promeni režima“ uspevši da se obrati i ubedi najmlađe, uglavnom apolitične, birače da glasaju – pored onih birača koje tradicionalna demokratska opozicija nije uspela da dosegne i mobiliše – on je dvogodišnju izgradnju i samu kampanju sproveo oslanjajući se na „odragle“, takoreći. Srpski učenici nisu uključili svoje nastavnike u svoj pokret, ali su ih u velikom broju nominovali na svojoj listi, dok su sebe potpuno isključili iz nje.

U Bugarskoj je stranka formirana 2. marta pobedila na izborima 19. aprila pod istim antikorupcijskim sloganom kao i mađarske ili srpske. Stranka je bila nova, ali je njen lider bio staro poznato lice, bivši predsednik republike, koji se kandidovao kao nezavisni kandidat, ali ga je podržala tradicionalna stranka.

U Srbiji je pokret mladih ljudi u ranom odraslom dobu, bez partijske infrastrukture ili vođe, svrgnuo režim i „pogubio“ demokratsku opoziciju na takav način da takozvana Studentska lista nije uključivala nijednog studenta čije bi ime ili lice birači mogli prepoznati sa niza demonstracija.

U doba društvenih medija i moderne tehnologije, jedan deo „kako?“ ne zahteva mnogo objašnjenja, ali pobeda studenata može se objasniti samo kombinovanim dejstvom nekoliko međusobno pojačavajućih faktora.

Od Arapskog proleća 2011. godine, svet i sve vladajuće sile su iskusili mobilišuću i moć formiranja politike društvenih medija. U deceniji i po koja je prošle od tada, aplikacije za šifrovane poruke i digitalne platforme su se mnogo razvile i postale rasprostranjenije, omogućavajući munjevito brzo, umreženo samoorganizovanje. Takvi su fleš mobovi, trenutne promene lokacije. Protok informacija više ne teče samo odozgo nadole, već se može širiti u svim pravcima odjednom. Ovo je bilo – i samo ovo – organizaciono sredstvo srpskih studenata koji nisu imali pristup medijima, kao i svih mrežnih pokreta organizovanih odozdo, bez centralnog, hijerarhijskog vođe i vođstva. Tako se, između ostalog, organizuju globalni studentski protesti ili zeleni protestni pokreti.

Nedostatak vođe i strukture je i mana i prednost. Za srpske studente, ova decentralizacija je bila zaštitni štit. Ako pokret ima jednog, jasno prepoznatljivog vođu, vlasti mogu lako da obezglave organizaciju hapšenjem, zastrašivanjem ili diskreditacijom. Profesionalni, ukorenjeni režim koji je neselektivan u svojim sredstvima obično pokušava da eliminiše precizno prepoznatljivog protivnika bilo silom/likvidacijom (Putinov sistem), zatvorom (Putin i Erdogan) ili atentatom na karakter (Orbanov režim).

Međutim, u odsustvu vođe, nema nikoga ko bi mogao da se odvoji ili skloni, pokret funkcioniše kao glava hidre, bez obzira koliko ljudi je odsečeno od njega, uvek je u stanju da izraste novi. Srpski studenti su više puta tokom svog dvogodišnjeg pokreta rekli da izbegavaju da istaknu vođu jer tačno znaju da bi Vučićev režim odmah počeo sa atentatom na karakter, a ako se to pokaže neuspešnim, možda će čak pribeći i drastičnijim metodama. I iz istog razloga, čak su izbegavali da imenuju nosioca svoje izborne liste do poslednjeg trenutka.

Još jedan razlog koji govori u prilog ovom metodu organizovanja jeste taj što tajne službe i policija mogu unapred izračunati korake hijerarhijske organizacije.

Između ostalog, posmatranjem vođa. Sledeći korak gomile bez vođe, koja spontano reaguje, potpuno je nepredvidiv i gotovo je nemoguće razviti efikasnu kontrastrategiju protiv takvog mrežnog pokreta – barem u kratkom roku.

Srpski studentski pokret je udžbenički primer direktne demokratije i samoregulacije. Sve odluke su donošene u lokalnim ćelijama (na univerzitetskim fakultetima), diskusionim forumima ili studentskim odborima. Izborna lista je takođe sastavljena na ovaj način. Studenti su mogli da osete da je proces njihov, dok su sa ovim transparentnim, direktno demokratskim metodom delovanja i jasnim, jednostavnim zajedničkim ciljem – obnavljanjem socijalne pravde i vladavine prava, eliminacijom korupcije – mogli da generišu široku društvenu solidarnost. Postepeno su uspeli da okupe različite slojeve društva na svoju stranu, a trebalo je samo dve godine da to preraste u društveni talas.

Izborna pobeda srpskih studenata dokazala je da umrežena, odozdo nagore struktura može demontirati autoritarne sisteme. Istovremeno, potvrđeno je – sa srpskim, mađarskim i bugarskim primerima – da ovi pokreti nisu nimalo oslobođeni populizma, oni ne samo da eliminišu autoritarnu strukturu, već i demokratske snage. Masovna podrška koja stoji iza njih je takođe jasan pokazatelj da je društveno poverenje u klasičnu demokratsku vladavinu prava i njen institucionalni sistem potpuno urušeno, ozbiljno ugrožavajući ovaj politički sistem koji se dugoročno smatrao najboljim od svih koji su do sada postojali.

Zato ove brze, ubedljive pobede nose i rizik brzog pada i velikog razočaranja. Da upotrebimo istorijski primer – revolucije obično proždiru svoju decu. Vatra mobilizacije, borbe protiv zajedničkog neprijatelja, lakše je održati nego podržavati vladu. Sa nestankom zajedničkog neprijatelja, zajednički krug neizbežno počinje da se raspada, različiti prioriteti grupa sa različitim ideologijama i različitim interesima neizbežno će ponovo izbiti na površinu pre ili kasnije, a nove vlade ne mogu i ne mogu ispuniti sva očekivanja. A zemljom se mora upravljati.

Naredne četiri godine srpske i mađarske vladavine mogu takođe pružiti odgovor na veliko pitanje koliko održiva može biti politika pokreta, da li je era klasičnih, ideološki zasnovanih stranaka završena i da li je populizam zaista jedini protivotrov populizmu.