Priča o pobedi studenata nad režimom Aleksandra Vučića već je odjeknula svetom. I treba da odjekne. Zbog energije koju su ti mladi ljudi uložili, zbog upornosti kojom su mesecima budili društvo, zbog građana koji su ponovo pronašli razlog da veruju da njihov glas nešto znači.
Piše: Kristina Milošević
Zbog svih onih koji su, možda prvi put posle mnogo godina, poželeli da izađu na izbore ne samo da bi glasali protiv nečega, već da bi glasali za nešto. Za nadu. Za budućnost. A ponajviše – za slobodu.
Svi smo dali koliko smo mogli. Kao pojedinci, kao organizacije, kao politički aktivisti, kao građani. Svako je pronašao svoje mesto u toj velikoj borbi. Neko na ulici, neko na fakultetu, neko u izbornom štabu, neko na biračkom mestu. I svako je znao zašto je tu.
A onda je došla izborna noć. Vučić je bio na ekranima ispred nas. U trenutku kada je priznao poraz, nastala je neobična tišina. Samo nekoliko sekundi, ali dovoljno dugih da ih zauvek zapamtim. Stajali smo zapanjeni, gotovo nesposobni da poverujemo sopstvenim ušima. Bili smo spremni na mnogo toga. Na osporavanje rezultata, na pritiske, na incidente, na sve one scenarije kojima smo prethodnih godina svedočili. Ali niko nas, izgleda, nije pripremio za mogućnost da ćemo čuti priznanje poraza.
A onda je nastala radost. Ona posebna, gotovo zaboravljena radost, kada čovek oseti da se nešto veliko promenilo. Ne samo u politici, već u njemu samom. Ali da bih objasnila zašto mi je ta noć toliko značila, moram da se vratim nekoliko nedelja unazad.
U jeku predizbornih aktivnosti, Demokratska stranka je imala sastanak sa delegacijom poslanika i rukovodstva jedne sestrinske stranke iz Švajcarske. Tih dana smo radili neprestano.
Mobilisali smo naše članstvo, pripremali kontrolore i posmatrače, organizovali mobilne timove, razrađivali različite scenarije za izbornu noć. Toliko smo ozbiljno shvatali mogućnost incidenata da smo pripremili čak i ambulantu, za slučaj da dođe do nasilja. U takvoj atmosferi razgovarali smo sa našim švajcarskim prijateljima.
Kao i mnogo puta ranije, u razgovoru sa ljudima koji dolaze iz uređenih demokratskih sistema, pojavilo se pitanje koje je iz njihove perspektive bilo potpuno logično:
„A šta ćete vi, kao Demokratska stranka, sada kada ne učestvujete na izborima? Kako ćete bez finansiranja? Kako ćete institucionalno opstati?“
Razumela sam ih. Za političke organizacije u stabilnim demokratijama to su suštinska pitanja. Finansiranje, parlamentarni status, organizaciona održivost, sve ono bez čega politička stranka teško funkcioniše. Ali mi smo u tom trenutku živeli u sasvim drugačijoj stvarnosti.
Dok smo mi razmišljali o tome kako da sačuvamo svako biračko mesto, svakog kontrolora, svakog građanina koji je odlučio da glasa, naši prijatelji su brinuli o tome kako će naša stranka finansijski preživeti. I priznajem, moje strpljenje je bilo pri kraju. Prekinula sam pitanje i izgovorila, gotovo iz srca:
„Ali mi dobijamo slobodu! Zar postoji bilo šta što može da se meri sa tim? Bilo kakav novac, funkcija ili institucionalni položaj?“
Ostali su pomalo zatečeni.
Nisam im zamerila. U društvima u kojima je sloboda svakodnevica, čovek ponekad zaboravi koliko ona zapravo vredi. Mi, koji smo godinama gledali kako se institucije urušavaju, kako se ljudi zastrašuju, kako se istina potiskuje, a dostojanstvo građana gazi, nismo imali taj luksuz. Za nas sloboda nije bila apstraktan demokratski princip. Bila je nešto za šta smo se borili. Nešto što smo želeli da ponovo osetimo.
Dve nedelje kasnije, dan pred izbore, zazvonio mi je telefon. Bio je to David Roth, jedan od članova švajcarske delegacije.
„Kristina, posle našeg razgovora dugo sam razmišljao o onome što si rekla. Toliko da sam odlučio da privatno dođem u Srbiju. Želim da budem sa vama i da osetim to osvajanje slobode.“ Sada sam ja bila ta koja je ostala zatečena. Čovek koji dolazi iz jedne od najuređenijih demokratija sveta odlučio je da doputuje u Srbiju, ne kao zvaničnik, ne kao posmatrač, ne zbog političkog protokola, već zato što je želeo da bude deo jednog trenutka koji je prepoznao kao važan.
Naravno da je te izborne noći bio sa nama u štabu. Naravno da je zajedno sa nama čekao rezultate, radovao se. Zagrlio me i rekao „Kristina, osvojili ste slobodu!“ i kako red nalaže kada se slavi nešto veliko, popio rakiju. Otišao je oduševljen. Rekao je da tako nešto nikada nije doživeo. Da se ne lažemo – nisam ni ja. I upravo u tome je možda najveća vrednost te noći. Nismo slavili samo izborni rezultat. Slavili smo činjenicu da su ljudi, uprkos svemu, uspeli da pobede strah.
Godinama smo slušali da se ništa ne može promeniti. Da su svi isti. Da nema svrhe glasati. Da je vlast nepobediva. Da je bolje ćutati, skloniti se, sačuvati posao, ne izlagati porodicu, ne rizikovati. Takvo društvo ne nastaje slučajno. Ono se gradi godinama, kroz kontrolu informacija, urušavanje poverenja, proizvodnju apatije i sistematsko ubeđivanje građana da je njihova nemoć trajna. A onda su došli studenti. Podsetili su nas na nešto mnogo važnije: da imamo pravo da živimo u normalnoj zemlji. I da to pravo neće ostvariti niko umesto nas.
Njihova energija pokrenula je mnogo više od protesta. Probudila je ljude koji su prestali da veruju u promenu. Povezala generacije. Vratila dostojanstvo građanskom otporu i pokazala koliko društvo može da bude snažno kada se okuplja oko zajedničkih vrednosti.
Zato te izborne noći nisam razmišljala o svemu što smo prethodnih godina izgubili. Nisam razmišljala o uvredama, pritiscima, nepravdama i svim onim iskustvima koja su nas iscrpljivala. U tom trenutku sve je preplavio jedan osećaj. Osećaj slobode. I zahvalnost prema ljudima koji su nas podsetili da je ona moguća. Ipak, koliko god velika bila pobeda, ne smemo da dozvolimo da nam ona postane kraj priče. Jer smena vlasti i izgradnja demokratskog društva nisu ista stvar.
Moraćemo svi zajedno da gradimo institucije koje neće zavisiti od volje jednog čoveka. Medije koji će postavljati pitanja umesto da proizvode poslušnost. Sistem u kojem se zakoni primenjuju jednako na sve. Društvo u kojem se obrazovanje poštuje, rad vrednuje, a javni interes stoji iznad partijskog. I, možda najvažnije, moraćemo da sačuvamo građane budnima.
Ne smemo se ponovo vratiti u onu društvenu hibernaciju u kojoj smo godinama živeli, dok su nas svakodnevno zatrpavali propagandom, zamenjivali istinu bukom i ubeđivali da je normalno ono što nikada ne bi smelo da bude normalno. Studentski pokret, akademska zajednica i građani koji su mesecima, a neki i godinama, bili na ulicama, nisu ulagali toliko energije da bismo samo promenili imena ljudi na vlasti. Ulagali su u normalnost.
U zemlju u kojoj građani neće morati da budu heroji da bi ostvarili svoja osnovna prava. U kojoj se politička odgovornost podrazumeva. U kojoj se vlast menja bez straha, a institucije ostaju stabilne bez obzira na to ko pobedi. Tu leži i odgovornost svih nas koji smo godinama politički aktivni. Da razumemo trenutak, da poštujemo ono što su studenti pokrenuli i da budemo spremni da gradimo drugačiju političku kulturu. Onu u kojoj stranke postoje zbog građana, a ne građani zbog stranaka.
Zato se vraćam na pitanje naših švajcarskih prijatelja. Šta će biti sa strankom? Kako ćemo bez novca? Kako ćemo bez učešća u institucijama? To jesu važna pitanja. I odgovori će morati da se pronađu. Ali sada, kada znam kako je izgledala ta izborna noć, kada znam koliko je ljudi plakalo od sreće, kada sam videla čoveka koji je prešao hiljade kilometara da bi sa nama podelio trenutak oslobađanja, još sam sigurnija u ono što sam tada rekla.
Ali mi dobijamo slobodu!
I ako je cena toga bila da na trenutak sve ostalo postane manje važno, onda je to cena koju je vredelo platiti. Jer stranke mogu ponovo da se organizuju. Finansije mogu da se obezbede. Institucije mogu da se obnove. Ali izgubljene godine života u strahu, ćutanju i beznađu niko ne može da nam vrati. Zato ovu pobedu ne doživljavam kao završetak jedne političke borbe. Doživljavam je kao početak naše zajedničke odgovornosti da više nikada ne dozvolimo da nam sloboda postane nešto za šta moramo iznova da se borimo. Jer Srbija nije ničije vlasništvo. Srbija je naša. I sada je na nama da je takvom i sačuvamo.
Autorka je članica Demokratske stranke
Leave a Reply