Dani posle Aleksandra Vučića

Ništa, čekati mirno i strpljivo da sve to krene da funkcioniše. Živeli smo u ovoj zemlji isuviše dugo razvučeni između straha i umora, između apatije i strepnje, između totalne ubijenosti u pojam i čežnje da pokušamo drugačije. I, voilŕ, nakon dve godine otkako je pala nadstrešnica u Novom Sadu, usmrtila šesnaestoro ljudi i jednu osobu teško povredila, mase ljudi su uspele, uz pomoć građanskih zborova i studentskih plenuma, da skinu sa vlasti krvoločni režim Srpske napredne stranke.

Dani su pred nama, nevidljivi, magloviti, ali ispunjeni radošću i euforijom.

Osećaj je kao da smo izašli iz dugogodišnje veze sa nasilnikom, manipulatorom, lažovčinom, narcisom i, što bi rekli mladi, gaslajterom. Stoga je sasvim razumljivo i normalno da sada osećamo anksioznost zbog pitanja šta će biti dalje sa nama. Biće potrebni dani i meseci da ponovo naučimo normalno da živimo.

Pod tim „normalno“ mislim na to da shvatimo da neke sasvim obične stvari, poput toga da možeš da kažeš nešto naglas, a da pritom ne strepiš da ti se nešto ne desi, ponovo treba da postanu deo naše svakodnevice. Nije kao da se baš tako nešto često dešavalo, ali taj autocenzurišući momenat u svakodnevnom životu bio je uveliko usađen. Seme naprednjačkog razdora klijalo je u porodicama, na ručkovima, na prijateljskim okupljanjima, na večerama, između dece i roditelja, između unučadi i baka i deka – svuda je SNSrbija zašla, pa čak i do samog kreveta.

Na kraju su tu morbidnost uvrstili i u svoj propagandni program. Pretvorili su se u hodajući košmar koji smo živeli i koji još uvek živimo. Pustoš koja je ostala iza njihovog tajfuna – to je nesreća o kojoj će se tek pričati i pisati.

Momenat kada je na Radio-televiziji Srbije Nemanja Karović, jedan od kandidata Studentske liste, za svega tri minuta, u udarnom večernjem Dnevniku, nabrojao toliko zločina srpskonaprednjačkih zulumćara – merio se sa nadrealnim. Morao sam da se uštinem, morao sam da proverim da li sam naprasno otišao na kvasinu ili je ovo zaista prvi, mali, sitan, ali sočan plod naše višegodišnje borbe.

Srpska napredna stranka, kao mutacija narko-kartela, paravojne formacije i terorističke organizacije sa partijskom strukturom, toliko je ukrvavila svoje ruke da ne postoji ta rajska voda koja bi mogla da skine i spere bordo boju sa njihovih kandži.

Svakako, najvažnije je da sada ne dozvolimo da nas sopstvena euforija zavara i ubedi da je posao završen. Nije. Jedno je srušiti ultrazločinački režim koji je godinama počivao na strahu, uceni, korupciji, nasilju i ponižavanju sopstvenih građana, a sasvim drugo raskrčiti tu paukovu mrežu i sve ono što je ona na sebi izlegla.

Neće se institucije same od sebe probuditi – iako ovih dana simuliraju svoju probuđenost kako bi pokazale lojalnost novim vlastima. Neće se vala ni pravosuđe preko noći osloboditi, niti će nestati ljudi koji su godinama živeli od toga da budu produžena ruka Partije. Neće se, bogami, ni propagandna hidra tek tako povući, iako ovih dana menja svoju pesmu. O policiji i državnobezbednosnim strukturama da i ne govorimo. To grotlo pakla koje se spaja sa podzemljem, onim koje melje ljude na obodu Beograda i zakopava neprijatelje u burad.

Na kraju krajeva, biće nam svima potrebno mnogo vremena da zalečimo svoje rane i počnemo da shvatamo da smo srušili Karel koji nam se apsolutno nikada više ne sme vratiti. Nama ostaje da konačno počnemo da živimo u uveliko kolonizovanoj zemlji u kojoj budućnost tek treba da pokušamo da preuredimo. U zemlji u kojoj se nećemo buditi sa grčem u stomaku i leći sa osećajem da smo još jedan dan izgubili u ovoj jami. U zemlji u kojoj ćemo, valjda jednom, moći da budemo samo ljudi, a ne robovi. Posle toliko godina, možda je red da nam se život napokon vrati. I da ga, ovog puta, ne damo nikome.

Autor je slobodni novinar