Novi minimalac 32.156 dinara, radnici nezadovoljni: “MNOGO JE, SMANJUJ!”
Nakon sednice Socijalno-ekonomskog saveta predsedavajući Zoran Stojiljković je izjavio da će nova minimalna cena rada biti 32.156 dinara što predstavlja rast od 6,6 odsto. On je dodao da nije bilo konsenzusa.
Ono što je preostalo od radničke klase, sa oduševljenjem je prihvatilo istorijsko povećanje njihove ionako pretplaćene zarade i jednoglasno su zatražili da se “minimalac” maksimalno smanji.
Reka radnika je preplavila ulice naših gradova, pevaju se udarničke pesme i sa svih strana se čuju zahtevi da se to povećanje, ako već ne može da se smanji, preusmeri najpre njihovim sindikalnim liderima, Orboviću od Vučića pohvaljenog, Stojiljkoviću i ostalim (kako ih iz milošte zovu) banditima, kao i jedan deo (opet od milošte) bagri od ministara, od prvog do poslednjeg, jer je njima potrebnije, “oni su potrebitiji”, kako reče jedan od zamazanih i smrdljivih protestanata.
Kao najvažniji zahtev, koji se spontano pojavio među radnicima, je zahtev da svaki političar, počevši od predsednika republike, pa do predsednika opštine, kako oni na vlasti, tako i oni koji su vladali do 2012. imaju obavezu da poseti bar jednom mesečno svako radničko domaćinstvo, i neizostavno obavi snošaj bilo sa ženom, bilo sa ćerkom a po potrebi i sinom posećenog, srećnog i zadovoljnog radnika.
Posećeni, srećni i zadovoljni radnik je svestan da je postao ljudsko govno, kukavica, miš i slina koja mrzi Tita i komunjare a balavi nad Čičom i Miljanom Kulić, te da je svojim beskičmenjaštvom doveo do toga da mu ćerka bude sponzoruša, sin sitna lopuža, a žena oralna zadovoljavačica rođenog kuma, sultana koji je preko noći uspeo u životu, našavši se na pravom mesu u pravo vreme. Pa kad je već radnik postao gnjida, kad je dozvolio da ga jebe svako ko stigne, zašto se i to ne bi ozvaničilo i postala zakonska obaveza naših vrlih funkcionera.
Srpski radnik i onako nema vremena da se bavi tim glupostima kao što su prazan frižider, raspala porodica, ropski uslovi rada, svakodnevno iživljavanje i ponižavanje od strane gazde-gospodara, srpski radnik oseća potrebu i mora da rešava sve nedaće koje su se nadvile nad planetom i čovečanstvom, počevši od 5G mreže, brnjica, Bil Gejtsa, preko ljudskih prava, prava LGBT jebača i jebačica, pa sve do pružanja podrške milom mu bratu Aci Lukašenku.
I zato, drugovi radnici, pišamo se po Internacionali, komunjarama, Titu i socijalizmu! Da nam živi svaki smrad koji nas je ojadio, da nam žive sve džukele koje glođu ono što je od nas ostalo!
Do smrti, nek nas ološ trti!
M. Milovanović
