Marit Kalhul je istaknuta i nagrađivana norveška književnica koja piše za decu, mlade i odrasle. Njen bogat književni opus obuhvata romane, zbirke priča, poeziju i dramske tekstove. Poznata je po svom jedinstvenom, liričnom stilu i sklonosti ka eksperimentisanju sa formom, često brišući granice između proze i poezije kako bi što vernije prenela unutrašnja stanja svojih likova.
U svojim delima za mlade, Kalhul se hrabro suočava sa teškim i osetljivim temama odrastanja, poput usamljenosti, anksioznosti, vršnjačkog nasilja i potrage za sopstvenim identitetom.
Njena dela prevedena su na više jezika, čime je potvrdila status jedne od najvažnijih i najautentičnijih savremenih autorki u skandinavskoj književnosti.
Kada se u fabrici „Agro“, smeštenoj na svega stotinak metara od lokalne osnovne škole, dogodi havarija i u vazduh počne da kulja smrtonosni oblak amonijaka, mirna norveška svakodnevica preseca se u sekundi scenom ravnom katastrofičnim filmovima. Zavijaju sirene, a nepoznati ljudi u belim zaštitnim odelima i sa gas-maskama u panici evakuišu stotine đaka i nastavnika u kolonu autobusa. U opštem metežu jedna devojčica bira suprotan smer. Dok je masa gura ka izlazu, Lil Mirijam trči uz stepenice, cik-cak, brzo i neuhvatljivo poput insekta, ka napuštenoj sobi na školskom tavanu. Za nju spoljašnji svet predstavlja izvor nepodnošljive buke, nerazumevanja i zlostavljanja; zakoračivši u prašnjavo tavansko skrovište i okrenuvši teški gvozdeni ključ u bravi, ona ne beži samo od otrovnog gasa, već pronalazi svoju sigurnu košnicu. Ovim upečatljivim narativnim okvirom otvara se roman Zzzlatka istaknute norveške književnice Marit Kalhul, koji je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Heliks, u izvanrednom prevodu Radoša Kosovića.
Iako formalno svrstan u omladinsku književnost, roman svojom dubinom i estetikom prevazilazi uzrasne fioke i funkcioniše kao zrela, polifona studija o ranjivosti, ekološkoj krizi i ljudskoj izolaciji. Radnja se razvija kroz preplitanje tri unutrašnja glasa, stvarajući mozaik intimnih svetova troje tinejdžera čije su sudbine fatalno povezane. Prvi glas pripada samoj Lil Mirijam, neurodivergentnoj devojčici koju okolina surovo etiketira nadimkom „Sindrom“. Lil Mirijam svet tumači kroz entomologiju, njen govor je fragmentaran, liričan, organizovan u pasuse koji podsećaju na stihove i obogaćen minijaturnim rečnicima pojmova na kraju svakog poglavlja, u kojima naučne definicije postaju emotivni filteri njene stvarnosti. Drugi ugao donosi Susan, talentovana mlada balerina koja naizgled pripada povlašćenoj grupi „popularnih“ devojčica, ali iznutra trpi teror konformizma i hladnoće u sopstvenom domu. Susan je učestvovala u sadističkom vršnjačkom linču nad Lil Mirijam, kada su je drugarice gurnule u more i držale pod vodom dok se gotovo nije udavila, i sada je razdire griža savesti jer zna da je Lil Mirijam ostala u zoni kontaminacije. Treći glas je Ruben, dečak doseljen sa Kube, takođe izopšten iz školske zajednice jer se usudio da direktorki kaže istinu o vandalizmu u školi. Ruben je onaj koji je izvukao Lil Mirijam iz talasa i udahnuo joj život, jedini koji sa njom na obali deli fascinaciju insektima, daruje joj domaći med i na presavijenom parčetu papira ostavlja toplu poruku prepoznavanja: „Ti si Zzzlatka“.
Ekološka ravan romana ne funkcioniše kao puki tematski dekor industrijskog akcidenta, već predstavlja filozofsku i ontološku kičmu čitavog dela. Lil Mirijam se opsesivno i nežno identifikuje sa medonosnom pčelom (Apis mellifera), pronalazeći u strogo uređenom, harmoničnom i solidarnom pčelinjem društvu utočište od haotičnog i okrutnog ljudskog sveta. Kroz njene zapise, školsku prezentaciju i reference na vodeća istraživanja u časopisu Science, uključujući radove nobelovca Karla fon Friša o jeziku pčelinjeg plesa ili entomologa Terija Ervina o brojanju vrsta u prašumama, pred čitaocem se razotkriva fenomen CCD-a (Colony Collapse Disorder, sindrom propadanja pčelinjih društava). Roman gradi neumoljivu i potresnu analogiju: baš kao što neonikotinoidi i pesticidi oštećuju nervni sistem pčela, brišući njihovu orijentaciju i sposobnost da se vrate u košnicu, tako i savremeni čovek, omamljen profitom i tehnološkom bahatošću, gubi kompas u sopstvenom staništu. Kroz snažnu sliku planete kao putničkog aviona sa čijeg trupa neprimetno otpadaju šrafovi, gde svaki nestali insekt predstavlja izgubljeni deo koji avion vodi ka neminovnom padu, Marit Kalhul ne šalje jeftine ekološke parole, već iznosi egzistencijalnu istinu: insekti mogu preživeti bez ljudi, ali ljudski rod bez insekata ne može.
Ono što Zzzlatku čini izuzetnim književnim delom jeste veština kojom autorka spaja ekologiju prirode sa ekologijom ljudske duše. Skandinavski autori poseduju redak dar da o zaštiti životne sredine progovore nepretenciozno, učeći nas bitnim stvarima kroz intimne ljudske drame, a da to nikada ne zvuči nametnuto. Pčelinje društvo Lil Mirijam doživljava kao savršeni organizam u kome svaka jedinka ima svrhu i zaštitu, dok ljudska zajednica oko nje pokazuje zastrašujuću disfunkcionalnost, roditelji su odsutni i zagledani u ekrane svojih uređaja, vršnjaci zlostavljaju svakoga ko odstupa od proseka, a moralna hrabrost se kažnjava ćutanjem i pretnjama. Ruben i Susan, svaki sa svoje strane ograde, razotkrivaju koliko je savremeno društvo razdeljeno: Susan, uprkos tome što je deo „čopora“, oseća potpunu unutrašnju prazninu, dok Ruben nosi nostalgiju za toplinom kubanske zajednice i bakom (abuelom), nesposoban da prihvati norvešku hladnoću i ravnodušnost. Kada se na kraju njih dvoje nađu u dvorištu i prećutnim stiskom ruke krenu u potragu za izgubljenom devojčicom, roman nudi zrno nade da empatija ipak može nadvladati strah i sebičnost.
Na razmeđi poezije i proze, ispisan lirskim rezovima koji podsećaju na otkucaje srca pod uzbunom, roman Zzzlatka postavlja ogledalo pred naše doba. Način na koji se odnosimo prema onima koji su drugačiji, osetljiviji i tiši direktan je odraz našeg odnosa prema prirodi koja nas okružuje. Marit Kalhul nas podseća da je svako gaženje slabijeg, bilo da je reč o devojčici sa slušalicama na ušima ili pčeli zatrovanoj pesticidom na cvetu, korak bliže urušavanju sopstvenog staništa. Zzzlatka je zbog toga više od romana o odrastanju: to je tihi, opominjući ples koji nas uči da zastanemo, oslušnemo vibracije sveta oko sebe i shvatimo da pravo na opstanak imamo samo ako naučimo da čuvamo one najranjivije.
Katarina Ješić
