ZOBENICA I DINA I KRIŽEVIĆ I DUBRAVKA I MALI I VELIKI HRVATI
Nije problem imati hrvatski, mađarski, francuski ili bilo koji drugi pasoš. Nije problem ni imati stan ili firmu u inostranstvu ako su stečeni zakonito i uredno prijavljeni. Problem je nešto sasvim drugo licemerje političke elite koja je godinama privatizovala patriotizam, drugima merila količinu srpstva i delila ljude na patriote i izdajnike, dok se sada otvara pitanje koliko njenih pripadnika ima strane pasoše, nekretnine, firme i sopstveni plan B van Srbije.
Piše: Goran R. Vesić
Slučaj Damira Zobenice je najkonkretniji. Marinika Tepić je pokazala dokumentaciju i javno iznela tvrdnju da je nekadašnji visoki funkcioner SNS prilikom kupovine stana u Trstu koristio hrvatski pasoš. Prema dokumentaciji koju je predstavila, Zobenica i Srđan Križević kupili su stanove istog dana, u istoj zgradi i na istom spratu u Trstu. Ako su dokumenti autentični, onda više ne govorimo o političkom traču, već o pitanju na koje javnost zaslužuje odgovor.
Ali Zobenica nije jedino ime.
Tu je Marko Atlagić, poslanik SNS i jedan od najglasnijih govornika vlasti kada su nacionalne teme u pitanju. Dragan Đilas ga je u Narodnoj skupštini direktno optužio da on i članovi njegove porodice imaju hrvatsko državljanstvo. To nije isto što i dokazano posedovanje hrvatskog pasoša, ali posle takve javne optužbe najjednostavniji odgovor bio bi da Atlagić kaže šta je istina.
U istim polemikama pominjani su Aleksandar Martinović, rođen u Slavonskom Brodu, Nebojša Bakarec, rođen u Osijeku, i Dina Vučinić, rođena u Zagrebu. Mesto rođenja, naravno, nije dokaz posedovanja hrvatskog pasoša. Upravo zato pitanje treba postaviti direktno i bez manipulacije: da li neko od njih danas ima hrvatsko ili neko drugo strano državljanstvo? Ako nema kraj priče.
Tu je i Nemanja Zavišić, funkcioner SNS i čovek povezan sa Centrom za društvenu stabilnost. U vezi sa njim postoji trag o fotografiji sa putovanja za Vašington na kojoj se navodno videla hrvatska putna isprava. Dok se originalna fotografija ne pronađe i ne utvrdi čiji je dokument, ne može se tvrditi da je pasoš Zavišićev ili njegove ljubavnice koja je na fotografijama kraj Vučića. Ali Zavišić sam može jednom rečenicom da reši dilemu ima li ili nema ljubavnicu koja ima hrvatsko ili neko drugo strano državljanstvo?
Dubravka Đedović Handanović predstavlja drugačiji, ali takođe zanimljiv slučaj. Mogli da tvrdimo da ona ima hrvatski pasoš. Postoji, međutim, dokumentovana poslovna veza sa Hrvatskom bila je vlasnica 35 odsto kompanije „Kulturistria“ u Zagrebu. Zato kod nje pitanje nije nedokazani pasoš, već nešto mnogo konkretnije: poslovni interes funkcionera Srbije u drugoj državi i njegova potpuna transparentnost.
I tu se priča ne završava. Siniša Mali je godinama bio u središtu afere o stanovima na bugarskom primorju i ofšor kompanijama. To nije priča o bugarskom pasošu za njega nisam našao dokaz da poseduje bugarsko državljanstvo već priča o stranoj imovini i poslovnim strukturama. Ako već otvaramo pitanje rezervnih ekonomskih pozicija političke elite van Srbije, onda ni taj slučaj ne može biti zaboravljen.
S druge strane, Ana Brnabić je direktno negirala da ima ili da je ikada imala hrvatski pasoš ili državljanstvo. I Aleksandar Vučić je u Narodnoj skupštini javno rekao da Brnabić nema dvojno državljanstvo i nema hrvatski pasoš. Dok ne postoji dokaz suprotnog, to mora biti pošteno navedeno.
Upravo zato ova priča ne sme da se pretvori u lov na ljude zbog mesta rođenja, porekla ili nacionalnosti. Srbija ima ogromnu dijasporu i bezbroj Srba ima dva pasoša. Mnogi su svojoj zemlji privrženiji od ljudi koji od države primaju platu. Strani pasoš sam po sebi nikoga ne čini manjim Srbinom.
Ali postoji jedna velika razlika: ako ste ministar, poslanik, visoki funkcioner vlasti ili čovek koji svakodnevno drugima drži predavanja o patriotizmu, onda javnost ima pravo da zna da li pored Srbije imate i rezervno državljanstvo, gde vam se nalazi značajna imovina i gde su vam poslovni interesi.
Zato treba postaviti pitanja imenom i prezimenom.
Damire Zobenica, da li imate hrvatski pasoš i da li ste njime kupili stan u Trstu?
Marko Atlagiću, da li vi ili članovi vaše porodice imate hrvatsko državljanstvo, kako je javno tvrđeno u Narodnoj skupštini?
Nemanja Zavišiću, da li imate hrvatsko ili neko drugo strano državljanstvo i tvoja devojka?
Aleksandre Martinoviću, Dina Vučinić i Nebojša Bakarec umesto političkih spekulacija, recite sami da li pored srpskog imate i drugo državljanstvo.
Dubravka Đedović Handanović, javnost ima pravo da zna sve o vašim poslovnim interesima u Hrvatskoj koji podležu obavezi prijavljivanja.
Siniša Mali, javnost godinama postavlja pitanja o stanovima u Bugarskoj i ofšor strukturama i ima pravo na potpunu transparentnost o stranoj imovini.
Ne optužujemo nikoga zato što ima drugi pasoš. Tražimo odgovor od ljudi koji upravljaju Srbijom.
Jer ako je Srbija dovoljno dobra da u njoj budete ministar, poslanik, direktor javnog preduzeća ili visoki stranački funkcioner, onda građani imaju pravo da pitaju zašto vaša lična sigurnost, kapital ili nekretnine završavaju preko granice.
Ne možete mladima govoriti da ostanu u Srbiji, a sebi graditi rezervni život u inostranstvu. Ne možete od naroda tražiti da podnosi posledice vaših političkih odluka, a sebi obezbediti mogućnost da jednog dana te posledice posmatrate iz Trsta, Zagreba ili nekog drugog evropskog grada.
I najvažnije ne možete drugima meriti količinu srpstva ako niste spremni da položite račun o sopstvenom odnosu prema Srbiji.
Zato Srbiji nije potreban lov na strane pasoše. Potreban joj je registar istine: ko od visokih funkcionera ima dvojno državljanstvo, ko ima značajnu imovinu i firme u inostranstvu, šta je prijavljeno i odakle potiče novac kojim je ta imovina stečena.
Ako je sve čisto i zakonito tim bolje. Pokažite dokumente i zatvorite svaku sumnju.
Ali ako se pokaže da su oni koji su najglasnije prodavali patriotizam narodu istovremeno najvrednije gradili sopstveni plan B preko granice, onda problem nije hrvatski pasoš, stan u Trstu ili firma u Zagrebu.
Problem je sistem u kojem se Srbija od naroda traži kao jedina domovina, dok je za deo političke elite možda samo jedna od raspoloživih adresa.
