Postoje svi razlozi za strah od „velike izdaje“ Ukrajine u narednim nedeljama – poteza kojim bi Vladimir Putin bio nagrađen za ruski agresorski rat protiv Kijeva, a evropski bezbednosni poredak pretrpeo dugoročnu štetu, ukazuje u kolumni za Gardijan Pol Tejlor, viši gostujući istraživač u Evropskom centru za politiku.
Ipak, evropski lideri, čiji je politički značaj na međunarodnoj sceni ograničen, previše su zaokupljeni međusobnim prepirkama oko toga ko bi trebalo da ih predstavlja na budućim mirovnim pregovorima, umesto da se usredsrede na to kako da spreče takav dogovor na štetu Ukrajine.
Uprkos tome što su na kocki suštinski evropski interesi, tokom ovonedeljnih trostranih pregovora SAD, Rusije i Ukrajine u Abu Dabiju, Evropa je potisnuta u drugi plan i smeštena u sporednu prostoriju, gde je predstavljaju grupe zvaničnika iz Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Evropske unije i NATO-a.
Tramp je izjavio da sa Moskvom radi na „velikom, veličanstvenom sporazumu“ koji će „obuhvatiti više od Ukrajine, a mogao bih čak da kažem da bi mogao da obuhvati celu Evropu“.
Njegov pregovarač, koji se u javnosti doživljava kao blizak Kremlju, i zet Džared Kušner, izjavio je da je Tramp sa nekoliko evropskih lidera razgovarao o potrebi za „širom evropskom bezbednosnom arhitekturom koja može da stvori uslove za trajni mir“.
Kada se zanemari diplomatska retorika, čini se da obojica govore o postizanju dogovora sa Putinom iza leđa Volodimira Zelenskog i drugih evropskih lidera, kojim bi se izvršila podela istočne Evrope.
Takav sporazum mogao bi Moskvi da obezbedi trajnu kontrolu nad okupiranom ukrajinskom teritorijom – možda čak i nad većom teritorijom nego što je trenutno drži – kao i ukidanje zapadnih ekonomskih sankcija.
Takođe bi mogao da uskrati državama istočne Evrope pravo da same biraju svoje bezbednosne aranžmane, tako što bi se isključilo dalje proširenje NATO-a, a možda i smanjilo vojno prisustvo Alijanse na njenim istočnim granicama.
Zauzvrat, Trampovi porodični i poslovni saradnici nesumnjivo bi obezbedili unosne poslove sa Rusijom u oblasti energetike, sirovina, a možda i nekretnina.
Takva podela mogla bi da bude udaljena svega nekoliko nedelja, s obzirom na to da je Tramp prihvatio načelnu mogućnost sastanka sa Putinom, kao i potencijalnog susreta tri velike sile sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, na marginama samita Azijsko-pacifičke saradnje u Šenženu, 18. i 19. novembra.
Čak i ako do tada sporazum ne bude u potpunosti pripremljen, mogućnost da oblikuje budućnost evropske bezbednosti bez prisustva ukrajinskih i drugih evropskih lidera verovatno deluje primamljivo američkom predsedniku nakon teškog izbornog poraza.
Tramp će želeti da postigne konkretne rezultate pre nego što novi Kongres, u kojem će demokrate imati kontrolu, stupi na dužnost u januaru.
Kako bi primorao Kijev da prihvati ponižavajuću podelu teritorije, Tramp je već pokazao da je spreman da praktično „oslepi“ Ukrajinu uskraćivanjem ključnih satelitskih obaveštajnih podataka i presretača raketa.
Istovremeno, Ilon Mask otežava ukrajinsku protivvazdušnu odbranu bespilotnim letelicama tako što uvodi drastična ograničenja brzine u svojoj satelitskoj mreži Starshield, sprečavajući ukrajinske dronove da obaraju ruske bespilotne letelice sa mlaznim pogonom, koje se koriste za samoubilačke napade.
Tramp bi takođe mogao da pokuša da pritiskom primora evropske saveznike da prihvate sporazum, preteći povlačenjem američkih trupa i zatvaranjem vojnih baza, u okviru revizije američkog Ministarstva odbrane koja se približava završetku.
Ako sve ovo zvuči kao paranoična fantazija, treba se setiti da su Tramp i Mask već nedavno koristili većinu ovih metoda, doduše u kratkim i zvanično teško dokazivim potezima, koji su očigledno predstavljali upozorenje Zelenskom.
Ukrajinski predsednik jasno je stavio do znanja da neće popustiti pred takvom vrstom prinude.
Ipak, neumorno uništavanje ukrajinske energetske i saobraćajne infrastrukture od strane Putina očigledno predstavlja nastojanje da se Kijev dovede u što slabiji položaj pre nastavka diplomatskih pregovora.
Suočena sa ovom potencijalno neposrednom izdajom, Evropa ipak ima određene adute, da upotrebimo Trampov izraz.
Evropske države kontrolišu stotine milijardi dolara zamrznute ruske imovine i imaju mogućnost da odbiju svako ukidanje ekonomskih i finansijskih sankcija Moskvi.
Štaviše, Evropska unija mogla bi dodatno da pojača pritisak ukoliko bi zaplenjena sredstva ruske centralne banke, koja se nalaze u belgijskoj finansijskoj instituciji Euroclear, prebacila u entitet pod kontrolom EU i iskoristila ih kao osnovu za prikupljanje ogromnog zajma za reparacije namenjenog Ukrajini.
Kako je istakla grupa stručnjaka za državni dug, takav potez ne bi samo omogućio Ukrajini da nastavi odbranu, obezbeđujući Kijevu finansijska sredstva za najmanje dve godine i uklanjajući potrebu za sve komplikovanijim pregovorima o finansiranju unutar EU svakih nekoliko meseci, već bi obezbedio i da Rusija finansijski odgovara za uništavanje Ukrajine i da učestvuje u njenoj obnovi.
Ipak, evropska politika zasnovana na principu da se sopstveni interesi ostvaruju na račun drugih sprečava EU da i na ovom planu ojača pregovaračku poziciju Zelenskog.
Belgijski premijer Bart de Vever odbio je da dozvoli korišćenje zaplenjenih ruskih sredstava za podršku Ukrajini, čime je stekao popularnost u svojoj zemlji predstavljajući se kao političar koji se suprotstavlja ostatku Evrope.
Kao rezultat toga, Evropska unija će verovatno morati da obezbedi Kijevu još jedan zajam kako bi mu pomogla da finansijski izdrži narednu godinu.
Rizik je u tome što bi izbori u Francuskoj i drugim evropskim državama mogli da dovedu na vlast evroskeptične nacionaliste, koji smatraju da njihove zemlje više ne mogu sebi da priušte nastavak finansiranja Ukrajine, dok istovremeno od sopstvenih građana zahtevaju prihvatanje smanjenja javne potrošnje.
Još nije kasno da Evropa, u najširem smislu te reči – uključujući Veliku Britaniju, Norvešku, Kanadu i Tursku – preduzme mere kako bi se suprotstavila velikoj izdaji Ukrajine koju bi mogao da počini Tramp.
Osim korišćenja zamrznute ruske imovine kao sredstva pritiska, evropske zemlje mogu da pooštre sankcije protiv ruske takozvane „flote iz senke“, ograničavajući njen izvoz presretanjem nebezbednih i neosiguranih tankera koji prevoze rusku naftu.
Takođe bi mogle da prebace Ukrajini veće količine sopstvenih zaliha presretačkih raketa za sisteme Patriot, jer je Ukrajina, prema svakom merilu, danas prva linija evropske odbrane.
Pored toga, zajedničkim diplomatskim nastupom prema Trampu mogle bi mnogo jasnije da stave do znanja da će odbaciti svaki sporazum postignut bez njihovog učešća i saglasnosti.
Evropljani su, ukazuje Tejlor, jednom već uspeli da spreče Trampove namere: nakon njegovog prošlogodišnjeg samita sa Putinom na Aljasci, otputovali su zajedno sa Zelenskim u Belu kuću, nastupajući u ulozi njegovih „telohranitelja“, i jasno definisali svoje crvene linije.
Ovoga puta, oslabljeni američki predsednik još očajnije želi da postigne „sporazum“, dok su evropske zemlje međusobno podeljenije i više zaokupljene sopstvenim izbornim i unutrašnjopolitičkim pitanjima.
Ipak, ne postoji važniji prioritet za budućnost evropske bezbednosti od sprečavanja izdaje Ukrajine i postizanja sporazuma na njenu štetu, zaključuje Tejlor.
Leave a Reply