Da li se era Donalda Trampa zaista bliži kraju?

Sve statistike i rezultati istraživanja javnog mnjenja ukazuju na jedno: republikance očekuje težak poraz na izborima za Kongres. Donald Tramp ima najnižu stopu podrške od svih američkih predsednika još od Harija Trumana, uoči sutrašnjih izbora za Kongres a njegova popularnost i dalje opada.

Prema projekcijama, demokrate bi mogle da ostvare prednost od 11 procentnih poena, što bi bio najveći izborni pomak u korist jedne stranke u gotovo 20 godina. Postoji mogućnost da demokrate preuzmu kontrolu nad Senatom i obezbede ubedljivu većinu u Kongresu, piše Nesrine Malik za Gardijan.

Takva većina bi mogla značajno da promeni političke prilike, možda konačno omogućavajući ozbiljan parlamentarni nadzor nad politikama koje je Tramp sprovodio tokom svog drugog mandata: sprovođenjem imigracionih zakona, trgovinskim sporovima, drastičnim smanjenjem broja zaposlenih u federalnoj administraciji, ratom u Iranu, a da ne govorimo o korupciji u njegovoj porodici.

Čini se da se politički vetrovi okreću, a jedno pitanje svima je na umu: da li se era Donalda Trampa zaista bliži kraju?

„Niko ne želi da urekne stvari“, napisao je Dejvid Volas-Vels u Njujork tajmsu, ali je dodao: „Svi pokazatelji koje imamo upućuju na to da će ovi izbori na polovini mandata, bez obzira na to da li će biti istorijski, verovatno označiti kraj jedne političke ere“.

Ono što će uslediti mnogo je složenije. Sjedinjene Države možda će se osloboditi samog Trampa, ali će ostati zemlja duboko podeljena i uzdrmana posledicama svega što je pokrenuo.

Do trenutka kada napusti Belu kuću, Tramp će iza sebe imati osam godina predsedničkog mandata, a više od 12 godina biće jedna od najtoksičnijih figura američke politike. To je veoma dug period čak i za političara u uobičajenim okolnostima.

Kada je reč o čoveku koji ruši ustaljene norme i nameće sebe kao središte svega, Trampov uticaj ostavlja utisak kao da je decenijama bio predsednik.

Tramp je već sproveo politike koje je gotovo nemoguće poništiti – za njihovo ukidanje biće potrebno mnogo napora, dugotrajnih političkih pregovora i malo verovatan dvostranački konsenzus.

Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) više ne postoji. Verovatno su nepovratno ugašena i pojedina ministarstva i savezne agencije koje je praktično eliminisao ili onesposobio DOGE, odnosno takozvano Ministarstvo za efikasnost državne uprave. Tu su i čitavi sistemi carina uvedeni širom sveta, kao i proširena ovlašćenja Službe za imigraciju i carinsku kontrolu (ICE), uključujući njena budžetska sredstva.

Ipak, najteže će biti okončati rat sa Iranom, koji je, uprkos obećanjima da će se uskoro završiti, prerastao u sukob čiji se kraj ne nazire. Čak i ako izbori 2028. godine nagoveste pobedu demokrata, zemlja koju će naslediti biće trajno oblikovana Trampovom politikom.

A i to je još uvek pod velikim znakom pitanja.

Tramp je jedinstvena politička figura koja je uspela da objedini inače neorganizovanu i veoma raznorodnu koaliciju – od belih evangelističkih hrišćana i Latinoamerikanaca iz radničke klase do milijardera iz Silicijumske doline.

Pokret MAGA neraskidivo je povezan sa Trampom, a čini se da slabi kako on sve duže ostaje na vlasti.

Kao što se dogodilo sa Bregzitom i drugim pobunjeničkim političkim pokretima, mobilizatorska snaga antisistemskog delovanja nestaje kada sami postanete deo sistema i to ostanete prilično dugo. Traženje novih krivaca i novih razloga za nezadovoljstvo postaje sve manje čin pobune, a sve više puko gunđanje i širenje negativnosti.

Ipak, ko god da nasledi Trampa kao predsednički kandidat, čak i ako to bude Džej Di Vens, političar gotovo potpuno lišen harizme, mogao bi da ostvari određeni uspeh koristeći sličnu političku retoriku.

Kombinacija borbenosti i izazivanja sukoba i dalje bi mogla da deluje autentično i buntovno na biračku bazu MAGA pokreta. Štaviše, mogla bi čak da izgleda relativno ubedljivo i jasno u poređenju sa neprozirnom i bezličnom politikom demokratskog establišmenta.

A upravo taj demokratski establišment predstavlja dodatni razlog za zabrinutost.

Do sledećih izbora ima još vremena, ali čini se da demokrate ne uspevaju odlučno da krenu ni napred ni nazad. Stara garda stranke je politički istrošena, bilo zbog duboke starosti ili zbog bliskosti sa političkom gerontokratijom.

U ovu drugu grupu spada Kamala Haris, čija poslednja predsednička kampanja danas ne budi nadu u dolazak svežeg političkog lica, već pre podseća na nastup partijskog aparatčika koji nudi samo kontinuitet, bez autoriteta i političke težine.

U prvoj grupi nalaze se političari koji danas ostavljaju utisak privilegovanosti, otuđenosti od običnih građana i samozadovoljne političke elite, čiji su se pripadnici tokom dugog niza godina enormno materijalno obogatili – Nensi Pelosi, Čak Šumer i Hilari Klinton.

Jedino Barak Obama i dalje zadržava određenu političku svežinu i uticaj, koje je iskoristio da podrži kandidata za Senat u Mičigenu, Abdul El-Sajeda.

El-Sajed je političar koji pokušava da raskine sa dosadašnjom praksom demokratske stranke, a Obama je njegov politički uspon predstavio kao simboličnu predaju štafete novoj generaciji. „On će završiti posao koji smo mi započeli“, izjavio je Obama.

Međutim, iako je El-Sajed nadomak istorijskog uspeha – mogao bi da postane prvi muslimanski senator iz savezne države koja ima ključnu ulogu u predsedničkim izborima – podrška drugih visokih funkcionera Demokratske stranke uglavnom je mlaka i nevoljna, dok ga pojedini otvoreno napadaju, pre svega zbog njegovih stavova o Izraelu.

El-Sajed smatra da je Izrael počinio genocid u Gazi i da mu zato treba obustaviti finansijsku pomoć. Samo nekoliko dana pred izbore, demokratska kongresmenka Hejli Stivens, koju je El-Sajed tesno pobedio na stranačkim izborima prošlog avgusta i tako osvojio kandidaturu, oštro je kritikovala njegove stavove o Izraelu.

Zahtevala je i da se ogradi od predizbornih oglasa koje nije naručio niti finansirao on, već levičarska organizacija koja ga je podržala.

Rezultat je bio krajnje neprijatan unutarstranački sukob. El-Sajed je najpre poručio da ne želi da se Stivens pojavi zajedno s njim na skupu posvećenom stranačkom jedinstvu, održanom u nedelju, a sve je kulminiralo kasnije tog dana izuzetno sramotnim potezom: Stivens je podržala njegovog republikanskog protivkandidata, Majka Rodžersa.

Odustajanje od finansijske podrške Izraelu postalo je tačka razdora koja, čini se, ima manje veze sa političkim i ideološkim stavovima, a više sa pojavom novog pravca unutar Demokratske stranke, koji se udaljava od stare stranačke garde, čiji su stavovi sve manje u skladu sa ubrzanim promenama u javnom mnjenju.

To je slikovito opisao Dejvid Krejmer, demokrata koji je rukovodio predizbornom kampanjom Hejli Stivens za stranačku nominaciju: „Mnogo se govori o tome da je naša stranka široka koalicija različitih stavova, ali ponekad se plašimo da se taj široki šator pretvara u cirkus i da ćemo na kraju biti izbačeni iz njega“.

Krejmer će takođe glasati za Rodžersa na izborima za Senat. I eto u čemu je stvar: pojedine demokrate radije bi izgubili izbore nego pobedili pod uslovima koje postavlja levo krilo stranke i pritom sami bili potisnuti iz nje.

Sve ovo nagoveštava budućnost u kojoj Tramp više neće biti politički prisutan, ali će zaostali zamah njegovih sledbenika, zajedno sa rasulom unutar Demokratske stranke, biti dovoljan da izborni uzlet demokrata na izborima na polovini predsedničkog mandata predstavlja samo privremeni udarac trampizmu, a ne povratak na staro niti početak neke nove političke ere.

Već smo bili u sličnoj situaciji. Zapravo, stvar je još gora: kroz ovo smo već prošli u okolnostima koje su bile daleko povoljnije za demokrate.

Trampov poraz 2020. godine dogodio se u trenutku kada su demokrate imale snažnog i prepoznatljivog kandidata u Džou Bajdenu, kada je pandemija, prema istraživanjima, negativno uticala na Trampovu podršku i kada na Bliskom istoku nije bilo velike otvorene krize koja bi potresala unutrašnju političku scenu SAD.

Izbori na polovini predsedničkog mandata možda će označiti kraj jedne faze Trampove političke ere, ali ono što sledi verovatno će biti svojevrsni „dugotrajni trampizam“: Republikanska stranka koja i dalje ne uspeva da pronađe put bez Trampa i Demokratska stranka koja i dalje ne uspeva da definiše sopstveni identitet mimo protivljenja njemu, zaključuje Malik.