Podla revizija istorije – prikaz sramote naše!

Podla revizija istorije – prikaz sramote naše!

PRIKAZ SRAMOTE NAŠE!

. Istoričar Dejan Ristić, jedan od tri člana komisije koja je odobrila scenario za program obeležavanja Dana pobede, kaže da je komisija odabrala najbolji rad. Kako to protumačiti kad je u tom „radu“ očigledna revizija istorije?! Šta to krije Dejan Ristić?

 

. Šta drugo pomisliti osim da neko ko kroji ovakve sadržaje i ovakve prilaze ovoj, za Srbe veoma osetljivoj temi, računa na činjenicu da Srbi brzo zaboravljaju.Da li je u pitanju podvala?

Piše: Lebreht Gašpar

Na dan pobede u Drugom svetskom ratu, u organizaciji Odbora Vlade Republike Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova, u zdanju beogradskog Narodnog pozorišta koju je direktno prenosio 1. program Radio-televizije Srbije održana je u najmanju ruku skandalozna demonstracija kontinuirane srpske fašističke ideologije nastale između dva rata čiji je jedan od najeksponiranijh tvorac Dimitrije Ljotić, saradnik Nikolaja Velimirovića i Milana Nedića, čija privrženost fašizmu, ali i nacizmu nikada nije dovođena u sumnju, čak ni kada je oružje Crvene armije uz savezničko sadejstvo slamalo poslednje otpore Hitlerove nacističke Nemačke.

Bastard koji je trebalo da bude svečana akademija posvećena uzvišenim slobodarskim idealima pobede slobodarskog sveta nad silama mraka i destrukcije, kome je svoj teško merljivi doprinos dala, istorijska je to istina, Narodnooslobodičaki pokret pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, pretvorila se u više nego otužno, zapravo odvratno izrugivanje slobodarskom srpskom narodu koji je skupa sa ostalim jugoslovenskim narodima podneo najveće žrtve u beskompromisnoj i doista herojskoj borbi protiv nacizma. Tom ukupnom utsiku svoj nemerljiv obol, kao što to svojom kreaturom čini, doprineo je i Predsednik države.

Istoričar Dejan Ristić, jedan od tri člana komisije koja je odobrila scenario za program obeležavanja Dana pobede, inače miljenik elektronskih medija i javnog servisa a bogami sve ukazuje na to da ni vlastima nije mrzak, tvrdi da su na konkurs stigla tri predloga od kojih je komisija odabrala najbolji rad. Taj, navodno najbolji rad, a videli smo kakav, napisao je Đorđe Pavlović, dirigent i umetnički direktor Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“. Ristić je za medije ustvrdio da su članovi žirija pažljivo pročitali Pavlovićev scenarij i da u njemu ništa sporno nosu videli. Ipak, Ristić ne navodi ko je koautor scenarija jer, teško je poverovati da je dirigent Đorđe Pavlović sačinio izbor „patriotskih“ poetskih tekstova koji su u više navrata čitani tokom događaja u Narodnom pozorištu, a neki i ponavljani. Očigledno je da će potrajati dok se ne sazna ime onog ko je taj, krajnje problematičan posao obavio, a da li ćemo dobiti odgovor i zašto je to tako perfidno odrađeno, videćemo.

Ristić je za Danas izjavio da „ti stihovi univerzalno govore o junaštvu srpskih vojnika i nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem“, napomenuvši da su to stihovi Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka.

Ristić, nekadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije i državni sekretar u ministarstvu kulture, autor niza popularnih istorijskih knjiga za početnike kojima sa autoritetom znalca demistifikuje sve srpske istorijske mitove, verovatno sada nastavlja svoj prosvetiteljski rad kako bi dekonstruisao, što će reći, u narodu razgradio još jedan mit, onaj o izdaji Dimitrija Ljotića & Co. Pa kako mu takav naum nije pošao za rukom, pokušava da se opravda i opere, da se izvuče iz nelagodne situacije tvrdeći: „Govorim kao građanin ove zemlje i Srbin, nikome ovde ne pada na pamet da rehabilituje ni Milana Nedića, ni Dimitrija Ljotića niti druge ratne zločince, oni su osuđeni i pravno i istorijski“.

(Spomenik „Poziv na ustanak“ rad vajara Vojina Bakića, koji se nalazi ispred Muzeja „4. juli“ u Beogradu )

Ali da vidimo šta je to sporno? Da li je iskaz gospodina Dejana Ristića istinit ili nije?

Na sramnoj „akademiji“ interpretirani su stihovi četiri pesme od kojih su neke i koračnice Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa čiji su se pripadnici u narodu kolokvijalno nazivali Ljotićevcima. Izvedene su prva i četvrta strofa pesme „Mrtvi niste“ u 4’52“ i ponovo u 44′ 50″; 5. strofa pesme Već kuca čas u 44’30“; 1, 3 i 5 strofa pesme „Borba se bliži kraju“ u 22′ 46″ i na kraju, 1, 3 i 5 strofa pesme „Mi znamo borbu što nas čeka“ u 42′ 25″. Malo li je?

U dve od navedenih pesama, i to: „Mi znamo borbu što nas čeka“ i „Već kuca čas“, u neizvbedenim, dakle prikrivenim delovima pesme jasno se poziva u „Zbor“. U koji ako ne Ljotićev, pitanje je za gospodina Dejana Ristića. U one dve preostale, problematični su takođe stihovi neizvedenih strofa. U pesmi „Borba se bliži kraju“, stihovi koji glase: „crveni se plamen gasi“ jasno govori o antipartizanskoj, odnosno antikomunističkoj ideologiji. U pesmi „Niste mrtvi“, u drugoj strofi stoji: „I za našu lepu misao Zbora/ Vi ste dali mlađan život svoj.

NESRETNA, I TO SRPSKA, OKOLNOST

Da čitaoci ne bi bili prikraćeni za punu informaciju, moći će sami da pročitaju stihove i da ih uporede sa snimkom „akademije“ koja je dostupna na Jutjubu. Strofe koje nisu izvedene u recitalu su označene boldiranim slovima.

MRTVI NISTE

Mrtvi niste, o druzi mili,

Još se čuje vaš gromki glas.

Vaš duh silni u nama živi,

Vaša duša lebdi izmeđ’ nas.

Vi ste pošli učitelju svome,

A u težak i krvavi boj,

I za našu lepu misao Zbora

Vi ste dali mlađan život svoj.

A kad dođe do sudnjega časa,

I poslednju reč kad dade Bog,

Svi će znati da ste hrabro pali

Za slobodu i za Kralja svog.

Počivajte druzi sad u miru,

Vaše delo nastavljamo mi,

A slobode kada danak sine,

Steg pobede nosićete vi.

MI ZNAMO BORBU ŠTO NAS ČEKA

Mi znamo borbu što nas čeka,

Teškoća svesni smo mi svih,

Al’ kao vodoplavna reka

Mi lako prelazimo njih.

Hajd’ u Zbor, budućnost tu je naša,

Hajd’ u Zbor, tu drugovi su svi.

Prepuna je strpljenja nam čaša,

Pradedovska krv u nama vri.

Hajd’ u Zbor!

Ta borba znamo laka nije,

Trnovit, mučan put je taj.

Al’ slava na njemu se krije,

I novog sveta novi sjaj

Hajd’ u Zbor, budućnost tu je naša,

Hajd’ u Zbor, tu drugovi su svi.

Prepuna je strpljenja nam čaša,

Pradedovska krv u nama vri.

Hajd’ u Zbor!

Sloboda se kroz borbu stiče,

Junaštvom krči se put njen.

Iz krvi žrtvi ona niče

A smrt je samo jedan tren.

Hajd’ u Zbor, budućnost tu je naša,

Hajd’ u Zbor, tu drugovi su svi.

Prepuna je strpljenja nam čaša,

Pradedovska krv u nama vri.

Hajd’ u Zbor!

VEĆ KUCA ČAS

Već kuca čas poslednje borbe naše,

I orli beli spremni su za let,

Ni same smrti oni se ne plaše,

I nju bi pre no ovaj život klet.

U Zbor, u boj, sva omladina stupa

Za drugom drug, za bratom brat, junaci slave nove.

U Zbor, u boj, sav narod hrli skupa,

U Zbor, u boj, jer otadžbina zove.

Nek’ trešti grom, nek’ urla nepogoda,

Poslednji boj je to, sa teškim zlom.

Za život nov, za čast i slavu roda,

Za red i rad, za mir u domu svom.

U Zbor, u boj, sva omladina stupa

Za drugom drug, za bratom brat, junaci slave nove.

U Zbor, u boj, sav narod hrli skupa,

U Zbor, u boj, jer otadžbina zove.

Zavet smo svoj mi otadžbini dali

Da stare slave vratimo joj sjaj,

Pa makar svi do poslednjega pali,

Mi zavet sveti ispunićemo taj.

U Zbor, u boj, sva omladina stupa

Za drugom drug, za bratom brat, junaci slave nove.

U Zbor, u boj, sav narod hrli skupa,

U Zbor, u boj, jer otadžbina zove.

BORBA VEĆ SE BLIŽI KRAJU

Borba već se bliži kraju

I dušmana nestaje

Zemlja blista sva u sjaju

Novo doba nastaje.

Srpske čete slava krasi

I zahvalnost naroda

Crveni se plamen gasi

I sviće nam sloboda.

Miran pokoj junacima

Što za narod padoše

Nek’ je slava svima njima

Što živote dadoše.

A mi ćemo dalje ići

Dok zlotvoru dođe kraj

Pobedi će čete stići

I doneti zemlji raj.

Više je nego jasno čak i pri letimičnom čitanju zašto su pojedine strofe izuzete. Tako, u pesmi Mrtvi niste, u drugoj strofi prvi stih kaže: „Vi ste pošli učitelju svome“. A ko bi bio učitelj? To nije sporno, to je sam Dimitrije Ljotić, jer u trećem stihu kaže „…za našu lepu misao Zbora“ što upućuje na njegovu fašističku organizaciju ZBOR. A da su stihovi adekvatni za ratno stanje nesumnjivo je jer se u četvrtom stihu kaže: „Vi ste dali mlađan život svoj“. Tu nema nikakvih dvojbi. Sve je jasno, kao uostalom i sa trećom strofom, jer svima je jasno da sledbenici kralja nisu bili antifašisti već kolaboracionisti.

Sa stihovima pesme Borba već se bliži kraju stvari stoje malo drugačije, u njoj je sporan treći stih druge strofe jer ukazuje na skoru propast crvenog plamena, odnosno komunističke i sovjetske opasnosti po fašizam koja mu je i došla glave. Zato je ta strofa i eliminisana.

Ostale dve pesme, odnosno koračnice, mada bi zagriženi Ljotićevci njih nazvali jurišnicama, ne ostavljaju ni trunke sumnje, arlaukanje i pozivanje u Zbor ne ostavlja nikakav prostor za nekakva drugačija tumačenja.

I onda kako gospodin Dejan Ristić misli da iko može da proguta njegovu priču o Nastasijevićevim rodoljubnim stihovima. Da ne bi ostalo ni trunke sumnje, Nastasijević je i za života slovio za desničara koji je naginjao ka fašističkim idejama. Čas umrli njega je omeo, naravno da zdušnije podrži Nedića i Ljotića, perjanice veleizdaje.

I konačno, u celoj ovoj priči ni malo nije nesuvislo postaviti gospodinu Dejanu Ristiću pitanje, i time sa njime završiti, da li ovaj događaj znači da pored već poznate njegove aktivnosti za dekonstrukciju mitova pokreće i svoje aktivnosti u pravcu revizije istorije, pogotovu antifašističke i za čiji račun? Da li to znači da možemo u budućnosti očekivati nove knjige na tu temu?

PODLA REVIZIJA ISTORIJE

Teško da se može dogoditi da pod pritiskom argumentacije dobijemo poslovičan mada i infantilan odgovor koji bi glasio otprilike: eto, desio se propust, nesretna ali nenamerna slučajnost. Doista, i to bi bilo moguće da je u pitanju jedna ili čak dve strofe ali samo jedne pesme odabrane od prosečnog naprednjaka, neobrazovanog pre svega, i to ipak onih pesama u kojima, ukoliko se pevaju, naročito horski, nema urlanja u slavu Ljotićevog ZBORA! To bi čak i radikalskom aktivisti zvučalo pomalo čudno ako ne i problematično, pa bi se raspitao kod onih koji ga plaćaju. Ali četiri ili pet pesama, pa teško da je slučajnost. Ali, da je nesretna okolnost to jeste. Zapravo okolnost jeste nesretna i to srpska jer ovde oodluke donose upravo oni koji u svakoj iole pristojnoj zemlji ne bi mogli ni da glasaju zarad ograničenih mentalnih sposobnosti i nemogućnosti da shvate posledice svojih odluka.

Kako god ko cenio ovaj događaj, izabrani stihovi su namerno ukomponovani u recital a zašto, teško je u potpunosti i sa sigurnosšću tvrditi. Jedan od najverovatnijih odgovora mada ni približno jedini jeste: revizija istorije, kontinuirana i bezprizorna. Revizija istorije doduše nije ekskluzivni specijalitet ovog totalitarnog režima, svedoci smo svakodnevnih pokušaja da se umanji značaj nekih, da se smanji odgovornost drugih, da se neke stvari zaborave dok bi druge valjalo baš razvodniti do neprepoznatljivost. Primerice radi to su slučajevi sa pokušajem da se ulica u Pančevu nazove imenom naciste Maksa Brosea ili glorifikovanjem tokom skupštinskog zasedanja od strane ministrice (ne)kulture Maje Gojković četničkog pokreta kvislinga Dragoslava Draže Mihailovića kao antifašističkog .

Već smo navikli i skoro oguglali, jednostavno se podrazumeva da sve što se dešava u ovoj zemlji a što ima iole definisan ili očekujući značaj kontrolisano je i upravljano od strane stručnih, često od strane polupismenih stranačkih poslušnika, samim tim i bez promišljanja, reklo bi se primitivno samodovoljno i samovoljno – odokativno. Ko je takvo stanje postavio i zarad čijih interesa, pitanje je na čiji odgovor ćemo morati da popričekamo izvesno vreme, bez obzira što možemo pretpostaviti imajući, moglo bi se reći određenu zakonomernost jer ovakvih i sličnih uslovno rečeno gafova je bilo i pre i ne baš u malom broju.

Neko dobronameran i svakako naivan, rekao bi da je pravo čudo da Vlada i drugi najviši državni organ, bez obzira šta mi o njima mislili ili govorili, nemaju ne procenu već samo ljudski osećaj da bi ovakvo bestijalno guranje prsta u oko slobodarskom narodu i pravdoljubivim građanima koji su istovremeno i glasači moglo imati po njih poguban kontrafekte.

© Sputnik / Alekseй Daničev

Procena onog ili onih koji o sadržajima scenarija ovakvih i sličnih svečanosti odlučuju da bi isti doprineli popularnosti među podanicima skoro je šarlatanska. Zar doista misle da ovakvim patetičnim nadasve populističko-patriotsko-kičerskim stihovima mogu povlađivati patriotskim osećanjima građanstva kao što mogu svojim pristalicama? Kada tamo neki koji odlučuju ocene da ovakav sadržaj neće moći doneti dodatnu popularnost biće za njih kasno što i nije neka šteta iako će šteta moguće biti i nenadoknadiva. Naravno, ne mislim pritom na ovu i ovakvu vlast, mislim na Srbiju, antifašističku i slobodoljubivu. Dugoročno, ovakvi pokušaji revizije istorijskih činjenica uz sistematsko trovanje javnog mnjenja antikomunizmom što samim tim stvara odijum prema objektivno jednom i jedinom antifašističkom prokretu u Jugoslaviji koji je to bio od prvog do proslednjeg trenutka, bez obzira na zastranjivanja kojih usput niko nije bio imun, na šta ukazuju i novija kritička i nezavisna istraživanja na zapadu iz kojih se može saznati da zločine nad civilnim stanovništvom u okupiranoj Nemačkoj nisu vršili samo Rusi, biće da su i saveznici u tome baš imali vidan pa čak i vodeći obol. Stoga, zataškavanja radi, mnogi imaju interesa da se istine zataškaju, laži afirmišu, zločinci proglase žrtvama, žrtve imenuju divljacima sišavši sa planina i krvnicima. Šta drugo pomisliti osim da neko ko kroji ovakve sadržaje i ovakve prilaze ovoj, za Srbe veoma osetljivoj temi, računa na činjenicu da Srbi brzo zaboravljaju. Ali, možda ne bi bilo na odmet razmisliti da li to taj neko na način ovde sagledan podmeće po sistemu biće kriv onaj ko je to rekao a ne onaj ko je osmislio i skrio se u svojoj anonimnosti i naravno o svemu tome ćutao. Sugurno je ovo jedno u nizu kontinuiranog revidiranja istorije, to nema sumnje. Ali je još više sigurno da je vekovni teret ne na onome ko ga je sačinio već na onome ko ga prezentovao i promovisao a u ovom slučaju to je država Srbija.

Tako bi se i ova priča mogla sagledati, mada opreza radi iako se uklapa u kontinuirani proces revizije istorijskih činjenica i položaja aktera u njoj, jedino od mogućih dilema je da li je ovo samo smišljena dugoročna strategija ili je pride još i jedan od zvonkih afera koja će prikriti neku od prljavština koja ili se sprema ili se već realizuje?

Ne treba zanemariti da je Predsednik države Srbije upravo tokom ove akademije upotrebio sledeću rečenicu: „Naše je da ne krijemo istinu, naše je da otvoreno govorimo, a ne da dozvolimo da laž istinu pobedi.“.

Kako to u ovakvom neveselom kontekstu, pitaće neko?

Možda tako što kad želite prikriti pravo stanje stvari, pogotovo namere govorite suprotno. U svakom slučaju, a u to smo se hiljadu puta uverili!

Opet, s jedne strane je simptomatično da i ovim tragičnim povodom stanoviti, uglavnom vladajućim strukturama bliski mediji upadljivo ćute dok se zvaničnici ne oglašavaju što se ne uklapa u već postojeći i prepoznatljivi kliše sa kojim se već poslednjih desetak godina susrećemo dok s druge strane oponenti ovoj vlasti bez ozbiljne analize po pravilu površno i na prvu loptu reaguju ne bi li pokupili koji politički poen dok se u zdanju Narodne skupštine već uveliko odomaćila priča o četničkom antifašističkom pokretu. Da koliko da se zna to je bio rečnikom klinaca, predhodni novo igre zvana podla revizija istorije i u zagradi da se vlasi ne dosete.

Izvor: STANJE STVARI

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar