Predstojeća politička sezona nosi preimenovanje poznatih termina u omrzle novokovanice. Za šest nedelja Srbija izlazi na birališta, u nadi da će 25. oktobar, milošću svih svetaca i otaca, preinačiti u 5. oktobar. Ako se čudo ponovi, ponoviće se zahvaljujući ljudima čiji glas se, po ustaljenom mišljenju, i ne računa. Sezona će, bože zdravlja, osvetlati obraz svima koji su niko i ništa. U pitanju je mnogo teži poduhvat, priznajmo odmah, od osvetljavanja već omraženog obraza onih koji su neko i nešto, uz prateću muziku svesrpskog narodnog sabora. U našoj državi, osoba koja je niko i ništa treba da bude ponosna na svoju nikoništavnost, otprilike onako kako je ponosan čovek koji u sistemu ima rođaka za onaj jedan papir što uvek fali, ali ipak uredno odstoji u redu čekaonice kao običan smrtnik. Sudeći po analogiji, takav čovek možda je i mit. Tekst je, uostalom, posvećen upravo njima, mitološkim bićima čije postojanje tek treba dokazati na izborima, u želji da ih ohrabrim da glasamo, ne protiv loše vlasti, nego za bolje društvo.
Piše: Nevena Manić
Elem, nikoništavići su poznati po nemanju imanja. Nemaju nasledstva, apanaže, novac, fondove, donacije, titule, medijske pratnje, telohranitelje, a najviše od svega nemaju ono čime se danas u ovoj zemlji zaista dobija strahopoštovanje: ortaka u upravnom odboru.
Prosečan nikoništavić ne želi, niti je ikad poželeo, da bude snažan, važan, prestižan, za sve pitan i ni za šta odgovoran, što ga odmah stavlja u manjinu ređu od ugroženih botaničkih vrsta.
Nikoništavići se nikada nisu dičili stremljenjima ljudi koji za sebe drže da su neko i nešto u Srbiji. Recimo, jedna prosečna nikoništavićkinja je prostodušna žena: stabilnog karaktera (bez poduže liste šifara psihičkih dijagnoza koje bi svakodnevno pokazivala na javnim medijskim servisima), skromnih želja (bez herojskog kompleksa da leči sve probleme društva ogrezlog u apatiju, korupciju i umoklonuće koje je, uzgred, sama oblikovala), stamene karijere (bez onog baletskog preletanja iz fotelje u funkciju, iz funkcije u partiju, iz partije u funkciju, iz funkcije u fotelju, i nazad iz fotelje u partiju, čisto ako ova nije bila dovoljno široke ruke prvi put).
Isto tako, reprezentativni primer jednog nikoništavića busa se u grudi veštinama slabo poznatim ljudima koji jesu neko i nešto. Naime, on raspolaže čašću i integritetom (ni sam ne znajući čemu mu to služi), zna za moral i poštenje (o koje se nikad nije okoristio), dosledan je radnoj etici (koja se odavno ne meri satima već vezama), korupcija mu izaziva bol u stomaku (ali nedovoljno da otvori bolovanje), ne pravi razliku između zasluge i odgovornosti (jer nije revidirao rečnik vlasti), i istinu smatra pitanjem dokaza (a ne javnog saopštenja). U prevodu, eto potpunog spiska bezvrednih veština nikoništavića, svega što se ne može unovčiti nigde osim na onome svetu. Ako tamo uopšte postoji berza.
Nikoništavići su pežorativno oslikani u društvu još od davnih, radikalskih dana domaćeg političkog poretka, jer slabo šta vređa vlastodršce koliko ih vređa čestita pamet bez profita. Prozreti kroz nacionalističke tendencije upakovane u patriotske pokliče, otete od rodoljubivog naroda a predate rodomrzačkoj rulji, za one koji su neko i nešto u Srbiji, kopriva je na rovitu kožu (a oni su, naravno, uvek rovitiji nego što izgledaju našminkani za kamere).
Nikoništavićkinje Srbije dale su, takoreći, zavet da će svoje težnje i čežnje podrediti svekolikoj srpskoj deci koja nose budućnost ove države na plećima, uglavnom jer nema ko drugi da nosi. Odabrale su put Golgote, žrtvujući ostrašćene ambicije, naduvana zvanja i goleme titule, a da ne pominjem mladost i jedrost, sve u korist zajednice, i, razume se, besplatno, jer darivati nikoništavićkinju za to značilo bi da je vredna nečega, a to smo već utvrdili da nije njena kategorija. Odabraše ti one taj tegobni put tobože u ime muževa i dece. U ime nikoništavnog naroda koji ima daleko trajnije značenje od političkog entiteta nacije (izgleda da je nacija ta koja troši više na kampanju nego na klinike, dok je narod taj koji svečano aplaudira otvaranje tih kampanja, čuj mene klinika). U ime onih kojima je ljubav važnija od vlasti, što im niko neće priznati na izborima, ali hoće na sahrani.
Kolektivna sudbina srpskog naroda zavisi, možda i visi, o nikoništavnim ženskim koncima države, dakako da ne visi o funkcionerskim garderoberima u iznosu sponzorstva jednog lokalnog medija.
Nikoništavići nose energiju muške, junačke, svetovne ideje o časti, a ispoljavaju je kao žensku, nežnu, svetu ideju o žrtvi, ne mareći za privilegije koje gube u nazemnosti.
Dužnost nikoništavića je da svojim delanjem, a to znači odricanjem od putenih želja i, češće nego što bi voleli, od parking mesta ispred zgrade, celovito predstavljaju principe koje zastupaju.
Čim postanu neko i nešto, princip zgasne brzinom kojom se gasi emisija kada vlasniku presahne opoziciono strpljenje. Možda baš zato što se princip gasi tako lako, vredi podsetiti da etika i politika, još od antike, nisu ništa drugo do dve strane iste praktične filozofske delatnosti. Pa tako, nikoništavići sa svojom etičkom pravičnošću i političkom zrelošću mogu biti posmatrani kao lučonoše minulog vremena kojem nikako nije bio pogodan trenutak da mine, pogotovo ne sada, kada pomeranjem pažnje i dekontekstualizacijom svakog neugodnog argumenta, ljudi koji su neko i nešto stvaraju antiintelektualnu atmosferu u kojoj se činjenica shvata klevetom. U toj atmosferi postati neko i nešto u Srbiji nije nikakva veština, dovoljna su tri jednostavna koraka, lakša od montaže uradisam nameštaja.
Prvo, moraš prihvatiti srozane ljudske standarde i zvati to demokratskom stabilnošću; drugo, moraš dopustiti da svi privatni politički naumi vladajućeg režima prođu i zvati to ekonomskim razvojem; i treće, moraš lišiti sebe kritičkog suda koji bi te naume prozreo i zvati to očuvanjem mira.
Bravo! Nakon što si postao neko i nešto, preostaje ti poslednji, sitni korak. Moraš iz duše istrgnuti svaki nagon, svaki refleks i svaku žilu koji ti instinktivno govore da nešto ovde opako nije u redu, da razvoj bazdi na zastoj. Potom prigrliš nestručnost, nevaspitanost i samoljublje, redosledom odricanja po sopstvenom izboru. Naravno, otvaranje vrata mozgotruleniju biće ekspresni put ka postajanju nekim i nečim, brže od šaltera za hitne postupke. Izvolite, napred, nema mnogo muke, gotovo da nije potreban trud, toliko da glupost ima bolju prođu i od lepote, ah, tog izgubljenog ideala međ napredn(jačk)im građanima. Nikoništavići, prava šteta što se ne poistovećujete sa vrlinama ove ideološke orijentacije, pošto vaša, kao i uvek, samo prazni džep, mesto da ga puni.
Doduše, ne posustajte! Jer, da vam kažem nešto. Ako ne trijumfujete razvijajući međusobice po društvenim mrežama, čestitam, vi ste niko i ništa! Ako ne tučete neistomišljenike za dnevnicu, čestitam, vi ste niko i ništa! Ako ne perete novac na državnim tenderima i ne prepuštate stručne projekte nestručnim rođacima, ugrožavajući ljudske živote, čestitam, vi ste niko i ništa! Ako ne ostavljate utisak da ste popili svu pamet ovog sveta, a svakodnevno pravite gafove, sitne političke omaške i skupe finansijske greške u kobnom protivustavnom inženjeringu, čestitam, vi ste niko i ništa! Ako niste deo mašinerije ispraznih mozgova koja se ne libi da klevetom utre kandže u sve čovečno, čestitam, vi ste niko i ništa! Ako niste nepotizmom urušili sistem da biste deci obezbedili kratkoročno dobro, a onda im u nasledstvo ostavili dugoročnu pošast koju će ispaštati i deca njihove dece, čestitam, vi ste niko i ništa!
Sve to zajedno, iako se nigde ne nagrađuje, čini vas mnogo brojnijim nego što ova vlast želi da poveruje. Zato, dragi nikoništavići, hajde da 25. oktobra izađemo i glasamo. Vaš navodno ništavan i beznačajan glas jedina je matematika od koje jedna mafiozoidna vlast zaista strahuje. Kad vas, poštenih, što će reći ekonomski nevidljivih, ima dovoljno na jednom mestu, prestajemo da budemo niko i ništa, ali ne postajemo ni neko i nešto, već nesalomiva, nepotkupljiva, nepokoriva sila.
Do tog dana, dok čekate, oni koji su neko i nešto pevaju vam istu uspavanku, pa mirno pođite na počinak. Ljudi koji su neko i nešto za vas brinu i vas čuvaju dok spavate, hodate, jedete, radite, putujete, volite. Samo nemojte u međuvremenu da stojite ispod te njihove brige, ume da padne kad je rekonstruisana preko veze.
