„Pažljivo sam pročitao pitanja i zaključio da ovoga puta nisam u mogućnosti da vam izađem u susret. Izvinjavam se zbog toga, ali mi profesionalna etika i dužnost da štitim nacionalne interese ne dozvoljavaju da odgovorim. Mnogi projekti koje je Miki Rakić započeo i veoma uspešno sprovodio sa našim stranim partnerima i dalje se odvijaju i ne bi bilo korisno za interese Srbije o njima govoriti u javnosti u ovom trenutku.“ Jovan Ratković, savetnik za međunarodnu sradnju Borisa Tadića, predsednika R. Srbije
Srbija mora da se zapita da li joj se 27. septembra sprema novi 27. mart ne zato što je 2026. godina isto što i 1941, niti zato što je današnja Nemačka Hitlerova Nemačka, što su studenti generali Simović i Mirković ili što je Aleksandar Vučić knez Pavle. Takva poređenja bila bi i istorijski netačna i politički profana. Paralela je mnogo ozbiljnija. Ona se nalazi u večitom problemu malih država koje u trenutku velike unutrašnje krize moraju da razlikuju tri stvari, autentičnu volju sopstvenog naroda, ambicije domaćih političkih elita i interese velikih sila koje nikada ne posmatraju krizu male države kao nemi posmatrači. Posle gotovo 23 meseca od pada nadstrešnice u Novom Sadu, protesta, blokada fakulteta i univerziteta, sukoba na ulicama, stvaranja studentske izborne liste, promena u državnom aparatu i konačno ostavke predsednika Republike, više nije dovoljno pitati ko je bio na ulici. Pravo pitanje glasi, ko će na kraju politički naslediti ulicu, ko priprema Srbiju posle Vučića i da li će Srbi sami odrediti svoju budućnost ili će im, kao toliko puta u istoriji, neko ljubazno pomoći da je izaberu.
Aleksandar Vučić je 27. septembra podneo ostavku na mesto predsednika Srbije i istovremeno saopštio da je doneo odluku o aboliciji i pomilovanju 49 lica, od kojih su 23 povezana sa događajima koji su obeležili prethodnih godinu i po dana. Ta odluka ima daleko veće posledice od sudbine ljudi na koje se neposredno odnosi, jer je država tokom krize neke od postupaka predstavljala kao ozbiljno ugrožavanje institucija, policija i bezbednosni sistem su radili svoj posao, tužilaštva vodila postupke, a onda je politički vrh odlučio da deo tog procesa preseče aktom milosti. Predsednik ima ustavna ovlašćenja u oblasti pomilovanja i tu nema nikakve misterije. Misterija počinje na drugom mestu, šta posle svega misli policajac, operativac, tužilac ili pripadnik službe kome je država juče rekla da brani ustavni poredak, a danas mu političkom odlukom objasnila da je nastupilo vreme pomirenja? Država ima pravo da promeni politički kurs, ali profesionalni aparat ne može dugo da funkcioniše ako njegovi ljudi počnu svakog jutra prvo da proveravaju političku vremensku prognozu, pa tek onda zakon. Upravo je to jedno od pitanja koja ostaju posle Vučićeve odluke da li je tim potezom zatvorena jedna kriza ili je unutar sistema otvorena mnogo tiša kriza poverenja? Međutim, još je važnije ono što dolazi posle Vučića. On nije nestao iz politike naprotiv, prilikom ostavke saopštio je da želi da učestvuje na parlamentarnim izborima kao običan građanin. Ali odlaskom sa mesta predsednika završena je jedna institucionalna epoha i otvoreno pitanje nasledstva, ko će naslediti njegove međunarodne kontakte, ko odnose sa velikim silama, ko političku infrastrukturu države, a ko nezadovoljstvo koje se protiv njega akumuliralo gotovo dve godine? Upravo tu studentska lista prestaje da bude romantična priča o pobunjenoj mladosti i postaje ozbiljno pitanje državne vlasti. U protestima su učestvovali ljudi veoma različitih uverenja i liberali i konzervativci, levičari i desničari, evrofili i evroskeptici, mladi koji su protiv NATO-a, koji Kosovo i Metohiju smatraju sastavnim delom Srbije i koji ne žele neprijateljstvo sa Rusijom. Upravo zato je zanimljivo šta se dogodilo kada je ta šarolika energija trebalo da prođe kroz politički levak i iz njega izađe kao izborna lista. Mehanizam je predstavljen kao vrhunac horizontalne demokratije. Kandidati se predlažu na fakultetima, proveravaju, intervjuišu, prolaze kroz kriterijume i takozvani „ideološki minimum“, spiskovi različitih univerzitetskih centara idu pred veliki broj plenuma, mogu se ulagati primedbe i pokretati procedure protiv pojedinih kandidata, posle čega plenumi odlučuju glasanjem. Dakle, nema predsednika stranke koji izvadi olovku i precrta ime, nema Glavnog odbora, nema Predsedništva, nema jednog telefona sa kojeg stiže naređenje. Sve je decentralizovano, horizontalno i demokratsko. Čovek bi gotovo mogao da pomisli da su stari Švajcarci došli na srpske fakultete da drže seminar iz neposredne demokratije. Samo što je u politici, pored procedure, uvek zanimljiv i rezultat. A rezultat je otvorio pitanje zbog čega su upravo neki od najprepoznatljivijih nacionalno orijentisanih kandidata ostali van konačne političke konstrukcije. Profesor Dejan Mirović otvoreno tvrdi da su Nemci i njima bliski krugovi stekli presudan uticaj na studentske plenume i da su na taj način potisnuti Milo Lompar i drugi nacionalno orijentisani kandidati, uključujući predstavnike Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Ali politička posledica o kojoj govori zaslužuje analizu, ako je protestni pokret bio ideološki širok, a njegova izborna artikulacija znatno uža, onda je sasvim legitimno pitati koji su filteri proizveli tu razliku.
Još je zanimljivije kada Milo Lompar javno otvori pitanje nemačkog uticaja na sastav studentske liste. Ni za to u javnosti ne postoji dokument kojim bi se dokazalo da je neki nemački diplomata imao crvenu olovku i spisak nepoželjnih kandidata. Ali ozbiljna politička analiza ne počinje rečenicom „sve je zavera“, kao što se ni ne završava detinjastom rečenicom „strane države se ne mešaju u tuđe političke procese“. Velike sile razgovaraju sa vlastima, opozicijama, profesorima, medijima, privrednicima i svima za koje procene da mogu biti deo buduće vlasti. To rade Nemačka, Amerika, Kina, Francuska i Britanija. Problem nije što Nemci imaju nemačku politiku. Bilo bi zaista neobično da je nemaju. Problem počinje tek ako Srbi prestanu da imaju srpsku. A kada se već pomene Nemačka, naša priča postaje znatno zanimljivija, jer Berlin u srpsku političku jednačinu nije ušao juče sa studentskim plenumima. Treba se vratiti u vreme Borisa Tadića, Miodraga Mikija Rakića, Mlađana Đorđevića i Jovana Ratkovića. Rakić je bio jedan od najpoverljivijih ljudi tadašnjeg predsednika i jedan od ključnih ljudi srpskog bezbednosnog sistema, dok je Kristof Hojzgen bio spoljnopolitički savetnik Angele Merkel i jedna od najvažnijih figura nemačke spoljne politike. Kanal Rakić–Hojzgen postojao je još u Tadićevo vreme. Posle promene vlasti 2012. pojavljuje se nešto još zanimljivije neobično dobar odnos Rakića i Aleksandra Vučića, ljudi koji su formalno pripadali suprotstavljenim političkim taborima. „Politika“ je već početkom 2013, pišući o Rakiću, navela da je Vučić od njega preuzeo upravljanje službama i dodala mogućnost da je preuzeo „možda i kontakt sa savetnikom nemačke kancelarke Kristofom Hojzgenom“. Reč „možda“ tu je ključna, ona znači da nemamo dokaz da je Rakić formalno predao Vučiću Hojzgenov broj telefona, ali istovremeno pokazuje da je pitanje kontinuiteta tog kanala postojalo u javnosti već neposredno posle promene vlasti, a ne da je izmišljeno trinaest godina kasnije. I onda dolazimo do Jovana Ratkovića, Tadićevog savetnika za međunarodnu saradnju, čoveka čija je uloga u čitavoj priči možda upravo zato zanimljiva što o njoj nije želeo mnogo da govori. Prema objavljenoj rekonstrukciji, postojala je pretpostavka da je kontakt sa Hojzgenom Rakić dobio upravo preko Ratkovića. Kada su novinari pokušali da dobiju njegovo objašnjenje, on im je poslao odgovor koji zaslužuje da bude objavljen u celini, bez skraćivanja, jer ponekad diplomatsko odbijanje odgovora otkrije više od odgovora: „Pažljivo sam pročitao pitanja i zaključio da ovoga puta nisam u mogućnosti da vam izađem u susret. Izvinjavam se zbog toga, ali mi profesionalna etika i dužnost da štitim nacionalne interese ne dozvoljavaju da odgovorim. Mnogi projekti koje je Miki Rakić započeo i veoma uspešno sprovodio sa našim stranim partnerima i dalje se odvijaju i ne bi bilo korisno za interese Srbije o njima govoriti u javnosti u ovom trenutku.“ To je gotovo savršen odgovor u najboljoj tradiciji stare evropske diplomatije, čovek nije odgovorio na pitanje, a uspeo je da otvori još pet. Koji su to Rakićevi projekti? Ko su bili „strani partneri“? Šta znači da su „veoma uspešno“ sprovođeni? Zašto je nacionalni interes zahtevao da se o njima ne govori? I, najvažnije, šta znači da su se ti projekti i dalje odvijali nakon političke promene?
Ratkovićev odgovor ne dokazuje da je Aleksandar Vučić bio bilo čiji „projekat“, niti dokazuje da je Nemačka organizovala njegov politički uspon. To bi bilo neodgovorno tvrditi. Ali kada pored njega stavimo poznati kanal Rakić–Hojzgen, Rakićev odnos sa Vučićem i staru napomenu „Politike“ o mogućem nasleđivanju kontakta sa Hojzgenom, dobijamo sasvim legitimno istorijsko pitanje ko je, kada i na koji način otvorio prvi ozbiljan politički kanal Aleksandra Vučića prema kabinetu Angele Merkel i koliko su neformalni međunarodni kanali iz Tadićevog vremena preživeli promenu vlasti 2012. godine? To pitanje danas postaje još zanimljivije upravo zato što se, trinaest godina kasnije, nemački faktor ponovo pominje u raspravi o mogućoj budućoj političkoj eliti Srbije. Ne treba od toga praviti roman Džona le Karea i zamišljati sobu u Berlinu u kojoj gospoda sa monoklima određuju ko će biti srpski ministar. Stvarni uticaj velikih sila obično je mnogo dosadniji, pristojniji i efikasniji. Kontakti, konferencije, fondacije, diplomatski razgovori, medijska vidljivost, međunarodni legitimitet, pristup institucijama i postepeno građenje odnosa sa ljudima za koje se proceni da će sutra nešto značiti. Upravo zato treba hladno posmatrati kontinuitet. Ako je Berlin imao ozbiljan kanal prema Tadićevom sistemu, ako je posle 2012. izgradio izuzetno značajan odnos sa Vučićevom Srbijom, a sada se u javnosti pojavljuju tvrdnje o nemačkom uticaju i na političku strukturu koja pretenduje da bude alternativa Vučiću, onda pitanje nije da li Nemačka „voli“ Vučića ili blokadere. Velike sile ne bave se ljubavlju. Pitanje je da li Nemačka, kao svaka ozbiljna država, gradi odnose sa sadašnjom vlašću i istovremeno sa ljudima koji bi mogli da je naslede. Upravo na tom mestu dolazimo do Rusije, i to ne do Rusije iz srpskih kafanskih rasprava, sa ikonama, matrjoškama i večitim dokazivanjem ko je veći rusofil, nego do Rusije kao jedne od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, države koja ne priznaje nezavisnost Kosova i sile od koje i dalje zavisi važan deo srpske energetske računice. Samo dan pre Vučićeve ostavke, 26. septembra, on i Vladimir Putin razgovarali su o bilateralnim odnosima, Ukrajini, Balkanu, produženju gasnog aranžmana i NIS-u. Vučić je posle razgovora naveo da očekuje nastavak stabilnog snabdevanja gasom i govorio o ceni od 318 evra za hiljadu kubnih metara u odnosu na tadašnju znatno višu tržišnu cenu. To je razlog zbog kojeg odnos sa Moskvom ne treba meriti količinom sentimentalnosti u političkim govorima. Fabrike se ne greju Dostojevskim, NIS se ne rešava Tolstojem, a pravo veta u Savetu bezbednosti nije pravoslavna ikona. Države imaju interese, a Srbija ima vrlo konkretne razloge da sa Rusijom ne ruši mostove samo zato što bi neko u nekoj zapadnoj prestonici to smatrao dokazom našeg geopolitičkog punoletstva. Isto važi za naftu. Srbija i Mađarska razvijaju strateški projekat novog naftovoda, a zvanični tehnički podaci Ministarstva rudarstva i energetike govore o 113 kilometara na srpskoj strani i planiranom kapacitetu do tri miliona tona sirove nafte godišnje, Ministarstvo je takođe saopštilo da se o projektu razgovara sa Ruskom Federacijom. Tih 113 kilometara cevi možda nije tako fotogenično kao geopolitički samit, ali za državu koja se trenutno snabdeva naftom iz jednog pravca vredi više od mnogih konferencija o strateškoj autonomiji. Kada tome dodamo NIS, gas, Kosovo i Metohiju i ruski položaj u Savetu bezbednosti, onda postaje jasno zbog čega je pitanje odnosa sa Moskvom mnogo ozbiljnije od pitanja ko voli ili ne voli Vladimira Putina.
Zato posle gotovo 23 meseca krize vidim jedan paradoks koji Srbija mora da analizira. Sa jedne strane imamo studentsku političku ponudu u kojoj je, posle svih plenuma, intervjua, ideoloških minimuma i filtera, mnogo teže prepoznati snažan nacionalno i proruski orijentisan politički pol. Sa druge strane, unutar samog sistema vlasti tokom gotovo dve godine dešavale su se kadrovske eliminacije u bezbednosnom sektoru, Vladi i drugim institucijama, a među ljudima koji su formacijski likvidirani bili su oni koji su u javnosti bili prepoznati po bližim odnosima sa Moskvom. Tvrdim da je svaka kadrovska promena bila deo antiruske operacije. Ali politički rezultat je vredan pažnje, Srbija bi posle narednih izbora mogla da dobije i vlast i glavnu alternativu vlasti u kojima će biti manje ljudi spremnih da bez diplomatskog mucanja kažu da je strateška saradnja sa Rusijom srpski nacionalni interes. To bi bio neobičan oblik pluralizma stranke bi se žestoko svađale oko svega, izbori bi bili neizvesni, televizijske debate bučne, samo bi na jednom od najvažnijih geopolitičkih pitanja prostor stvarnog izbora postajao sve uži. U tom kontekstu vredi ponovo pročitati i ono što je Vladimir Putin rekao o Srbiji. On je javno prihvatio Vučićevu ocenu o pokušaju „obojene revolucije“ i rekao da ruske obaveštajne službe potvrđuju da određeni zapadni centri pokušavaju da organizuju takav proces u Srbiji. To je ruska obaveštajno-politička procena i kao takvu je treba predstavljati. Ali Putin je u istom odgovoru rekao nešto što je za mene još važnije da su mladi ljudi u Srbiji, čak i oni koji izlaze na ulice, u velikoj meri patriote, i da je sa njima potreban dijalog. Upravo tu se nalazi razlika između ozbiljne analize i propagande. Ne možete desetine hiljada mladih Srba proglasiti stranim agentima samo zato što su protestovali protiv vlasti. Među njima ima mnogo mladih patriota koji žele pravedniju državu, koji ne žele Srbiju u NATO-u, koji ne žele priznanje Kosova i koji Rusiju ne vide kao neprijatelja. Ali upravo zato oni imaju pravo da pitaju šta se dogodilo između njihovog protesta i političke liste koja danas pretenduje da ih predstavlja. To je suština pitanja Lompara i Mirovića. Ako su nacionalno orijentisani studenti i građani bili deo protesta, ako su srpske zastave bile na ulicama, ako je pokret zaista bio širok i pluralistički, gde je ta komponenta u njegovoj konačnoj političkoj artikulaciji? Gde su ljudi koji bez rezerve govore o Kosovu i Metohiji, vojnoj neutralnosti i saradnji sa Rusijom? Ako ih je bilo na ulici, a mnogo manje ih ima na listi, onda nije dovoljno odgovoriti da je procedura bila demokratska. I najdemokratskija procedura proizvodi politički rezultat, a politička analiza postoji upravo zato da ispita taj rezultat. Možda je sve posledica unutrašnjih odnosa među studentima. Možda su presudni bili domaći politički posrednici o kojima govori Mirović. Možda Lompar precenjuje nemački faktor. Sve su to mogućnosti koje treba proveriti. Ali jedino što ne treba uraditi jeste zabraniti pitanje samo zato što je neprijatno.
I tu se vraćamo na 27. mart 1941. godine. Najveća greška bila bi pretvoriti ga u školsku razglednicu sa parolama „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, kao što bi jednako pogrešno bilo svesti ga na britansku zaveru. Istorijska stvarnost bila je mnogo složenija postojalo je stvarno narodno nezadovoljstvo, postojao je autentičan patriotizam, postojali su oficiri koji su verovali da brane čast zemlje, ali je istovremeno postojao i britanski interes da Jugoslavija promeni svoj položaj u evropskom ratu. Te stvari nisu međusobno isključive. Naprotiv, tu se nalazi jedna od najvažnijih lekcija političke istorije da velika sila ne mora da izmisli nezadovoljstvo malog naroda da bi ga upotrebila. Dovoljno je da prepozna stvarno nezadovoljstvo, uspostavi kontakte sa onima koji ga artikulišu i pokuša da politički ishod usmeri u pravcu sopstvenog interesa. Ljudi koji su 27. marta 1941. izašli na ulice nisu znali kako će izgledati 6. april. Upravo je u tome tragedija 27. marta. To ne znači da nisu bili patriote, niti da je njihov otpor bio neiskren. Znači da patriotizam i strategija nisu isto. Patriotizam odgovara na pitanje šta ne želimo da predamo a strategija mora da odgovori šta će se dogoditi sledećeg jutra, kakve su snage protivnika, ko su nam stvarni saveznici, koliko možemo da izdržimo i ko će platiti cenu ako naša procena bude pogrešna. Srbi su kroz istoriju bezbroj puta dokazali da im hrabrosti ne nedostaje. Ono što nam je ponekad nedostajalo jeste hladno razumevanje da velike sile mogu iskreno da se dive našoj hrabrosti dok je istovremeno vrlo praktično koriste za sopstvene interese. Zato danas ne treba pitati samo ko će pobediti na izborima. Mnogo je važnije pitanje šta će Srbija imati posle izbora. Ko će u budućoj vlasti i opoziciji braniti vojnu neutralnost? Ko će insistirati na Rezoluciji 1244? Ko će imati jasnu politiku prema Republici Srpskoj?
Ko će biti sposoban da u Berlinu kaže „ne“ kada nemački interes nije srpski? To je suverenitet. Nije suveren onaj koji samo zameni jednog gospodara drugim, suveren je onaj koji ima dovoljno sopstvene snage da sa svima razgovara, a da ni od koga ne prima naloge. I upravo zato poslednji razgovor Putina i Vučića ima simboličku težinu daleko veću od jednog telefonskog razgovora o gasu i NIS-u. Vučić je neposredno pred odlazak razgovarao sa čovekom koji predstavlja jednu od velikih sila sa kojima je Srbija tokom njegove vlasti održavala specifičan odnos. Istovremeno je govorio o onome što ostavlja ljudima koji dolaze posle njega. I tu istorija pravi gotovo nepristojno dobru ironiju, pre mnogo godina Jovan Ratković je govorio o „projektima“ koje je Miki Rakić započeo sa stranim partnerima i koji su nastavili da se odvijaju, a danas Vučić govori o međunarodnim odnosima koje ostavlja svojim naslednicima. To, naravno, ne znači da su to isti projekti, isti ljudi ili ista operacija za tako nešto nema dokaza.
Ali pokazuje jednu mnogo važniju stvar, predsednici prolaze, vlade padaju, stranke menjaju imena, a kanali velikih sila prema malim državama imaju neobičnu sposobnost preživljavanja. Zato je konačno pitanje ovog novog 27. marta mnogo veće od Aleksandra Vučića, Mila Lompara, Mlađana Đorđevića, Dejana Mirovića ili bilo kog studenta sa buduće izborne liste. Pitanje je da li će Srbija posle najveće političke krize poslednjih godina dobiti stvarno novu politiku ili samo nove ljude u starim međunarodnim kanalima. Ako jednog dana Vučić više ne bude centralna figura srpske politike, da li će se promeniti politika Srbije ili samo imena ljudi koji razgovaraju sa istim prestonicama? Ako se vlast i opozicija smenjuju, a Srbija iz svake smene izlazi sa sve užim prostorom da samostalno odlučuje o Kosovu, Rusiji, NATO-u, Republici Srpskoj i sopstvenoj energetici, onda smo dobili rotaciju bez strateškog suvereniteta. To bi bio izuzetno moderan sistem građani bi mogli da biraju ko će sprovoditi politiku, samo ne i samu politiku.
Srbija zato ne sme da postane ni nemačka periferija, ni briselska administrativna ispostava. Sa Rusijom treba čuvati strateške odnose tamo gde postoje zajednički interesi, sa Kinom razvijati partnerstvo, sa Nemačkom sarađivati, sa Sjedinjenim Državama razgovarati, a sa Evropskom unijom graditi odnose od kojih zavisi ogroman deo naše privrede. Ali ključ svih tih vrata mora da ostane u Beogradu. Velike sile imaju puno pravo da imaju svoje interese u Srbiji i mi im to ne možemo zabraniti. Ono što možemo i moramo jeste da konačno počnemo da imamo svoje.
To je, na kraju, jedina lekcija 27. marta koja nam je danas zaista potrebna. Ne da uvek kažemo „ne“ velikima, jer bi to bilo samoubilački. Ne ni da uvek kažemo „da“, jer bi to bilo ponižavajuće. Nego da pre svakog velikog srpskog „da“ i svakog velikog srpskog „ne“ znamo ko je napisao pitanje, ko ima korist od našeg odgovora i šta nas čeka 6. aprila. Srpska nacionalna energija, bilo da se danas nalazi među studentima, u državnom aparatu, u vlasti ili opoziciji, ne sme ponovo postati sirovina za tuđu strategiju. Jer male narode velike sile retko pitaju da li žele da budu figure na šahovskoj tabli, obično im samo ponude izbor polja na kojem će stajati. Zato pitanje Srbije posle Vučića nije samo ko će biti predsednik, premijer ili poslanik. Pitanje je ko će naslediti državu, ko će naslediti njene međunarodne kanale i ko će određivati granice njene politike.
I kada se jednog dana otvore arhive, možda ćemo mnogo bolje razumeti i Mlađu Đorđevića i Mikija Rakića, i Hojzgena, i Ratkovićeve „projekte“, i ono što se u Srbiji dešavalo između 2024. i 2026. Do tada imamo pravo da postavljamo pitanja. Jer 27. mart nas je naučio da najskuplja pitanja nisu ona koja narod postavi na vreme, nego ona na koja odgovor dobije tek kada bude kasno. Srbija više nema ni ljudi, ni vremena, ni istorijskog luksuza za još jedan takav eksperiment.
Aleksandar Đurđev
predsednik Srpske lige
