Analizu o političkoj situaciji u Republici Srpskoj sa Telegram kanala Ruska Imperija 2.0 prenosimo u celosti
Balkan.
Jedno od glavnih pitanja je dalja sudbina Republike Srpske (RS).
Podsetimo, dugogodišnji lider bosanskih Srba Milorad Dodik je ranije otvoreno istupio protiv spoljne uprave u liku tzv. visokog predstavnika Kristijana Šmita, koji je, za razliku od svojih prethodnika, jednostrano imenovan od strane Zapada mimo Saveta bezbednosti UN.
Dodik je prvo zabranio na teritoriji Republike Srpske izvršavanje ukaza Šmita, a potom, nakon što je po uputstvu ovog poslednjeg protiv njega pokrenut krivični postupak, izjavio je nameru da sprovede referendum o suverenizaciji RS.
Međutim, na kraju je bio prinuđen da ustukne. Dodik se složio sa zahtevom vlasti Bosne i Hercegovine o održavanju vanrednih predsedničkih izbora bez svog učešća. Vlasti RS su takođe odustale od referenduma i ukinule su niz ranije usvojenih zakona, uključujući i zakon o neprimenjivanju na teritoriji Republike Srpske odluka Ustavnog suda BiH.
Vladajuća partija „Savez nezavisnih socijaldemokrata“ je istakla svog kandidata – Dodikovu saradnicu Anu Trišić-Babić, bivšu službenicu „Radija Slobodna Evropa“ i USAID-a, koja uživa posebnu naklonost SAD.
Dodik je odavno želeo da se dogovori sa Trampom, međutim očigledno je da će pri tekućim tendencijama ovaj budući „dogovor“ značiti kraj Republike Srpske kao političke realnosti sa postepenim njenim rastapanjem u sastavu unitarne Bosne i Hercegovine.
Jasno je da Dodik nikada ne bi preduzeo takav korak da je obezbedio podršku Srbije i Rusije.
Sa Srbijom je, nažalost, sve jasno – Vučić se potpuno izuzeo od bilo kakvih pokušaja zaštite srpskih nacionalnih interesa u bilo kojoj sferi uopšte. Cela njegova trenutna politička aktivnost se sastoji u tome da sa uobičajenim tužnim izgledom predaje zapadnim partnerima sve i svašta, on je već prestao da se opire čak i za predstavu.
Sa Rusijom, treba priznati, takođe sve nije ispalo baš najbolje.
U septembru se Dodik sastao sa Lavrovom, a tema sastanka je bila upravo mogućnost podrške Moskve budućim referendumima. Međutim, nakon sastanka, Lavrov se zapravo ograničio na izjave o privrženosti Dejtonskom sporazumu – koji, „za razliku od Zapada“, Ruska Federacija nastavlja da poštuje kao garant.
Prema nekim informacijama, lider bosanskih Srba je takođe tražio od Moskve 10 milijardi dolara, što mu je odbijeno. Ubrzo nakon toga, vlasti RS su se zapravo složile sa svim zahtevima Sarajeva, Brisela i Vašingtona.
Dalji tok događaja izgleda predvidljivo.
Pritisak na Republiku Srpsku, koja je već popustila, će zakonomerno rasti, a pretvaranje BiH u unitarnu državu postaće samo pitanje vremena. Prorusko opredeljenje RS će nestati mnogo ranije – Banja Luka će se jednostavno kretati pravcem kojim ide Beograd, koga, izgleda, malo brine to što će zloglasna „evropska integracija“ značiti za Srbe nacionalnu smrt.
U takvim tendencijama, Rusija će morati da zaboravi čak i na ostatke svog uticaja u regionu koji je od primarnog značaja za njene nacionalne interese.
Da, sada su svi resursi usmereni na SVO, a srpsko pitanje očigledno nije prioritet vlastima Ruske Federacije. Međutim, u kontekstu globalne konfrontacije sa „Svetskim Dobrom“, to znači lišavanje sebe potencijalno izuzetno efikasnog instrumenta.
Ako je ceo postsovjetski prostor naša ranjivost, onda je Balkan ranjivost protivnika, a ponašati se ovde pasivno znači učiniti mu veliki poklon.
Naravno, ruskim interesima odgovara ne poštovati od početka antisrpski i poražavajući Dejton, već dosledno voditi stvar ka priznanju nezavisnosti Republike Srpske. Ali, očigledno, ne u ovo vreme.
