Lajpcig bio, Lajpcig prošao – dileme ostale: Šta dalje sa levicom?

Dugo najavljivani ponedeljak nemačke vruće jeseni, 5. Septembra 2022. godine bio je i prošao! U odnosu na praških preko 70.000 ljutitih i sa svojim jasno nedvosmislenim antivladinim izričitim političkim zahtevima, ovi, lajpciški protesti teško da se mogu nazvati vrućim.

Kao što se to i inače događa, već koliko u utorak izveštaji provladinih medija sa protesta se javljaju i pozivajući se na policijsku procenu umanjuju broj prisutnih na demonstracijama. Tako nacionalna televizija ARD procenjuje da je na lajpciškim demonstracijama bilo prisutno oko 2.000 levičara i njima nasuprot kojih 1.000 desničara. Jurgen Elseset, novinar magazine “Compact”, zagovornik zajedničkog nastupa levice i desnice, jedan od govornika na strain Slobodnih Sasa, tvrdi da je bilo 10.000 demonstanata, po 5.000 na stani levice i isto toliko na drugoj strain. Biće da je istina negde na sredini, bar što se broja učesnika tiče, a sve će biti i kada su druga pitanja po sredi. U svakom slučaju, bar za sada semafor, crveno-žuto-zelena koalicija se ne oglašava. A očigledno i ne mora. Sa olakšanjem mogu da odahnu jer se ipak, bar za sada nije ništa epohalno dogodilo. Snage reda, a bilo ih je u pozamašnom broju, bar ono što se moglo videti na snimcima koji su se pojavili na društvenim mrežama, nisu imali nekog naročitog posla. Najstersniji momenat koji su policajci mogli da dožive bili su tu i tamo mrki pogledi desničara kada su im u jednom trenutku preprečili put na planiranoj šetnji kroz grad a i toga ne bi bilo da grupa radikalnih pripadnika levičaraske Antifašističe Akcije nije zasela na sred ulice i zaporečila prolaz Slobodnim Saksoncima, pa da ne bi bilo neželjenih kontakata, policija je reagovala.

Specijalne jedinice za razbijanje demonstracija, bar one koje su se pojavile u centru Lajpciga imale su prijatnu, više ugodnu nego delovanjem obavezujuću šetnju gradskim ulicma i to bi bilo sve. Ono nekoliko zanemarljivih ekscesnih situacija desili su se na marginama već uveliko okončanih demonstracija i to u večernjim časovima između radikalnijih levičarskih antifašista i njihovih antipoda na drugoj strani.

Ništa od onog što su stanoviti, uglavnom medijski glasnogovornici bliski Alternativi za Nemačku priželjkivali nije se dogodilo; levičari i desničari nisu protiv vlade skupa marširali.

Kao što i levica, pre svega Die Linke i desnica, u ovom slučaju Slobodna Saksonija (Frei Sachsen, regionalna politička stranka desne orijentacije, daju veći značaj svojim protestima nego što su uistinu, bar te večeri 5. septembra imali jer, jasno je, ovo je početak i neće se samo na ovom ponedeljku zadržati, ipak vladajuća neoliberalna koalicija ih optužuje kao svoje političke oponente, kako one s leva, tako i one s desna da zloupotrebljavaju tradiciju pritom, bar u danima nakon mitinga ne spominju zahteve iznete od strane organizatora a oni su pored socijalnih, kada su Slobodna Saksonija u pitanju i bitno politički, zapravo spoljnopolitički. Tako, odvlačeći pažnju od suštinskih zahteva ZDF (Zweite Deutsche Fernsehen) podseća na tradiciju koja potiče iz 1989. godinu kada su upravo takođe u Lajpcigu i takođe u ponedeljak masovnim demonstracijama građani tadašnje DDR pokrenuli nepovratni proces pada prosovjetskog režima i ujedinjenja Nemačke.

Ni DW ne zaostaje za ZDF-om. Podsećaju na tadašnju ali i potonju tradiciju demonstracija nezadovoljnih građana ponedeljkom. I naravno, pored ukazivanja na pređašnju masovnost demonsracija i zanemarljiv broj prisutnih na ovim, ne propuštaju priliku da unisono konstatuju da je pre neki dan po sredi bio pokušaj zloupotrebe demokratske tradicije od strane ekstremista, kako onih levih, tako i onih na desnici na isti način na koji je 2014. godine to činila homofobna Pegida (Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada) koja je izražavala svoju netrpeljivost prema strancima i tada sve brojnijim izbeglicama.

No, prerano bi bilo davati takve dalekosežne ocene, jesen je tek na pragu, biće sve hladnije, zima samo što nije a, sve će biti da cene neće prestati da rastu, inflacija neće nestati preko noći iako su provladinim medijima puna usta upravo najavljenih novih vladinih mera u cilju ublažavanja negativnih ekonomskih tendencija koje drastično ugrožavaju životni standard nemačkih građana. Alternativa za Nemačku tek najavljuje svoj veliki protest za subotu, 8. oktobar i to ni više ni manje nego u Berlinu. Biće da je to razlog neučestvovanja u bilo kom svojstvu na mitingu u Lajpcigu. No, to ne znači da pomno prati razvoj situacije i da posredstvom sebi bliskih medija šalju jasne poruke. Naravno, može se lako pretpostaviti da će početkom oktobra i poslednjem simpatizeru vladajuće koalicije biti jasno da je vrag odneo šalu.

Da podsetimo, Levica je postavila sledeće socijalne zahteva: ukidanje nesocijalnih doplata za gas; zakonsko ograničenje cene gasa i struje; uvođenje poreza na enormni višak dobiti energetskih kompanija; efikasan paket pomoći za građane sa malim i srednjim primanjima i ukidanje PDV-a na osnovne namirnice uz snižavanja cene hrane. Za razliku od njih Slobodna Saksonija identičnim socijalnim zahtevima postavlja i zahtev za otvaranje Severnog toka 2 i ukidanje sankcija Rusiji.

Ono što je bar kada je levica u pitanju, ideja zajedničkog delovanja, odnosno saradnje u borbi protiv vladine politike na temelju identičnih zahteva koje upućuju vladi ne dolazi u obzir. To su jasno rekli pre ali i tokom protesta. Ogromni transparenti sa porukama “Nema solidarnosti desnice” i “Lajpcig ostaje crven”, dovoljno govore. Ipak, desnici bliski mediji ne odustaju od prakse da Levici ili bar jednom, radikalnijem njenom delu nude saradnju, „querfront“ (unakrsni front). Za sada, a teško da će se nešto na tom planu dogoditi, ni radikalnije krilo Levice, odnosno pozvana dr Zahra (koju Nemci oslovljavaju kao Sara) Vagenkneht ignorisala je poziv desničara da učestvuje na njihovom lajpciškom protest kada već njeni stranački oponenti joj nisu dozvolili da govori na njihovom paralelnom protestu. Vagenknehtova naravno nije govorila na mitingu Slobodne Saksonije, ona je u to vreme bila u Bundestagu na sednici parlamentarnog odbora za finansije čiji je član.

Interesantno je i to da je mnogobrojna i usitnjena vanparlamentarna levica koja je doduše radikalnijih stavova po mnogim pitanjima od Levice takođe odbacila saradnju sa desnicom u okviru unakrsnog fronta i podržala socijalne zahteve iznete na protestu s primetnim i prilično redukovanim odnosom prema američkom imperijalizmu sloganom koji se usko povezan sa ratnim dešavanjem a koji glasi: ni NATO ni Rusija. Da, i oni su za mir. A ko pobogu nije?, bilo bi pitanje koje nikome nije postavljeno. Soren Pelman, Amira Mohamed Ali i Martin Širdevan, lideri Levice koji su akcentirali u svojim nastupima socijalna pitanja i dali svoju reč da će u Bundestagu zastupati interese socijalno i ekonomski ugroženih građana, te za sve nedaće koji je nemačkoj doneo kurs vlade optužili Slobodne demokrate (FDP) i time zapravo umanjili, svesno ili ne pitanje je, odgovornost Šolcovih Socijaldemokrata ali i Zelenih. Doduše ova procena mogla bi se učiniti proizvoljnom i nategnutom, ali, činjenica je da je većina na ovogodišnjem kongresu Levice u Erfurtu učinila snažan iskorak u desno i to ne tesnom većinom kako se to dogodilo u AfD već sa velikom nadmoćnošću od 60% glasova delegata, i time revidirala, ili kako su neki od delegata koji podržavaju Dr Zahru Vagenkneht, koju mnogi smatraju ikonom levice, istakli pogazili sopstveni program time što su u kongresnom dokumentu ostavili između ostalog i tekst: „Najoštrije osuđujemo zločinački agresorski rat Rusije…“ i takvim stavom za neku drugu priliku ostavili eksplicitni zahtev za raspuštanje NATO ostavili.

Grupe koju predvodi Vagenknehtova ne spori da je rat Rusije protiv Ukrajine suprotan međunarodnom pravu, međutim, za ruski napad indirektno krivicu snose i druge zemlje, te je predložila, ako je verovati „Špigelu“ da u dekleraciji između ostalog stoji i rečenica: Godine demonstrativnog nepoštovanja bezbednosnih interesa koje je artikulisala ruska strana dovele su do ovog neopravdanog rata.

Na drugoj strani, pre svega AfD je izričit u stavu da Rusko-Ukrajinski rat nije i Nemački i da Nemačka mora da vodi politiku zasnovanu na sopstvenim interesima.

To što se Levica prilično licemerno približava politici neoliberalne Socijaldemokratske partije Olafa Šolca koja je još pod Šrederovim vođstvom postala buržoaska stranka i napustila politiku socijalne pravde, podržavajući makar i prećutno aktuelnu spoljnu politiku proameričke semafor koalicije vrlo je moguće da će joj se obiti o glavu. Uostalom to je nedavno u intervijuu objavljenom na T.Online izjavila i Dr Zahra Vagenkneht iznoseći stav da „posle ovog partijskog kongresa, malo je nade da levica može da zaustavi svoj pad“. Pritom ne bi trebalo izgubiti iz vida da je levica na predhodnim saveznim parlamentarnim izborima zapravo pretrpela poraz. Pitanje je da li će Levica moći da tokom predstojeće jeseni i zime, kanališući nesumnjivo narastajuće socijalna nezadovoljstva Nemaca uspeti da oko sebe okupi ne samo vanparlamentarnu levicu i misleće leve intelektualce već i da među građanima proširi svoj uticaj a da pritom suzbije uticaj Alternative za Nemačku koja, ma koliko je optuživali za populizam i neofašizam, ima mnogo racionalniji pristup nemačkoj energentskoj i ekonomskoj krizi ističući kao primarne nacionalne interese a oni svakako nisu raspad nemačke ekonomije i osiromašenje nemačkih građana uz drastičan porast broja građana, uglavnom starijih koji žive ispod ili na granici siromaštva. Pritom Alternativa ima i mnogo jasnije i prijemčivije odgovore na suštinska pitanja koja se tiču rata i nemačkog učešća u njemu. To nije naš rat, ponavljaju oni a taj stav će u Nemačkoj privući sve više pristaša što socijalna kriza bude više nagrizala nemačko društvo a nemačka proamerička i prokapitalističko-profiterska vlada bude gubila na popularnosti.

I kada smo već spomenuli o raskolu u Levici nije zgoreg napomenuti da te podele nisu nastala zbog razilaženja oko pitanja odgovornosti za rat između Rusije i Ukrajine. Traju one već dugo. Prašinu je podigla Vagenknehtova svojom knjigom u kojoj je optužila levičarske stranke da su izgubile iz vida socijalna pitanja i tako otuđile tradicionalne glasače sa niskim primanjima debatama o rodu, klimi i organskoj hrani čime su koketirali sa glasačima Zelenih. To je i bio povod da se dr Zahra Vagenkneht optuži da je Levici nanela ogromnu i nenadoknadivu štetu i da se izbaci iz stranke. To što nije isključena iz stranke nije obrazloženo konstatacijom da nije nanela ogromnu štetu stranci. Naprotiv, i drugostepena arbitražna komisija je zaključila da jeste ali da to, samo zbog demokratskog prava na sopstveno mišljenje i njegovo javno iznošenje nije dovoljan razlog da bude isključena. Objektivno pitanje je da li su salonski levičari koji koketiraju sa ekološkim liberalno-buržujskim nominalnim levičarima besklasne ideološke nomenklature krivi za pad popularnosti Levice ili su to pristalice i sama dr Zahra Vagenkneht vreme će pokazati. Uostalom, zucka se da će osnovati sopstvenu stranku što za sada negira, objašnjavajući tu priču novinarskom radoznalošću. Pritom, nije zanemarljivo imati u vidu da je Tino Hrupala jedan od lider i parlamentarni portparol Alternative za Nemačku, izjavio: Nemačkoj nije dozvoljeno da isporučuje borbene tenkove jer isporuka ofanzivnog oružja bi uvuklo Nemačku još dublje u rat. Time bi se pojačao i ekonomski rat. Kancelar Šolc mora konačno da skupi hrabrost da se založi za deeskalaciju i mirovno rešenje. Da bi to uradio, on bi hitno morao da obuzda svog ratobornog ministra spoljnih poslova.

Konačno, možda Ajrin Giorgia najbolje izražava nesigurnost i nedostatak samouverenosti nemačke levice u svom tekstu trockističkog sajta „Klasa protiv klase“ navodeći da „u narednim nedeljama i mesecima biće daljih demonstracija i skupova protiv vladine politike, krize, inflacije i rata širom Nemačke“ te da je neophodno „da nastavimo da vodimo i da intervenišemo u ovim protestima sa levice, kako ne bismo davali desničarskim i buržoaskim strankama da ih prisvoje“.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

O težini detinje suze: “Drhtaji uplašenog, mučenog deteta iz voza zatresli su planine.”

Đukanovićev ukaz o raspuštanju Skupštine – neustavni akt koji nije moguće pravno osporavati

Siniši Malom vraća se doktorat , Mlađa Đorđević pozdravio odluku, traži da ga Porfirije odlikuje