Objavu sa Iks naloga Bojana Medića prenosimo u celosti
Na današnji dan, pre tačno šezdeset godina, umro je jedinstveni i neponovljivi genije — Dragiša Nedović.
Da je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama, o njegovom životu i muzičkom stvaralaštvu već bi bilo snimljeno nekoliko filmova.
Dragiša Nedović je bio jedan od najvećih i najplodnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika i kompozitora u istoriji, a ujedno i jedan od najmanje poznatih.
Napisao je više od 400 pesama.
Mnoge od njih se danas smatraju narodnim, izvornim i starogradskim, i vremenom su postale kultne — a zapravo su njegovo autorsko delo.
U rodnom Kragujevcu zvali su ga „čovek sa gitarom“.
Od kuće je otišao sa tek navršenih šesnaest godina, sa gitarom u ruci, „kako bi narod čuo njegovu muziku“.
Putujući kroz Srbiju te 1932. godine, nastaju pesme:
„Teško mi je Šumadiju ostaviti“,
„To je moja Šumadija“,
„Smederevo, grade od starina“,
„Siromah sam, druže“.
Ova poslednja pesma je, na neki način, bila njegova autobiografska pesma i verno je odslikavala njegov životni put.
Nakon putovanja kroz Srbiju, odlazi u Bosnu, gde boravi u brojnim gradovima — Višegradu, Mostaru, Sarajevu, Doboju… Tamo piše veliki broj sevdalinki koje se i dan-danas u Bosni i Hercegovini smatraju izvornim narodnim pesmama. Najpoznatije među njima su:
„U lijepom starom gradu Višegradu“,
„Prođoh Bosnom kroz gradove“,
„Iz Bosne se jedna pesma čuje“,
„Bosanske me pesme zaniješe“,
„Nad Mostarom kiša lije“,
i mnoge druge.
Posle dužeg boravka u Bosni, odlazi u Dalmaciju, gde nastaju nova dela:
„O, lipa ti neznanko“,
„Kad si bila mala, Mare“,
„O, brodiću beli“,
„Jadrane plavi“,
„Kraj Kaštela“,
„Nad Rovinjem“.
Sve ove pesme brzo pronalaze svoje mesto u muzici tog vremena i ubrzo postaju „izvorne“ i „kultne“, što je bio jedan od glavnih razloga kasnijeg nepoznavanja i nepriznavanja njegovog autorstva.
Dolaskom nemačke okupacije, Dragiša Nedović biva izveden na streljanje sa drugim Kragujevčanima, 21. oktobra 1941. godine. Međutim, kada je došao red na njegovu grupu, on — kao već poznati pisac i pesnik — biva izdvojen i deportovan u Nemačku, gde kao zarobljenik provodi četiri godine.
Po povratku iz nemačkog zarobljeništva, dočekuje ga teško razočaranje: saznaje da je veliki deo njegovih tekstova uništen tokom okupacije. Ipak, to ga nije obeshrabrilo. Sa većim životnim i umetničkim iskustvom, stvara nove pesme. Tada nastaju:
„Stani, stani, Ibar vodo“,
„Lepe li su, nano, Gružanke devojke“,
„Obraše se vinogradi“,
„Ajd’ d’ idemo, Rado“,
„Jesen prođe, ja se ne oženi’“,
„Kome šumiš, oj, Moravo“,
„Pluća su mi bolna“,
„Kosio sam seno“,
„Na Moravi vodenica stara“,
„Harmoniko moja, suzom nakvašena“,
„Tekla reka Lepenica“,
i mnoge, mnoge druge.
Dragiša Nedović bio je skroman, nenametljiv i pomalo zatvoren čovek. Živeo je teško, sa brojnim problemima, a po povratku iz zarobljeništva oboleo je od tuberkuloze. Čitavog života bežao je u carstvo svojih pesama, u kojima je ostavio gotovo celu svoju biografiju. Stvorio je pesme za sva vremena.
Njegova antologijska, i verovatno najpoznatija pesma „Stani, stani, Ibar vodo“ vremenom je prihvaćena od strane građana Kraljeva kao himna i obeležje grada. Isto tako, meštani Topole prihvatili su pesmu „Obraše se vinogradi“ kao svoju.
Pesme Dragiše Nedovića pevaju se i danas — kao izvorne, narodne i starogradske.
I pevaće se dok postoji i poslednji Srbin.
* u tvitu su korišćeni odlomci iz knjige Dragana Bataveljića – Dragiša Nedović: život i delo
Na današnji dan, pre tačno šezdeset godina, umro je jedinstveni i neponovljivi genije — Dragiša Nedović.
Da je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama, o njegovom životu i muzičkom stvaralaštvu već bi bilo snimljeno nekoliko filmova.
Dragiša Nedović je bio jedan od najvećih i… pic.twitter.com/AGcywnDMY7
— Bojan Medić (@duhizborce) January 30, 2026
