“Ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi”: Gavrilo Princip žrtvovao svoj mladi život za slobodu našeg naroda

Izvor:
24sedam.rs, Foto: Wikipedia

Tokom svog mučeničkog tamnovanja nije smeo da komunicira sa drugim zatvorenicima, a iz samice je mogao da izađe jednom dnevno, na svega nekoliko minuta

Na današni dan, 1918. godine, preminuo je Gavrilo Princip, tri godine i deset meseci posle atentata koji je izvršio na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Gavrilo je rođen u zaseoku Obljaj kod Bosanskog Grahova 25. jula 1894. godine. Bio je drugo od devetero dece, od kojih je šestoro umrlo u ranom djetinjstvu. Na preporuku lokalnog sveštenika, zbog čestih smrti dece, roditelji su mu dali ime po arhanđelu Gavrilu, verujući da će tako da preživi.

Roditelji Gavrila Principa, Marija i Petar, Foto: Wikipedia

Princip je, 1912. godine, izbačen iz škole zbog učešća u demonstracijama protiv austrougarskih vlasti, posle čega je napustio Sarajevo i otišao u Beograd. U srpskoj prestonici je dobrovoljno pokušao da se pridruži srpskim četničkim odredima koji su se borili protiv Osmanlija pod vođstvom majora Vojislava Tankosića. Ipak, u regrutnoj kancelariji je odbijen zbog niskog stasa.

Ponižen, vratio se u Bosnu i Hercegovinu i narednih nekoliko meseci proveo na liniji Sarajevo – Beograd. U Beogradu upoznaje Živojina Rafajlovića, jednog od osnivača Srpske četničke organizacije, koji ga šalje (zajedno sa 15 drugih članova Mlade Bosne) u četnički centar za obuku u Vranju. Tamo je uvežbavao pucanje, korišćenje bombe i noža, a posle obuke se vratio u Beograd.

Trifko Grabež, Milan Ciganović i Princip na Kalemegdanu u Beogradu u maju 1914. godine, Foto: Wikipedia

Dok je Gavrilo boravio u Sarajevu 1913. godine, Austrougarska je proglasila vanredno stanje, primenjivala vojni zakon, preuzela kontrolu nad svim školama i zabranila sve srpske kulturne organizacije. To je među patriotskom omladinom izazvalo veliki revolt, te su mnogi počeli da razmišljaju kako da okupatoru uzvrate na tlačenje.

Atentat kao odgovor na provokaciju

Onda se, odjednom, stvorila prilika za tako nešto. Austrougarske vlasti su objavile da će 28. juna, na Vidovdan, nadvojvoda Franc Ferdinand posetiti Sarajevo. Omladina je tu posetu, pogotovo na tako bitan praznik, shvatila kao provokaciju.

Zbog toga je Princip, zajedno sa još nekoliko prijatelja, napravio plan kako da tog dana izvrše atentat na Ferdinanda. U tom vremenu, politički atentati nisu bili retka pojava u Evropi, tako da ni ovaj nije bio nikakav presedan.

Franc Ferdinand i Sofija Hotek, Foto: Wikipedia

Osvanuo je i taj dan. Franc Ferdinand i njegova supruga, vojvotkinja Sofija Hotek, stigli su u Sarajevo vozom nešto pre 10 sati pre podne. Par se vozio u trećem automobilu u šestočlanoj povorci prema Gradskoj većnici. Krov na automobilu bio je otvoren, kako bi masa imala dobar pogled na putnike.

Na putu do bolnice vozač je pogrešno skrenuo u sporednu ulicu, u kojoj je Princip bio pozicioniran ispred lokalne poslastičarnice. Kada je shvatio da je pogrešio, vozač je zakočio i počeo da ide unazad. Dok je to radio, motor je stao. Princip je istupio ispred, izvukao svoj pištolj i iz neposredne blizine ispalio dva hica u pravcu automobila. Prvi je pogodio Franca u vrat, dok je drugi pogodio Sofiju u stomak. Oboje su preminuli ubrzo nakon toga.

Gavrilo je pokušao da se ubije, ali mu je pištolj oduzet pre nego što je imao priliku da ispali još jedan hitac.

Gavrilo Princip prilikom hapšenja, Wikipedia

Na suđenju je rekao da žali zbog ubistva vojvotkinje i da je hteo da ubije generala Oskara Poćoreka, ali da je ipak ponosan na ono što je učinio.

Austorugarska je ubrzo zbog toga započela progon nad Srbima, a sam atentat iskoristila je kao povod za napad na Srbiju, koji će kasnije prerasti u Prvi svetski rat.

Mučen u zatvoru

Pošto je bio veoma mlad za smrtnu kaznu, Princip je osuđen na 20 godina zatvora, koju je služio u češkom Terezinu. U zatvoru je bio mučen, a zbog nehumanih zatvorskih uslova, pre svega loše higijene i vlage u tamnici, razboleo se i umro neposredno pred kraj Prvog svetskog rata.

Tokom svog mučeničkog tamnovanja nije smeo da komunicira sa drugim zatvorenicima, a iz samice je mogao da izađe jednom dnevno, na svega nekoliko minuta. Desna ruka mu je amputirana zbog gangrene, a tuberkuloza ga je dotukla. Pred smrt je imao svega 40 kilograma.

Princip je preminuo 28. aprila 1918. godine, u 24. godini, sedam meseci pre kraja Prvog svetskog rata, te, nažalost, nije dočekao srpsku pobedu. Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu potvrđeni sa sigurnošću, već se o njima zna na osnovu svedočenja zatvorenika i stražara.

U svojoj ćeliji iza sebe je ostavio natpis, urezan u zid: “Naše će sene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu…”

Sahranjen u Sarajevu

Austrougarske vlasti, koje su bile pred kapitulacijom, posle Principove smrti su donele odluku da njegovo telo treba zauvek da nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, posle rata otkrio lokaciju groba.

Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu, da bi 1939. bili sahranjeni u Kapeli vidovdanskih heroja.

Pesma Gavrila Principa

Iza Principa je ostala pesma, koju je napisao tokom boravka u austrougarskoj tamnici:

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”

5 1 glas
Glasanje za članke

Ostavite komentar

1 Komentar
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Ana
Ana
1 godina pre

žalosno…