Šetajući se ovih dana Gučevom, misli me uporno vraćaju na davnu, 2001. godinu kada je na ovoj lepoj, šumovitoj planini iznad Loznice održan prvi Letnji kamp humanitarne organizacije “Naša Srbija”. Kamp je bio organizovan u bivšem planinarskom domu, preuređenom u skromno ali udobno odmaralište. Imao sam neizmerno zadovoljstvo i čast da, kao mladi lekar na specijalizaciji iz pedijatrije, obilazim decu koja su boravila u njemu. Taj kamp je, bez preterivanja, bio među najlepšim događajima u istoriji našeg kraja.
Vratimo se još malo unazad. Šta je to uopšte humanitarna organizacija “Naša Srbija”? Osnovana je 2000 g., nedugo nakon tragičnih događaja u našoj novijoj istoriji- ratova u bivšoj Jugoslaviji, raspada zemlje, NATO bombardovanja i okupacije Kosova i Metohije. Imala je primarni cilj da pruži psihosocijalnu podršku i materijalnu pomoć srpskoj deci koja su izgubila jednog ili oba roditelja u ovom strašnom periodu. Osnivač organizacijue je bio g. Mlađan Đorđević, inače poreklom sa Kosova I Metohije.
Princip rada “Naše Srbije” je bio direktna veza između donatora, većinom poslovnih ljudi iz srpske dijaspore i dece kojima je pružana pomoć. Donatori su potpisivali ugovore sa roditeljima i starateljima dece kojoj je potom, redovno uplaćivana pomoć u određenim vremenskim razmacima. Ovaj plemeniti model direktne podrške kroz potpisivanje ugovora bio je najkonkretniji oblik brige o deci i kreiran je sa namerom da pomoć ne bude anonimna i jednokratna, već da bude ugovorom zagarantovana. Na ovaj način deca koja su primala pomoć nisu bila samo “poziv na broj na priznanici” već su sa njima i njihovim starateljima, donatori sklapali neraskidiva prijateljstava.
Mnogo je plemenitih ljudi iz naše dijaspore bilo uključeno u rad “Naše Srbije”. To su bili uspešni srpski privrednici, vlasnici kompanija, lekari, inženjeri, bankari i sl. koji su živeli u inostranstvu- u SAD, Kanadi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švajcarskoj itd. Nemoguće ih je sve pomenuti,a li će njihova imena ostati zauvek da sijaju u sećanju dece kojoj su pomagali. Spomenuću divnog čoveka i velikog humanistu -g. Mileta Nikolića iz Los Anđelesa, predsednika organizacije “Save displaced Serbs” koga sam lično upoznao kao i gospođeu Miru Radojević iz Londona. Imao sam čast da upoznam i g. Stanišu Ognjanovića, predsednika humanitarne organizacije “United Orthodox Aids” iz Londona. Donatori nisu bili samo pripadnici našeg naroda već i stranci koji nisu bili ravnodušni prema patnjama kroz koje su prolazila srpska deca. Jedan od mnogih plemenitih donatora bio je i g. Džef Dimak iz Velike Britanije koji je dugi niz godina pomagao srpske porodice sa Kosova i Metohije
Ti poslovni ljudi, uprkos svojim brojnim obavezama širom sveta, redovno su zvali „svoju” decu telefonom, interesovali se za njihove probleme, ocene u školi, uspehe u sportu i sl. Pored mesečnih stipendija, donatori su deci često slali posebne pakete za rođendane i Božić, a kada bi dolazili u Srbiju, obavezno su posećivali porodice te dece. Kako su, narednih godina i decenija ta deca odrastala, mnogi donatori su im pomogli da se upišu na fakultete ili pronađu prve poslove. Za divljenje je humanost ovih ljudi koji nisu pomagali decu da bi se samoreklamirali ili fotografisali za medije već ih je krasila autentična plemenitost.
Taj osećaj da tamo negde u svetu postoji uspešan, ozbiljan čovek koji misli na vas, plaća vaše školovanje i veruje u vas, davao je deci “Naše Srbije” neverovatno samopouzdanje. To je bila suština „Škole prijateljstva” – ugovor o donatorstvu nije bio obaveza, već dogovor o trajnom prijateljstvu.
Kao kruna dotadašnjeg humanitarnog rada “Naše Srbije” na Gučevu je, od 18.-28.08.2001.g. organizovan Letnji kamp koji je okupio 80-oro dece koja su ostala bez jednog ili oba roditelja tokom ratova 90-tih godina. Gučevo je izabrano zbog lepe prirode i izuzetno čistog vazduha koji su pružali odlične uslove za oporavak dece. Tada se još nije moglo znati da je ovaj kamp jedna kolevka u kojoj je počeo da raste veliki i nestvarno lep humanitarni projekat, a što će se pokazati narednih godina.
Kamp je organizovan sa blagoslovom Njegove Svetosti patrijarha Pavla a na otvaranju je bio tadašnji episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije. Za uspešno organizovanje i rad kampa velika zasluga pripada g. Veličku Lukiću, tadašnjem upravniku odmarališta na Gučevu. Gospodin Veličko je ovaj objekat iznajmio “Našoj Srbiji” pod najpovoljnijim uslovima i uložio je veliki trud da boravak dece u odmaralištu prođe bez ikakvih problema. Takođe, snažnu podršku “Naša Srbija” je dobila od Živojina Žikare Filipovića, tadašnjeg direktora lozničke banke i Milutina Mićića Mališe, iz Turističke organizacije Loznica. Oni su dali ogroman doprinos u organizovanju samog kampa i posebno kulturno umetničkog programa i izleta. Žikara Filipović je još ranije sklopio prijateljstvo sa osnivačem “Naše Srbije”, Mlađanom Đorđevićem i predložio je da se prvi kamp održi upravo na Gučevu, što je prihvaćeno sa velikom zahvalnošću.
S obzirom da, kao lekar, nisam imao puno posla zato što su deca bila uglavnom zdrava, imao sam dovoljno vremena da se sa njima družim ali i da pažljivo posmatram kako se odvija njihov boravak u ovom divnom kampu. Druženje sa decom “Naše Srbije” za mene je bio istinska radost i veliki blagoslov
Sa decom je radio odličan i veoma stručan tim mladih ljudi-pedagoga, psihologa, umetnika, vaspitača. Sve njih je krasio ogroman entuzijazam i beskrajna ljubav prema deci. Treba napomenuti da su ova deca u svom, dotadašnjem životnom veku pretrpela mnoge patnje. Bila su suočena sa gubitkom roditelja, doma, siromaštvom, beznađem, strahom za budućnost. Većina njih je, u početku, delovala veoma ozbiljno i nepoverljivo prema drugima, naročito prema odraslima. Nije bilo baš lako prići im, zadobiti njihovo poverenje i upustiti se u opušten, neobavezan razgovor. Njima nije bilo potrebno sažaljenje već podrška, razumevanje, osećanje da nisu prepuštena sama sebi već se o njima neko brine i da ih voli. Mene su se, priznajem, u početku deca malo plašila, dok nisu videla da sam potpuno bezopasan. Da je doktor Mirko mlad i da ne nosi beli mantil, da voli da ćaska i da se druži sa njima. Da nema špriceve, igle, klješta i druge “strašne sprave” (lekovi za reanimaciju su bili tu ali daleko od dečijih očiju). Pomenuti iskusni tim vaspitača i pedagoga je vrlo brzo razbio ovaj “zid nepoverenja” i upostavio je sa decom odličan i prisan kontakt. Bilo je zanimljivo posmatrati kako preterana ozbiljnost na dečijim licima polako nestaje a zamenjuju je blistavi osmesi.
U kampu su formirane brojne radionice u kojima su deca uživala i razvijala svoju kreativnost:škole slikanja, glume, muzike, pevanja, poezije…. Te radionice su bile organizovane u skromnim uslovima, u prilično neadekvatnom prostoru ali su ljubav i dobra volja prevazilazili sve prepreke. Kroz radionice, deca su slušala I zanimljiva predavanja o srpskoj istoriji i identitetu i učila da vole I neguju svoju tradiciju a poštuju tuđu. Organizovana su i mnoga sportska takmičenja, šetnje, izleti po Gučevu, do Banje Koviljače, Tršića, manastira Tronoše. Posebno su bile lepe večeri uz logorsku vatru ili kulturno umetnički program. KUD “Karadžić” iz Loznice je, na otvorenoj bini održao zanimljivu pozorišnu predstavu vezanu za herojsku istoriju Gučeva. Deca su opušteno pevala, svirala, plesala, a njihov osmeh je bio najlepši dar za sve prisutne. Dirljivi su bili susreti dece sa donatorima. Sa do tada nepoznatim ljudima iz daleka, koji ih nesebično pomažu. U tim trenucima se niko nije stideo suza ali to su bile suze radosti i olakšanja.
Tadašnja srećna okolnost bila je i to što su mobilni telefoni bili retki a na njima nije bilo ni interneta ni društvenih mreža. Deca su neposredno međusobno komunicirala, družila se, igrala se, bila su usmerena jedna na druge a ne na ekrane mobilnih telefona. Prijateljstva su se rađala i kroz podelu slatkiša, zajedničko plakanje, smeh i pisanje leksikona. Mnoga od tih prijateljstava traju i dan danas. Odmaralište na Gučevu nije bile renovirano. Sobe su bile višekrevetne, skromno nameštene a kupatila su bila zajednička, spratna. Nedostatak luksuza koji se danas viđa u nekim odmaralištima tada nije smetao nikom. Bilo je bitno druženje a ne komfor.
Na čelu ovog čarobnog kampa prepunog dobrote i ljubavi je bio osnivač “Naše Srbije” Mlađan Đorđević. Kao pokretač celog projekta postavio je viziju – stvoriti sigurno utočište gde deca bez roditelja ponovo mogu da se osete zaštićeno, kao u pravoj porodici. Na prvi pogled strog a u stvarnosti blag i topao, odlično je uočio potrebu dece za nedostajućim očinskim dobrodušnim autoritetom. Kao izvanredan organizator sa izuzetnom energijom, besprekorno je vodio ovaj kamp, uz odličnu komunikaciju sa svojim saradnicima. Bez mnogo reči a sa mnogo razumevanja i međusobnog uvažavanja. Nijednom ni od njega ni od vaspitača nisam čuo povišen ton ili grub glas. Ako je neko od dece bio nestašniji nego što treba, odlazio je kod Mlađe da “dobije čvrgu” (koju, naravno nije dobio). Savršen spoj autoriteta i nežnosti. Divno je bilo posmatrati ovaj sjajno uigran tim kako sa puno ljubavi i predanosti radi tako ozbiljan i odgovoran posao.
Tokom ovih prelepih deset dana, decu “naše Srbije” su obišli brojni prijatelji i gosti Pored donatora, treba spomenuti prestolonaslednika Aleksandra i princezu Katarinu Karađorđević. Oni su deci uručili prigodne poklone a deca su uživala u druženju i igri sa unucima princeze Katarine. Decu je obišao i vladika šabačko-valjevski Lavrentije čije su blage reči utehe i ohrabrenja bile pravi melem na sve patnje koje su pretrpela. “Šlag na torti” bila je poseta legendarnog mitropolita Amfilohija koji je, pored razgovora sa decom našao vremena da sa njima igra I fudbal. Tada je nastala i čuvena fotografija u kojoj je ovekovečen trenutak u kome se mitropolit Amfilohije i dečak Marko Radić, ratno siroče iz Skelana, bore za prevlast nad fudbalskom loptom. Mitropolitu su deca potom pevala narodne pesme i recitovala svoje sastave, pisane iz dubine duše.
Nikako ne treba zaboraviti jedno Pesničko veče, upriličeno sa dragim gostom, Matijom Bećkovićem. Tokom ove večeri prepune emocija i suza, ovom književnom velikanu deca su recitovala pesme posvećane svojim izgubljenim roditeljima. Tada je došlo do “eskplozije” plača i tuge ali potom i radosti jer su deca još jednom osetila da imaju velikog prijatelja koji ih nikada neće zaboraviti.
Boravak u divnoj prirodi Gučeva, kao i pažnja i ljubav kojom su deca bila okružena, donekle im je ublažavao strašne trauma koje su preživela. Ova deca su bila svesna da se na kraju Kampa vraćaju u sredine iz kojih su došla, često u preskromne podstanarske sobe, u nesigurnost, u srpske enklave na Kosovu i Metohiji kao u svojevrsne zatvore. Ipak, sa ogromnom ali ne lažnom nadom i poverenjem koje im je ulio boravak u Kampu “Naše Srbije”. Sa uverenjem da neko misli na njih, da imaju prijatelje koji će im uvek pomoći, da nisu sami, da će sve biti dobro.
.
Na kraju Kampa, bilo je puno zagrljaja i suza zbog rastanka ali i čvrste vere za ponovni susret, dogodine, na istom mestu. A u međuvremenu pisma, razglednice, telefonski pozivi, međusobne posete koliko i kada bude moguće. Za uspomenu fotografije, popunjeni leksikoni, ručno izrađeni poklončići i neizbrisiva sećanja
Nakon velikog uspeha Kampa na Gučevu 2001. godine, naredne, 2002.g, takođe na Gučevu, organizovan je kamp koji je trajao tokom celog avgusta i koji je okupio oko 200 dece, uključujući i decu iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji kao i decu nekih donatora iz inostranstva. U narednom periodu, kapaciteti na ovoj planini postali su premali za boravak nekoliko stotina dece pa se, 2003 g. kamp “Naše Srbije” seli na Taru. Na žalost mnogih Lozničana koji su ga iskreno zavoleli. U hotelu „Beli bor” na Tari, Letnji kamp, pod nazivom “Škola prijateljstva”, razvio se u čuveni internacionalni projekat koji je kasnije podržao i UNESCO i koji se održavao do 2019.godine. Poslednja “Škola prijateljstva” održana je 2021.g. u manastiru “Soko Grad”
Sada, nakon četvrt veka, istorija letnjih kampova “Naše Srbije” se u javnosti obično svodi na spominjanje “godina na Tari”, dok su počeci na Gučevu, koji su bili najteži, ali i najčistiji, nažalost, ostali u sećanju samo nekolicine koji su tamo ostavili deo svoga srca i ogromnu ljubav.
Pitam se nije li ovaj tekst možda idealizacija, ulepšavanje prošlosti čemu je ljudski mozak tako često sklon? Ne, znam da nije. Letnji kamp “Naše Srbije” na Gučevu je zaista bio jedinstven i neponovljiv. Vreme u kojem je nastao, odmah nakon preteških devedesetih godina sa decom koja su pretrpela ozbiljne traume, dalo mu je značaj i emotivnu dubinu kakvu moderni, komercijalni kampovi danas jednostavno ne mogu da imaju. Današnje letnje škole na Gučevu su odlično organizovane, imaju brojne animatore i savršenu logistiku. Prvi kamp Kamp „Naše Srbije“ pokretala je čista empatija, neizmeran entuzijazam ljudi koji su radili iz srca i solidarnost koja se danas retko sreće. Zato je energija koja je vladala u Kampu bila stvarna, opipljiva i duboka.
Mnogi će se, u današnje vreme zapitati: Da li je moguće ponovo organizovati ovakve kampove, ovakve “Škole prijateljstva” i da li je to uopšte neophodno?
Ne možemo vratiti vreme. Ne možemo jednostavno kopirati sećanja i emocije i nalepiti ih negde drugde. Vremena su se promenila. Nema više ratne siročadi, tehnologija je napredovala, naročito na polju digitalnih komunikacija.
Međutim, znam da je moguće organizovati takav kamp i danas, a njegova neophodnost je u savremenom društvu možda čak i veća nego te davne 2001. g. U današnjoj eri individualizma i trke za profitom, postoji ogromna ali tiha i neizgovorena potreba za autentičnom bliskošću, prijateljstvom, zajedništvom, solidarnošću. Za svim onim što je Kamp “Naše Srbije” imao I što ga je činilo jedinstvenim.
Potreba za podrškom i dalje postoji za decu iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, za decu bez jednog ili oba roditelja kojih, nažalost ima puno kao i za decu iz socijalno ugroženih porodica. Njima je letnji kamp prozor u svet, u slobodu i ravnopravnost sa ostalom decom, praćen realnim osećajem da se neko brine o njima i želi da im pomogne. Ono što je moguće danas je pokušati da se stvori taj duh zajedništva ali u nekim novim oblicima prilagođenim sadašnjem vremenu. Za ovakav kamp su potrebni ogromne napori i entuzijazam. Kamp bi morao da okupi stabilne, obrazovane i empatične mlade ljude koji bi pružili deci preko potreban osećaj sigurnosti i podrške.
“Ja mislim da ova zemlja ima snage za to”, reči su dr Miodraga Srećkovića, divnog lekara koji je godinama brinuo o deci “Naše Srbije”. Ljudi sa velikim srcem i dalje postoje. Iako ih je teže okupiti i motivisati u moru svakodnevnih obaveza i briga , postoje i danas pojedinci – lekari, vaspitači, psiholozi, umetnici, donatori iz zemlje i inostranstva – koji bi, vođeni pravom idejom, bili spremni da organizuju neku novu “Školu prijateljstva”, koja bi baštinila sve najlepše iz onih prethodnih.
Do tada, neka prvi letnji kamp “Naše Srbije” na Gučevu ostane svetionik koji naša srca osvetljava neugasivom ljubavlju i neka kroz sećanja učesnika živi i inspiriše nas. Čuvajmo te prelepe, duboko emotivne i vredne uspomene. One su podsetnik svima nama na to šta je u životu zaista važno i večni su dokaz ljudske dobrote.
Dr Mirko Mrđen, spec. pedijatrije I kardiologije, Loznica, avgust 2026.g.
