Politički.rs, Foto: Privatna arhiva, Printscreen, Wikipedia
Nema sumnje da postoje trenuci u životu kako pojedinca, tako i nacije, koji za posledicu imaju potpunu otupelost čula i odsustvo bilo kakve vidljive reakcije. U pitanju je neka vrsta pojedinačne ili kolektivne paralize svesti koja je, nesumnjivo, posledica dubinskog ličnog stresa ili kolektivnog šoka.
Piše Dragan Dobrašinović, Foto: Privatna arhiva
Ovakva stanja, po pravilu, nailaze nakon velikog ličnog ili kolektivnog gubitka, poput smrti bliske osobe ili poraza u ratu, a u najboljem mogućem slučaju poraza u nekom od modernih ratova kakva su sportska takmičenja. Kako god, ovakvo stanje uvek je praćeno osećajem teške poraženosti i potpune bespomoćnosti.
Jedan od poslednjih takvih događaja iz novije srpske istorije bilo je proterivanje stotina hiljada Srba u okviru zločinačke akcije hrvatske države „Oluja“, 1995. godina. Osećaj poraženosti i bespomoćnosti bio je praćen besom, usmerenim kako prema novoustaškoj hrvatskoj državi, tako i prema našim vlastima predvođenim Slobodanom Miloševićem.
Ipak, ono što se dogodilo pre par dana, odnosno 24. maja 2022. godine u Skoplju teško je, makar kada govorimo o reakciji pripadnika srpskog naroda, uporedivo čak i sa ovim tako tragičnim događajem iz skorije srpske prošlosti. A dogodilo se objavljivanje priznanja autokefalnosti do svega par dana pre toga raskolničke takozvane Makedonske pravoslavne crkve, od strane Srpske pravoslavne crkve.
Verujem da nema nikog od živih Srba koji pamti odluku koja je istovremeno izazvala toliko nedoumica, neverice i intimnog protivljenja ogromne većine pripadnika našeg naroda, uz istovremeni izostanak bilo kakvog ozbiljnijeg javnog suprotstavljanja i gotovo potpuno ćutanje kako ljudi pojedinačno, tako i svih relevantnih političkih i društvenih činilaca. Tek tu i tamo poneki nejak glas, koji mnogo više izražava zaprepašćenje nego samo protivljenje.
Da, Srbi su potpuno zbunjeni ovom odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Niko ne razume čime su to raskolnici zasluži da samo u par dana najpre budu vraćeni u kanonski poredak SPC-a, a odmah potom i nagrađeni autokefalnošću. Niko ne razume koje su to nove činjenice koje su komunističku tvorevinu, koja je 1967. godine pod Titovom slikom proglasila sebe autokefalnom crkvom, učinile podobnom za ovo priznanje. Nikome nije jasno kako su odjednom prestale sve smetnje za osamostaljivanje koje su do juče bile na snazi. Nikome nije jasno zašto ovakva odluka, ako je ispravna i kanonski utemeljena, nije doneta u vreme patrijarha Pavla, mitropolita Amfilohija, vladike Atanasija Jevtića. Nikome nije jasno kako je moguće da su baš svi arhijereji SPC glasali za ovu odluku. Još mnogo toga nikome nije, i teško da će ikada biti jasno.
Ono što je ipak jasno je sledeće. Takozvana Makedonska pravoslavna crkva – Ohridska arhiepiskopija, uskoro će i zvanično biti autokefalna crkva. Versko, istorijsko i kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda, biće i formalno predato na upravljanje i u svojinu dojučerašnjim raskolnicima. Skopski presedan biće osnov za buduće zahteve za osamostaljivanje budućih raskolničkih tvorevina koje će nastajati iz tela Srpske pravoslavne crkve. Ovakvi presedani biće politički podržani od strane susednih država, pre svega Hrvatske i Crne Gore. Srpska pravoslavna crkva će biti pod pritiskom da se transformiše u nekakvu Pravoslavnu crkvu Srbije. Dakle, sve gore od goreg.
Ali ima i goreg. Gotovo da je nesumnjivo da je odluka o priznanju autokefalnosti raskolničke crkve doneta uz ozbiljan pritisak državnog vrha Srbije, i da je vrh SPC-a pristao na ulogu poslušnika vlasti. Na ono na šta nisu pristali ni patrijarh German i tadašnji crkveni velikodistojnici u doba komunističkog terora, migoljeći se i dovijajući kako su znali i umeli da sačuvaju i crkvu i verujući narod, onakve kakve su od Svetog Save i njegovih duhovnih potomaka nasledili, pristali su sadašnji nejaki i nedozreli patrijarh Porfirije i jednoglasni arhijereji.
Ima i goreg. Oni koji su, obmanjujući nakratko srpski verujući narod koji jeste crkva pričama o vraćanju u kanonski poredak, pristali na autokefalnost skopskih raskolnika, poslužiće sutra vlasti kao oslonac i podrška za anesteziranje nacije prilikom priznanja „kosovske nezavisnosti“, za šta su pripreme uveliko u toku. I kao što se već danas, preko takozvanih verskih analitičara i poznavalaca crkvenih prilika, pozivaju na prihvatanje realnosti, davanje nečega što već dugo i tako nije naše, zahvalnost druge strane, rešavanje višedecenijskog spora, zalog za srećnu budućnost dva naroda, nadmudrivanje zajedničkih neprijatelja i ko zna šta još, tako će sutra, sa istim uspavljujućim i lažljivim pričama govoriti o nekada srpskom Kosovu i Metohiji kojeg smo se, eto, zahvaljujući mudrosti i sabornosti, srećno rešili.
A ako je išta u svemu dobro, to je što sada jasno vidimo na čemu smo. Srpski narod nema ni političko ni versko vođstvo koje ga je dostojno. Srpski narod nema pastire koji su dostojni svojih velikih predaka, od patrijarha Pavla, preko patrijarha Varnave, koji je životom platio protivljenje konkordatu, do Svetog Save, na čijem tronu nepravedno sedi sadašnji nejaki i nemudri patrijarh Porfirije, koji se zaputio putem u ništavilo. Ali na tom ga putu srpski narod, koji sada zna da ovde nema nikoga svoga osim sebe i Boga, neće slediti.
Dragan Dobrašinović je predsednik pokreta Uspravna Srbija
