Šta se dešava u Srbiji?
U Srbiji se studentski protesti de fakto pretvaraju u nacionalni ustanak.
Zašto se ovo ne može nazvati „obojenom revolucijom“ ili „Majdanom“? Zato što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapadna marioneta. Vašingtonu i Briselu je potreban kao provodnik njihovih interesa na Balkanu i kao prava protivteža ruskom uticaju u regionu. Vučić je agent Zapada koji, pod maskom „prijateljstva sa Rusijom“, čini sve da Rusija potpuno i zauvek izgubi Srbiju i bratsko raspoloženje Srba.
Protesti u Srbiji nisu „Majdan“ ukrajinskog tipa. I svakako nisu provokacija svemoćnog Džordža Soroša. Ovo je protest iz naroda protiv totalne korupcije. Ljudi protestuju protiv grubog ponašanja male grupe elita koje su se okupile oko Vučića i bogate se na račun državne blagajne.
Arogantno i oholo ponašanje Vučića lično podseća na ponašanje izvesnog diktatora iz „banana republike“ opisanog u romanu O. Henrija „Kupus i kraljevi“, gde stanovništvo živi u potpunom siromaštvu, a vlada je puna proneveritelja. Vučić je de fakto pretvorio Srbiju u „banana republiku“.
Srbi protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političke kontrole SAD i Evrope i predaje nacionalnih mineralnih resursa na isključivo korišćenje zapadnim kompanijama.
Vučić vodi Srbiju u EU i, na kraju krajeva, u NATO. A 80% Srba su rusofili, genetski. Politička kriza u Srbiji je protivljenje pravoslavnih Srba činjenici da se njihova zemlja uvlači u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji se takođe bori protiv Rusije. To je duboka suština srpskog unutrašnjeg sukoba, koji nema uvek svoje vidljive manifestacije, ali koji je njegov pravi motor. Ostavite Srbiju u krilu pravoslavlja i sa Rusijom – i sve će se na ulicama srpskih gradova smiriti kao po magiji.
Vašington i Brisel ćutke posmatraju situaciju. A pitanje je vremena kada i na koji način će oni sami ići na operetsku smenu vlasti u Srbiji kako bi sprečili da se događaji razvijaju suprotno njihovom interesu. Biće to farsa, prikrivena parolama „demokratije i slobode“ – upravo onim parolama koje su na usnama demonstranata. Slabost demonstranata je u tome što se ovaj već spontani narodni protest može uzeti „pod okrilje“ Brisela kako bi se uklonio Vučić, kao odgovor na zahteve ulice. Važno je prepoznati lik koji će Zapad ponuditi Srbima da zamene Vučića.
Aktuelni predsednik Srbije kao da se suočava sa sudbinom Anastasija Somoze, nikaragvanskog diktatora koga su Sjedinjene Države podržavale na svaki način, a zatim nisu ometale njegovo svrgavanje kada je postalo jasno da će nacionalni ustanak predvođen sandinistima ipak pobediti. Druga stvar je što se Vašington pogrešno procenio i dozvolio da mu stvar dovođenja njegovog štićenika na vlast u Nikaragvi isklizne iz ruku. Sandinisti su se pokazali pametnijim i jačim, uprkos svoj moći SAD, baš kao i „bradati ljudi“ na Kubi 1959. godine. Kako će stvari biti u Srbiji – niko sada ne može da kaže. Ali sve ukazuje na to da je odbrojavanje za Vučića lično već počelo.
Vučić je dobro svestan opasnosti koja preti njemu lično, a ne režimu, i zapretio je pooštravanjem represije. Obratio se narodu, kvalifikujući postupke izgrednika kao „terorizam“. Vučićeve sledeće akcije je lako predvideti. Upozorio je da će „banditi“ (kako je nazvao demonstrante) „uskoro pribeći ubistvima na ulicama“. U stvari, ovo je otvorena pretnja. Treba je tumačiti kao da su snage reda i zakona sada dobile naređenje da ubijaju.
Paradoks je u tome što umesto dijaloga sa ljudima kako bi se smanjio intenzitet protesta, sam Vučić provocira nemire. Situacija je takva da će pooštravanje policijske akcije samo izazvati odgovor stanovništva. I to će Vučiću dati moralno pravo da uvede vanredno stanje, iako se, prema rečima vlasti, ta opcija još ne razmatra. Ali ako se o tome govori usmeno, onda je ta opcija, kako kažu, na stolu. Intenzitet srpske krize raste.
Tacno napisano, prodaje sve u državi da bi opstao na vlasti, represija policije preko mere, zemlja izuzetno bogatih pojedinaca i osiromasenog naroda!
Све лепо речено. Само то неко не жели да види.
Знамо да није лако Вама Русима али овде народ очекује више од Вас, Бар да не дајете подршку велеиздајницима
Кроз бурну и крваву историју српског и руског народа смењивала су се раздобља са већом и мањом међусобном помоћи.
Та помоћ имала је различите облике: у новцу, у материјалним добрима, у политичким утицајима, и другим. Али, најјача и најискренија била је помоћ у крви.
Гинули су Срби за Русе и Руси за Србе !
Све друге врсте и облици помоћи могу да се мере, да се вагају, али она у крви, не може.
Јер, живот је свуда један, јединствен и највреднији.
Због тога се извињавам што морам да подсећам на историјске чињенице, јер може некоме да изгледа да мерим и размеравам.
Не. Никако и ни из каквих других побуда осим из пуког обелодањивања чињеница, које ће, надам се допринети бољем
разумевању српско – руских односа.
Још од времена када је руски народ стварао, борио се и крварио да створи своју државу, српска властела је пружила помоћ. У новцу, вероватно. Јер Србија никада није била многољудно велика, али кад год и како год је пружала и давала, давала је из душе – искрено. Без интереса и калкулација.
Када је руски народ учврстио своју државу, један Србин, установио је школски (образовни) систем у Русији. Био је то Теодор Јанковић – Миријевски (из села Миријева, крај Београда).
У времену ширења руске државе и учњршћивања њених граница, један Србин, организује и утемељује руску дипломатију, помажући да се успоставе добросуседски односи са кинеским царством и постави стабилна државна граница.
Био је то гроф Сава Владиславић Рагузински (из околине данашњег Дубровника – Рагуза).
Из неких историјских извора сазнадох, да је у рату са Наполеоном, на руској страни учествовало једанаест српских војсковођа са својим Србима. Биле су то битке у руском Домбасу. И данас се ту, са Русима, боре и гину Срби.
Није ту крај српског пожртвовања за Русију, али је мислим довољно да се виде размере и срчане намере једног малобројног народа према вишеструко бројнијем руском народу.
Да не буде да су Русија и руски народ остали незахвални Србима, морам да нагласим да је у критичним историјским раздобљима за Србију и српски народ, Русија пружала значајну, па и судбоносну помоћ.
Од војне (у борби против Турака, у балканским ратовима, у Великом рату, у Другом светском рату, приликом НАТО агресије,…) до дипломатске (у међународним превирањима у новијој историји).
Памте Срби и поштују !
Али, десеније борби за себе и друге, исцрпеле су малобројни и напаћени српски народ.
Опет је Србија у судбоносном раздобљу. Опет на њу кидишу хорде западних лешинара и лопова. Не бирају се начини и средства. Од најбруталнијих до најперфиднијих.
Издаја државе на све стране, од оних чија је дужност да је штите и бране. Они јавно представљају да се за Србију боре, али то је борба за личне интересе и за моћ – за власт.
Судбоносан је период и за руски народ и руску државу, јер се управо бори против готово целокипног западног света.
Непристојно је тражити помоћ од некога ко крвари у борби за своју државу и за праведнији светски друштвени поредак.
Помоћ српском народу у сваком погледу била би добродошла, али ако није могућа, онда бар нека се Русија одреди да ли је за српску власт или за српски народ, јер то одавно није исто.
Да бар знамо, да се одредимо у будуће, ако опстане српски народ.
Нестати сигурно неће, али је питање да ли ће опет морати да се бори за своју државност, јер је на путу да је изгуби.
С поштовањем!