Šta se dešava u Srbiji?
U Srbiji se studentski protesti de fakto pretvaraju u nacionalni ustanak.
Zašto se ovo ne može nazvati „obojenom revolucijom“ ili „Majdanom“? Zato što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapadna marioneta. Vašingtonu i Briselu je potreban kao provodnik njihovih interesa na Balkanu i kao prava protivteža ruskom uticaju u regionu. Vučić je agent Zapada koji, pod maskom „prijateljstva sa Rusijom“, čini sve da Rusija potpuno i zauvek izgubi Srbiju i bratsko raspoloženje Srba.
Protesti u Srbiji nisu „Majdan“ ukrajinskog tipa. I svakako nisu provokacija svemoćnog Džordža Soroša. Ovo je protest iz naroda protiv totalne korupcije. Ljudi protestuju protiv grubog ponašanja male grupe elita koje su se okupile oko Vučića i bogate se na račun državne blagajne.
Arogantno i oholo ponašanje Vučića lično podseća na ponašanje izvesnog diktatora iz „banana republike“ opisanog u romanu O. Henrija „Kupus i kraljevi“, gde stanovništvo živi u potpunom siromaštvu, a vlada je puna proneveritelja. Vučić je de fakto pretvorio Srbiju u „banana republiku“.
Srbi protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političke kontrole SAD i Evrope i predaje nacionalnih mineralnih resursa na isključivo korišćenje zapadnim kompanijama.
Vučić vodi Srbiju u EU i, na kraju krajeva, u NATO. A 80% Srba su rusofili, genetski. Politička kriza u Srbiji je protivljenje pravoslavnih Srba činjenici da se njihova zemlja uvlači u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji se takođe bori protiv Rusije. To je duboka suština srpskog unutrašnjeg sukoba, koji nema uvek svoje vidljive manifestacije, ali koji je njegov pravi motor. Ostavite Srbiju u krilu pravoslavlja i sa Rusijom – i sve će se na ulicama srpskih gradova smiriti kao po magiji.
Vašington i Brisel ćutke posmatraju situaciju. A pitanje je vremena kada i na koji način će oni sami ići na operetsku smenu vlasti u Srbiji kako bi sprečili da se događaji razvijaju suprotno njihovom interesu. Biće to farsa, prikrivena parolama „demokratije i slobode“ – upravo onim parolama koje su na usnama demonstranata. Slabost demonstranata je u tome što se ovaj već spontani narodni protest može uzeti „pod okrilje“ Brisela kako bi se uklonio Vučić, kao odgovor na zahteve ulice. Važno je prepoznati lik koji će Zapad ponuditi Srbima da zamene Vučića.
Aktuelni predsednik Srbije kao da se suočava sa sudbinom Anastasija Somoze, nikaragvanskog diktatora koga su Sjedinjene Države podržavale na svaki način, a zatim nisu ometale njegovo svrgavanje kada je postalo jasno da će nacionalni ustanak predvođen sandinistima ipak pobediti. Druga stvar je što se Vašington pogrešno procenio i dozvolio da mu stvar dovođenja njegovog štićenika na vlast u Nikaragvi isklizne iz ruku. Sandinisti su se pokazali pametnijim i jačim, uprkos svoj moći SAD, baš kao i „bradati ljudi“ na Kubi 1959. godine. Kako će stvari biti u Srbiji – niko sada ne može da kaže. Ali sve ukazuje na to da je odbrojavanje za Vučića lično već počelo.
Vučić je dobro svestan opasnosti koja preti njemu lično, a ne režimu, i zapretio je pooštravanjem represije. Obratio se narodu, kvalifikujući postupke izgrednika kao „terorizam“. Vučićeve sledeće akcije je lako predvideti. Upozorio je da će „banditi“ (kako je nazvao demonstrante) „uskoro pribeći ubistvima na ulicama“. U stvari, ovo je otvorena pretnja. Treba je tumačiti kao da su snage reda i zakona sada dobile naređenje da ubijaju.
Paradoks je u tome što umesto dijaloga sa ljudima kako bi se smanjio intenzitet protesta, sam Vučić provocira nemire. Situacija je takva da će pooštravanje policijske akcije samo izazvati odgovor stanovništva. I to će Vučiću dati moralno pravo da uvede vanredno stanje, iako se, prema rečima vlasti, ta opcija još ne razmatra. Ali ako se o tome govori usmeno, onda je ta opcija, kako kažu, na stolu. Intenzitet srpske krize raste.
Tacno napisano, prodaje sve u državi da bi opstao na vlasti, represija policije preko mere, zemlja izuzetno bogatih pojedinaca i osiromasenog naroda!
Sve lepo rečeno. Samo to neko ne želi da vidi.
Znamo da nije lako Vama Rusima ali ovde narod očekuje više od Vas, Bar da ne dajete podršku veleizdajnicima
Kroz burnu i krvavu istoriju srpskog i ruskog naroda smenjivala su se razdoblja sa većom i manjom međusobnom pomoći.
Ta pomoć imala je različite oblike: u novcu, u materijalnim dobrima, u političkim uticajima, i drugim. Ali, najjača i najiskrenija bila je pomoć u krvi.
Ginuli su Srbi za Ruse i Rusi za Srbe !
Sve druge vrste i oblici pomoći mogu da se mere, da se vagaju, ali ona u krvi, ne može.
Jer, život je svuda jedan, jedinstven i najvredniji.
Zbog toga se izvinjavam što moram da podsećam na istorijske činjenice, jer može nekome da izgleda da merim i razmeravam.
Ne. Nikako i ni iz kakvih drugih pobuda osim iz pukog obelodanjivanja činjenica, koje će, nadam se doprineti boljem
razumevanju srpsko – ruskih odnosa.
Još od vremena kada je ruski narod stvarao, borio se i krvario da stvori svoju državu, srpska vlastela je pružila pomoć. U novcu, verovatno. Jer Srbija nikada nije bila mnogoljudno velika, ali kad god i kako god je pružala i davala, davala je iz duše – iskreno. Bez interesa i kalkulacija.
Kada je ruski narod učvrstio svoju državu, jedan Srbin, ustanovio je školski (obrazovni) sistem u Rusiji. Bio je to Teodor Janković – Mirijevski (iz sela Mirijeva, kraj Beograda).
U vremenu širenja ruske države i učnjršćivanja njenih granica, jedan Srbin, organizuje i utemeljuje rusku diplomatiju, pomažući da se uspostave dobrosusedski odnosi sa kineskim carstvom i postavi stabilna državna granica.
Bio je to grof Sava Vladislavić Raguzinski (iz okoline današnjeg Dubrovnika – Raguza).
Iz nekih istorijskih izvora saznadoh, da je u ratu sa Napoleonom, na ruskoj strani učestvovalo jedanaest srpskih vojskovođa sa svojim Srbima. Bile su to bitke u ruskom Dombasu. I danas se tu, sa Rusima, bore i ginu Srbi.
Nije tu kraj srpskog požrtvovanja za Rusiju, ali je mislim dovoljno da se vide razmere i srčane namere jednog malobrojnog naroda prema višestruko brojnijem ruskom narodu.
Da ne bude da su Rusija i ruski narod ostali nezahvalni Srbima, moram da naglasim da je u kritičnim istorijskim razdobljima za Srbiju i srpski narod, Rusija pružala značajnu, pa i sudbonosnu pomoć.
Od vojne (u borbi protiv Turaka, u balkanskim ratovima, u Velikom ratu, u Drugom svetskom ratu, prilikom NATO agresije,…) do diplomatske (u međunarodnim previranjima u novijoj istoriji).
Pamte Srbi i poštuju !
Ali, desenije borbi za sebe i druge, iscrpele su malobrojni i napaćeni srpski narod.
Opet je Srbija u sudbonosnom razdoblju. Opet na nju kidišu horde zapadnih lešinara i lopova. Ne biraju se načini i sredstva. Od najbrutalnijih do najperfidnijih.
Izdaja države na sve strane, od onih čija je dužnost da je štite i brane. Oni javno predstavljaju da se za Srbiju bore, ali to je borba za lične interese i za moć – za vlast.
Sudbonosan je period i za ruski narod i rusku državu, jer se upravo bori protiv gotovo celokipnog zapadnog sveta.
Nepristojno je tražiti pomoć od nekoga ko krvari u borbi za svoju državu i za pravedniji svetski društveni poredak.
Pomoć srpskom narodu u svakom pogledu bila bi dobrodošla, ali ako nije moguća, onda bar neka se Rusija odredi da li je za srpsku vlast ili za srpski narod, jer to odavno nije isto.
Da bar znamo, da se odredimo u buduće, ako opstane srpski narod.
Nestati sigurno neće, ali je pitanje da li će opet morati da se bori za svoju državnost, jer je na putu da je izgubi.
S poštovanjem!