“Mile ide sredinom Srbije, gleda svoje bogatstvo obrađene zemlje, pokošenog sena i punih reka. Ide, puši, zadovoljan i ispunjen ko Drakče Malešević. I ne žuri.”

“Mile ide sredinom Srbije, gleda svoje bogatstvo obrađene zemlje, pokošenog sena i punih reka. Ide, puši, zadovoljan i ispunjen ko Drakče Malešević. I ne žuri.”

Kako je Tozovac postao srpski Džoni Keš: “A ja gedža pa gedža, što naumim…”

Esej Miše Đurkovića o Predragu Živkoviću Tozovcu, iz arhive Nedeljnika objavljen 2012. godine

Beograd je strašno čudan i protivrečan grad. Neuređen, haotičan, pravljen iz delova, rušen, bombardovan, preuređivan bez plana, pun zapuštenih džepova koji se nalaze i u samom centru grada itd. A opet, zavodljiv, moćan, privlačan. Taj grad je više od sedam decenija bio prestonica velike države, centar važnih političkih, međunarodnih, sportskih i kulturnih priredbi. Zatim su se radikalno smanjili i teritorija i država čiji je on glavni grad bio. Ali na jedan možda čudan, a opet logičan način on je za čitav prostor bivše Jugoslavije zadržavo onu vrstu privlačnosti, snage, i magične zagonetosti koju je imao i ranije. Naravno i za Srbe rasute u regionu, ali i za pripadnike drugih naroda ne baš prijateljski raspoloženih prema nama.

Piše: Miša Đurković, Foto: Printscreen

U istoriji popularne muzike jugoslovenskih prostora razvila se značajna institucija koja se zvala “solistički koncert u Beogradu”. Mogao je to da bude i maleni Dom sindikata, još bolje Sava centar, Taš ili Pionir. Taj koncert je uvek morao da bude kruna turneje, događaj kojim se pevač legitimiše kao veličina. Mogao si da prodaš stotinu hiljada ploča, da ti svi mediji budu otvoreni, da te svi dobro primaju, ali ako u Beogradu ne uradiš dobar posao, džaba ti. Otud i danas veliki mejnstrim umetnici popularne muzike iz novofomiranih zemalja sve više svojim delovanjem doprinose da se ova institucija beogradskog solističkog koncerta obnovi. U Beograd po priznanje stižu i oni koji su se o njega grdno ogrešili, po njemu pljuvali, proklinjali ga i tražili da se bombarduje. Beograd međutim ima dovoljno snage i veličine da sve to usisa i prihvati da mu svi oni dođu na poklonjenje.

U našem glavnom gradu se tokom godine održi veliki broj koncerata uključujući i ozbiljne svetske spektakle. No kad jedan od najvećih srpskih pevača Tozovac napravi solistički koncert posle skoro dve decenije, onda je to zaista događaj od prvorazrednog značaja. Društvena i intelektualna atmosfera u kojoj se to dešava promenila se u toj meri da sa njime veliki intervju napravi čak i nedeljnik koji je do pre koju godinu o svoj neofolk muzici govorio kao o nacionalističkom đubretu. Način na koji se mediji odnose prema njegovom koncertu pokazuje da u Srbiji podeljenoj po raznim osnovama ipak postoji konsenzus oko nekih bazičnih pitanja. Jedno od takvih je da je Toza legenda, ugaoni kamen savremene srpske kulture i kulturne istorije. I tačka.

Bio bi zanimljiv eksperiment pokušati da se odrede elementi našeg savremenog mejnstrima, onoga što čini osnovu naših asocijacija oko kojih se gradi savremeni srpski identitet. Koliko bi u takvoj priči fenomen Tozovac figurirao objasniću jednom ličnom pričom.

Pre dve nedelje Gospod nam je podario ćerku. Po dobrom srpskom običaju skupila se rodbina, prijatelji i komšije da srećno rođenje proslavimo i oca pocepamo. Tri generacije su se zajedno veselile uz ono što čini pravi srpski mejnstrim: od tradicionala i Dragiše Nedovića, preko takozvane novokomponovane muzike sve do Radomira Mihajlovića Točka i Bore Đorđevića. No svega nekoliko autora ima čast da u taj kanon uđe sa po više svojih dela: Toma, Miroslav i naravno Tozovac. Jer kakva bi to žurka bila bez Mirjane, Vlajne, “Oči jedne žene” ili “Jeremije”?

Priča druga. Kada sam pre koju godinu pisao esej o Miroslavu Iliću nazvao sam ga srpskim Džonijem Kešom. Nekoliko ljudi se javilo da protestuje. Miroslav je, kažu, u redu, ali srpski Džoni Keš može da bude samo jedan. A to je Toza. I stvarno, u pravu su.

Iako su Tozovca najčešće pokušavali da porede sa Cunetom, sa kojim je generacijski bliži i sa kojim je (uz Zlatu Petković, Mariju iz “Otpisanih”) tokom osamdesetih godina vodio najgledaniju zabavnu emisiju “Folk paradu”, pravi način da se on mladima predstavi jeste upravo poređenje njega i Miroslava. Cune je ostao priča za sebe, neko ko je po svemu sličniji operskim pevačima nego mejnstrim herojima. Miroslav je, međutim, mejnstrim narodne muzike podigao na najviši nivo, realizovao sve komercijalne i simboličke potencijale ovog žanra, što i danas potvrđuje praveći svake godine prepune koncerte.

Ali Miroslava ne bi bilo bez Tozovca, jer je upravo on utro put pravom mjenstrimu i izgradio figuru pevača narodne muzike kao boema, šereta, mangupa, enfan teribla srpske medijske, estradne i končano kulturne scene, jer uz filmove upravo je novokomponovana muzika bila najuticjaniji segment opšteg kulturnog života tog perioda.

Tozovac je zlatno doba imao sedamdesetih, a Miroslav osamdesetih,pa je i domet uspeha ove dvojice različit zbog medijskih i tržišnih potencijala koji su u svoje vreme obojica mogli da koriste. Ilić je međutim sve radio školski. Iako mu je privatni život bio veoma buran, estradnu karijeru je gradio bez velikih izleta i eksperimenata. S te strane on više podseća na Dilana, koji je sve vreme opstajao u okvirima centralne struje. Miroslav je uvek bio kao ravna Morava koja teče smireno, kontinuirano u okviru svog korita i poznatog krajolika. Njegova pesma ima prepoznatljiv tok i formu, noseći snagu ali držeči vas u istom ritmu. Tozovac je, međutim, gradio drugu vrstu pristupa pesmi. Rečnikom rokera, Toza je i kad je postizao najveće uspehe, uvek nosio blagu crtu melanoholične alternative i opstajao na ivici provokacije i eksperimenta. To se oseća po čitavoj atmosferi njegove muzike, ali takođe i po žanrovskim eksperimentima kojima je pribegavao.

POJAVA JEREMIJE IZAZVALA JE VELIKU KONSTERNACIJU, A OČIGLEDNO JE POSLUŽILA I ONIMA KOJI SU HTELI DA NA SRPSKOJ STRANI NAĐU PANDAN ZA TADAŠNJE HRVATSKE PRETEČE TOMPSONA. FELJTON U VEČERNJIM NOVOSTIMA KOJI JE IZMEĐU OSTALOG NAPAO I BRAĆU BAJIĆ ZBOG ZABAVLJANJA “ČETNIČKE” DIJASPORE POSEBNO JE TARGETIRAO TOZOVCA

Miša Đurković

Dok je Ilić svoju karijeru gradio isključivo na melosu Šumadije i pomoravlja brušeći taj model do savršenstva, pa i danas ga braneći kao svoj ideološki i politički projekat, Tozovac je gradio širi i zahtevniji izražaj. Na dvadesetak njegovih albuma pa čak samo i u pesmama koje sam stvarao (a ne zaboravimo on je školovan muzičar, instrumentalista i kantautor) vidi se jedna fantastična širina koja obuhvata veliki deo pozitivne srpske geografije. Iako je i sam Šumadinac, Kraljevčanin, svoj izraz je širio na sve krajeve u kojima naš narod živi.

Preko njegovog opusa se moža najbolje vidi širina i snaga srpskog kulturnog izraza kad je toliko utemljen u sebi da sa lakoćom šeta od vojvođanskih tamburica, preko krajiških sevdalinki do južnosrpskih truba i kosovskog melosa. I ide još dalje pozajmljući i integrišući bez problema zvuke Vlaha, Mađara, Cigana i drugih naroda sa kojim se graničimo, ali i prožimamo. Otud njegov opus i priča o njemu posebnu važnost dobijaju u vreme kad svi i politički i kulturološki nastoje da nas svedu na Šumadiju i Beogradski pašaluk.

Foto: N.N.

Estrada i popularna muzika u drugoj Jugoslaviji bili su pitanje od prvorazrednog značaja. Aleksandar Raković je nedavno objavio prvi tom svog istraživanja o političkoj istoriji rok en rola u SFRJ. Njegova istaživanja rađena u arhivima i bazirana na dokumentima raznih komiteta i službi pokazala su do koje mere je rok en rol od svojih početaka na ovim prostorima bio pod direktnim nadzorom nadležnih organa i kako su oni prepoznajući u njemu veliki ideološki potencijal od početka podržavali razvoj tog žanra i insistirali na njegovom etabliranju unutar njihovih sistema – pre svega pod okriljem omladinske organizacije i državnih izdavačkih kuća. Rakovićeva istraživanja konačno su razbila mit o nekakvoj subverzivnosti i autohtonosti rok en rol kulture u Jugoslaviji i dokumentovano su dokazal tezu da je to bio državni projekat.

Nažalost još ne postoji takvo istraživanje o razvoju novokomponovane muzike i načinu na koji su se zvanični državni organi odnosili prema njenom nastanku, popularisanju i tržišnom etabliranju. Ono što je poznato pokazuje izrazitu dvojnost tog odnosa. S jedne strane ona je bila osuđivana kao kič i kao retrogradna zabava za takozvane polutane (prigradsko) i seosko stanovništvo. No s druge strane uočen je njen ogromni značaj za ispunjavanje slobodnog vremena ljudi i kreiranje zadovoljstva. I među političarima je uvek postojala narodnjačka struja koja je u tome lično uživala i poput mecena štitila određene izvođače.

Deo priče uvek su bile i bezbednosne strukture veoma zainteresovane za sva dešavanja oko estrade i pevača. Priča o Tozovcu je jedan od najboljih indikatora tih veza i okruženja koje je pratilo narodnjake. On je uvek imao veoma dobre kontakte u političkim i bezbednosnim strukturama. Poznato je da je bar nekolicini značajnih ljudi iz tog miljea pevao na svadbama ili ih zabavljao u drugim prilikama.

Priča o Jeremiji koju on danas predstavlja kao naivnu ujdurmu operativaca nižeg reda, teško da je nastala bez ozbiljne pozadine. U vreme kad su Hrvati maspokovali na srpskoj strani spektra sigurno se našao poneko da ohrabri pojedine izvođače da na drugačiji način progovore o zatomljenoj i politički nekorektnoj srpskoj ratnoj tradiciji. Slikati se za omot singl ploče u uniformi solunca na topu, u tom trenutku imalo je jaku simboličku notu.

Pojava “Jeremije” izazvala je veliku konsternaciju, a očigledno je poslužila i onima koji su hteli da na srpskoj strani nađu pandan za tadašnje hrvatske preteče Tompsona. Feljton u Večernjim novostima koji je između ostalog napao i braću Bajić zbog zabavljanja “četničke” dijaspore posebno je targetirao Tozovca. Uz savete prijatelja to mu je bilo dovoljno da shvati kako mora da se evakuiše na neko vreme. Tako je proveo skoro dve godine u Nemačkoj, gastarbajterskom raju u kome su Bajići i Mica trofrtaljka prodavali svoje pornofolk hitove u neverovatnim tiražima.

Kući se vratio tek kad su se smirila vunena vremena, a peglanje je najvećim delom odradio Draža Marković. Za razliku od izvikanih rokera on je bio stvarni političko kulturni disident koji je dve godine morao da provede u emigraciji.

No to nije jedina provokacija koja se u njegovim pesmama može naći. Pevanje o gedži i o “šubari koja me kvari”, zatim moćno izvođenje “Igrale se delije” i slično u ona vremena pre “buđenja naroda” nosilo je kontroverzne asocijacije. Ipak, mnogo značajnije su za ovog autora bile provokacije sa erotskom komponentom kojih je prepun njegov repertoar. Erotika tu nikad nije otvorena, vulgarna i eksplicitna. Ona je prikrivena, šeretska, ali stalno naznačena i lebdeća tako da boji mnoge njegove pesme uključujući i neke od najpoznatijih kao što su “Suva drva”, “Priča mala e pa šta” ili čak i “Ide Mile lajkovačkom prugom”.

Za ovu poslednju pesmu jedan moj prijatelj s pravom tvrdi da je srpski “Summertime”. U njoj se čuje ista ona punoća, toplina i opuštenost koju osećamo dok Ela Ficdžerald peva kako je život lagan u letnje doba. Mile ide sredinom Srbije, gleda svoje bogatstvo obrađene zemlje, pokošenog sena i punih reka. Ide, puši, zadovoljan i ispunjen ko Drakče Malešević. I ne žuri. Devojka ga opominje da ipak malo požuri jer ima tu i drugara, a dugačka je pruga… A Mile ne haje, odmahuje i kaže Neka…

Tozovac je naravno zabavljao i Tita i Dolanca i Ivana Stambolića o kome danas priča sa emocijama. O Miloševićevom vremenu nema mnogo sećanja, a jedini društveni angažman mu je bio pevanje na mostovima tokom bombardovanja. Već tada je prestao da snima odbijajući da se prilagodi šarlatanstvu koje je zavladalo na estradi. Štaviše, kad su mnoge kolege profesiju spuštale u blato, on se javnosti predstavio sa Cunetom i Miroslavom u projektu “Tri tenora narodne muzike”, koji je njihov žanr predstavio kao gospodski esnaf dostojan da na svoj način parira operskim asovima.

Politički je inače pokušao da se uključi jedan jedini put, kao nestranački kandidat za odbornika u skupštini Beograda na Drakulićevoj listi DSS u legendarnoj kampanji “Da zaposlimo Beograd” 2004.

U takozvanoj demokratskoj deceniji snimio je jedan album dovoljan da pokaže kako i u poznim godinama može da napravi hit kao što je Danče, oprobao se kao voditelj u Grand produkciji i doživeo je da mu PGP RTS 2007 objavi trodupli disk u kolekciji “Zapisano u vremenu”. Odmah posle 2000. pokušao je da zainteresuje nove faktore svojim projektom za oživljavanje kvalitetne narodne muzike i školovanje pevača za taj žanr. Kao i mnogi doživeo je razočaranje potpunim izostankom sluha za razumevanja značaja stvaranja kvalitetne folk produkcije.

Kao i slučaju nekolicine njegovih kolega, Tozovčev život i samosvojna poetika zaslužuju mnogo detaljniju obradu. Njegov život bi bio odličan predložak za dobar film koji bi bolje od istorijskih studija dočarao atmosferu društvenog, političkog i estradnog života poslednjih decenija Jugoslavije. Tozovac je bio i veliki ljubitelj kafana, golubar, navijač Crvene zvezde, pesnik koji je svoju narodsku poeziju konačno upakovao u zbirku i podelio gostima koncerta. A njegova poetika je bogat izbor varijacija na večitu temu muško-ženskih odnosa, smeštena u lokalnom pastoralnom pejzažu. Jedino što se tokom karijere menjalo jeste produkcija koja je od njegovih prvih snimaka znatno obogaćena u vreme kad je u studiju bio ceo narodni orkestar, i naravno njegov glas koji je dobijao na snazi, samopouzdanju i gromkosti.

Najviše nagrada je pobrao početkom sedamdestih kad je u pesamama poput Mirjane, Violino ne sviraj i Oči jedne žene demonstrirao fantastične glasovne mogućnosti. Kasnije je ušao u zreliju fazu sa pesmama poput Ti si me čekala i Prazna čaša na mom stolu u kojima nema potreba za dokazivanjem već se prenosi čista emocija.

Tu su tokom cele karijere bili pristuni i tradicionali (“Lulo moja srebrom okovana”, “Jesen stiže dunjo moja”) i pesme koje su postajale deo kanona starogradske muzike (“Beogradski mali pijac”…). Drugi pravac ga je vodio ka takođe već klasičnim šaljivim poskočicama (“Čiča peče rakiju”). Osamdesetih je već postao toliki klasik da su za njega pesme pisali i Bora Đorđević i Arsen Dedić. Na fantastičnom spektaklu koji je uz pomoć hora Lole, orkestra Ace Sofronijevića i mnogih gostiju u nedelju priredio publici mogli smo da čujemo i “Ovamo cigani”, “Leno Magdaleno”, “Ja sam ja”, “Tražiću ljubav novu”, “Jesen u mom sokaku”…

Toza je, osim sjajne zabave, održao i pravi javni čas iz patriotizma i pokazao ogromu širinu i snagu na pravi način postavljene moderne srpske kulture.

Izvor: Nedeljnik.rs

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar