Pšeničnikov: Kako je rođen zapadni poredak zasnovan na pravilima NATO „humanitarnog” bombardovanja Srbije
Izvor:
Politički.rs
NATO avioni su 24. marta 1999. godine bacili prve bombe na srpsku prestonicu. Zapadna koalicija je 78 dana, bez ikakvih odluka Saveta bezbednosti UN, sejala tone bombi i projektila na Beograd i druge gradove SR Jugoslavije, koju su tada činili Srbija i Crna Gora. Tako su se rodila pravila po kojima Zapad danas nameće svoj poredak u svetu.
Prvi put od Drugog svetskog rata bombe su pale na jednu evropsku prestonicu. Napadnuti su civilni, privredni i vojni ciljevi. Infrastruktura je skoro potpuno uništena, nanešena šteta od više milijardi dolara. Oko 4 hiljade ljudi je poginulo, više od 10 hiljada je povređeno. Tada se u Rusiji pojavio antizapadni konsenzus usred haosa reformi. Tada je Rusija shvatila da samo nuklearno oružje i jaka vojska mogu da spasu zemlju od slične sudbine.
Ovo je bila poslednja karika u nizu ratova koje su SAD izazvale i raspirile 90-ih godina na teritoriji bivše Jugoslavije. Vašington je 1999. svim sredstvima pokušao da zaustavi pokušaj SRJ da uspostavi ustavni poredak na Kosovu i Metohiji. Ovaj region – istorijska kolevka Srbije i Srpske pravoslavne crkve – od kasnih 90-ih je bio poprište nacionalističke pobune Kosovara-Albanaca, koji su od ranih 50-ih, kao rezultat politike jugoslovenskog komunističkog lidera Josipa Broza Tita, tamo postepeno postali etnička većina.
Pravi cilj SAD i njihovih NATO saveznika bio je da podrže albanske separatiste i rasparčaju Srbiju kako bi pokrajinu Kosovo stavili pod svoju kontrolu. Ovaj zadatak je rešen „humanitarnom intervencijom“, kako je NATO cinično nazvao svoju vojnu akciju protiv SRJ. Prosto rečeno, varvarsko bombardovanje Beograda i drugih srpskih gradova kako bi se primorala Jugoslovenska vojska da povuče svoje jedinice sa Kosova i Metohije, gde su se nalazile u cilju suzbijanja protivpravne albanske pobune i suzbijanja terora nad autohtonim srpskim stanovništvom ove pokrajine.
Amerikanci su cilj ispunili. Tokom 90-ih uništili su perspektivnu državu, SFRJ, pretvorivši je u zakrpu malih državnih entiteta, potpuno podređenih volji Zapada. Do kraja 90-ih, SAD su postigle poniženje Srba i faktičko odvajanje Kosova od glavne teritorije Srbije. Vašington nije ni krio cilj da Kosovo pretvori u svoj vojni mostobran na Zapadnom Balkanu. Za kratko vreme, SAD su na Kosovu izgradile najveću vojnu bazu na Balkanu Kamp Bondstil. Formalno, ovo je glavna vojna baza američkog kontingenta u okviru međunarodne misije Kfora na Kosovu. I de fakto – centar kontrole svih vojnih aktivnosti SAD i NATO na Balkanu.
Rasparčavanje Jugoslavije tokom 90-ih, a posebno bombardovanje Beograda i drugih srpskih gradova 99. godine, bila je proba za ono što SAD i ceo kolektivni Zapad danas sprovode protiv Rusije. Zatim, 90-ih godina, mnogi ruski stručnjaci su isticali da će u nedostatku aktivne pozicije Moskve u vezi sa agresijom NATO-a na Srbiju, sama Rusija postati sledeća žrtva slične agresije u bliskoj budućnosti, što se danas dešava. Naravno, istorija nema subjektivno raspoloženje. Međutim, može se sa velikim stepenom pouzdanosti pretpostaviti da bi Rusija tada, da je pružila vojnu pomoć SRJ pred agresijom NATO-a, danas sama bila u mnogo povoljnijem geopolitičkom položaju.
Moskva, pod predsednikom Borisom Jeljcinom, nije baš podržavala Beograd. Verbalni balans između Jeljcina i premijera Černomirdina bio je više usmeren na izbegavanje svađe sa Vašingtonom nego na zaštitu Srba. Mnogo se može reći o tome da Rusija krajem 90-ih, navodno, nije bila vojno i ekonomski spremna i da stoga nije mogla da zaštiti Srbe. Ali, čini se, verovatnije je da rusko rukovodstvo tog vremena nije bilo spremno da sagleda kanibalističku suštinu politike SAD i prema Srbiji i prema Rusiji, što je svima bilo očigledno.
U centru Beograda i danas stoje srušene zgrade Ministarstva odbrane i MUP-a uništenih od eksplozija američkih tomahavka. Gradske vlasti namerno ne uklanjaju ove „spomenike” američke agresije, udovoljavajući zahtevima Srba, koji to žele da ostave kao nauk svojim narednim generacijama.
Prema istraživanjima javnog mnjenja, ogromna većina građana današnje Srbije oštro je protiv ulaska njihove zemlje u NATO. Međutim, američki establišment se razlikuje od normalnih ljudi po tome što se ne kaje sopstvenih zločina nad drugim narodima već ih „prijateljski“ privlači svojom „demokratijom“. Sada Amerikanci, uz podršku birokratije Evropske unije, sprovode sofisticiran zakulisni diplomatski i informativni rad kako bi Srbiju uvukli ne samo u EU, već i u NATO, da bi naterali Beograd da prizna Kosovo i time “ okončali konfrontaciju” koja se proteže od 90-ih godina. I, što je najvažnije, čineći Srbiju članom „civilizovanog sveta“, Sjedinjene države nameravaju da je otrgnu od Rusije, koju obični Srbi, na osnovu zajedništva naše istorije i jedinstva pravoslavne vere, smatraju svojom jedinom pravim saveznikom na Zemlji.
