Sloboda misli i savesti

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Tragična komedija ili komična tragedija, prosudite sami!

Vest da je Boško Savković priveden zbog obešena lutke Aleksandra Vučića odjeknula je u javnosti. Nešto kasnija vest da mu je nakon saslušanja određen pritvor celu priču učinila je bizarnom i preteće ozbiljnom.

Piše Lebrecht Gaspar

Potom su se nizale jedna za drugom sve neverovatnije vesti dostojne predstavi Kralj Ibi u izvođenju Zorana Radmilovića. Mediji su javnost zasipali informacijama o Bošku Savkoviću žrtvi režima i korumpiranog pravosudnog sistema, inače poznatom i priznatom novinaru, aktivisti, reditelju, pravniku i borcu protiv režima Slobodana Miloševića kao i o detaljima samog povoda ali i okolnosti hapšenja. Oglasile su se i nevladine organizacije i osuđujući hapšenje novinara i aktiviste zbog nošenja transparenta na kom je bila obešena lutka koja je podsećala na lik navrhvođe ili kako gas vi nazivaju “Predsednika Srbije Aleksandra Vučića” tokom protesta “Srbija protiv nasilja” čime “država”, kako su navele, “još jednom” sprovodi organizovano zastrašivanje građana i grubo krši slobode izražavanja.

Ubrzo potom oglasilo se i Više javno tužilaštvo u Beogradu saopštenjem da je sa okrivljenim Boškom Savkovićem zaključen sporazum o priznanju krivičnog dela pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, koji je nakon održanog ročišta, presudom potvrdio Viši sud u Beogradu i izrekao mu uslovnu osudu na kaznu zatvora od šest meseci nakon čega je pušten na slobodu.

Svi mediji, kako režimski tako i opozicioni preneli su i deo saopštenja kojim se javnost obaveštava da je okrivljeni „svesno i dobrovoljno priznao da je na protestu “Srbija protiv nasilja” 3. juna 2023. godine u Beogradu pozivao građane da se silom svrgne s vlasti predstavnik najviših državnih organa – predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tako što je nosio transparent na kojem je bila okačena lutka sa likom predsednika sa obmotanim koncem oko vrata i oborenom glavom, tako da aludira na vešanje.“

Potom, naročito u opozicionim medijima ali i u javnosti nastaje neverica i tajac. Sve predhodne medijiske tirade o slobodi izražavanja koja podrazumeva “pravo da se govorom, pisanjem, slikom, pa i performansom prenesu i šire ideje i mišljenja” padaju u vodu. Boško Savković je priznao izvršenje krivičnog dela.

Citiranje stavova evropskog suda da “u političkoj kritici, sloboda izražavanja može biti šokantna, neprijatna, pa čak i uvredljiva, ali su državni organi i funkcioneri dužni da je trpe kao donosioci odluka i zbog pozicije moći koju zauzimaju u društvu”, više nemaju bilo kakvog smisla, očigledno da priznanjem namere po sredi više nije u pitanju “politička kritika” niti “sloboda mišljenja” – okrivljeni je priznanjem učinio nespernim nameru da pozivanjem na “ubistvo vešanjem” navrhvođe istovremeno poziva i na rušenje ustavnog poretka.

Ima li nešto sporno u tome?

Ima ali o tome i o obrazloženju ćemo nešto kasnije.

Nekoliko dana potom opozicioni mediji prenose sadržaj Savkovićeve ispovedi kojom strahom pokušava da opravda svoj čin jer kao pravnik tvrdi da je delo koje mu je stavljeno na teret “jedno od najgorih koje postoji u krivičnom zakonodavstvu” i da je u zemlji u kojoj je politika iznad sudstva osećao i užasnu nelagodu. Istovremeno se zahvalio srpskoj javnosti koja se iskreno zabrinula zbog” njegovog hapšenja i slanja u istražni zatvor.

Boško Savković i Zagorka Dolovac, Foto: MC, Pixabay

“Niko od nas nije od kamena, pa je i strah u toj situaciji sasvim normalan”, naveo je u svju odbranu.

Ipak, Savković kaže da kao pravnik zna da tužilaštvo ne može da dokaže navode iz optužnice ali da zna “s kim imam posla. Ako žele nešto da dokažu, dokazaće. Pod političkim pritiskom svako radi šta mora. U glavi mi je najgora opcija. Ludački mi je da provedem šest, sedam godina u zatvoru zbog ovoga”.

Pravdajući svoj čin priznanja prepričava advokatovu priču o tome kako mu je tužilac ponudio nagodbu. Onda se spominje i svoje premišljanje tvrdeći da se do poslednjeg trenutka premišljao da će da tera do kraja ili da na sve to stavi tačku iako ga je bilo sramota od ljudi i okoline ukoliko bi priznao nešto što nije uradio.

„Ipak, procenio sam da je to najbolja opcija. I za moju porodicu, prijatelje, kolege novinare koji su stali iza mene. Takva ponuda se ipak ne odbija, tim pre što ja nisam znao pod kojim su oni pritiskom“, rekao je na kraju.

I kada je ceo slučaj skoro pao u zaborav, pojavila se nova vest. Boško Savković je prijavio policiji dva incidenta zbog kojih je ozbiljno uplašen za svoju i bezbednost svoje porodice. Pritom pored opisa oba slučaja, u medijima možemo pročitati i njegovo pravdanje da je neko drugi u onoj gužvi kod spomenika Nikoli Pašiću okačio lutku o njegov transparent te da je kasnije, nakon dvadesetak metara šetnje video je šta je okačeno na transparent i da je lutku skinuo i bacio u obližnju žardinjeru.

Dok se odvijala lična i porodična drama Boška Savkovića, pa i intimna, jer očito je, njegov se svet najverovatnije rušio jer objektivno, do kobnog slučaja, okačio ili “obesio” on ili neko drugi onu lutku koja podseća na poglavnika. Do tog momenta je bio deo probuđenih i ponosnih građana da bi potom prešao na neku drugu, zapravo treću stranu. Nije više ni osvešćen a još manje je ponosan građanin a bogami nije ni prešao u tabor sledbenika navrhvođe, ostao je negde između, posramljen. Verovatno sam sebe doživljava prezrenim i opadnikom i od jednih i od drugih, što bi se inače toliko pravdao i objašnjavao motive svog stava i toliko se upinjao da bude racionalan u ovom sorabijskom ludilu da više ni sam sebi nije ubedljiv (to je bar moj utisak, možda se varam?). Sve će biti da je svestan da je makar i nevoljno paktirao sa kriminalnim režimom. Da li mu je samoopravdanje da nije jedini, teško je reći. Ipak, strah ga je očito i dalje. Samo sada više nije siguran s koje strane mu opasnost preti. Da li od strane na režim besnih građana koji šetaju i koji su nezadovoljni izostankom bilo kakve odlučnije akcije organizatora ili ostrašćenih i zaslepelih navrhvođinih podanika koji su poverovali u laž da je Boško Savković doista imao nameru da pobuni građane na protestu protiv naselja da nasilnim sredstvima ruši ustavnošpravni poredak a time, logično i samog njihovog predsednika.

Ipak, svo ovo zamešateljstvo nije dvoznačno. Iza cele te priče krije se još ponešto a i sam Boško Savković to zna i to ga možda najviše izjeda. Zna da je poslužio mangupima i kriminalcima na vlasti i uz vlast da ga iskoriste i da desetine i stotine hiljada samoosvesnih, ponosnih i definitivno probuđenih pa i besnih građana Beograda i mnogobrojnih gradova širom Srbije zbog bezakonja, korupcije, nasilja, širenja svakolike mržnje ali i zbog kriminala, sistematičnog kancerom uzurpacije vlasti i uništavanja svih institucija ogoljenim i neprikrivenim kršenjem ustavnosti i zakonitosti, počev od mesnih zajednica do Narodne skuptine, poistovete sa tim njegovim priznatim činom, dakle sa neprikrivenim svesnim i namernim rušilačkim činom te da ih okarakterišu (usled svesnog priznanja) na krajnje nesumnjiv način kao destruktivnu rulju koja želi da nasilnim putem promeni ustavno uređenje i to tako što će prvo obesiti tzv predsednika tzv. Republike tzv Srbije kome je već, ako je verovati (a nije) vlastima i samom navrhvođi, bezmalo periodično, skoro svakodnevno prećeno atentatima.

Pa nije li odjekivalo herojski, doduše mučno patetičan monolog poglavnikov: “Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju moga brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan… I grobovi naši boriće se protiv ustaša!“. A to se sveukupno uklapa u navrhvođinu doduše ni malo originalnu tezu doduše još izrekom ne saopštenu podaničkom plebsu: Srbiju, to sam ja!

Trudio se Boško da sebe opravda, nije da nije. Činio je to tako da svoj čin potkrepi bojaznima za budućnost koliko svoju, još više svoje porodice, ali zar nije samo par dana nakon priznanja svog „zločinačkog i rušilačkog antiustavnog nauma“ odšetao u jednu drugu instituciju te iste države (Ministarstvo inostranih poslova) za koju kao i on znamo kakva je i to za akreditive za put u inozemstvo gde će reprezentovati tu istu i takvu državu za koju znamo kakva je. Malo je reći da je ovo čudno, pre bi se reklo da je šizofreno.

A šta u Sorabiji nije šizofreno?

Čak i da poverujemo Bošku Savkoviću, ljudski je uplašiti se jer kriminalci na, i oko vlasti, i njihovi korumpirani podanici na sve su spremni pa čak i da protivno temeljnom pravničkom postulatu, nevinog čoveka osude na pravdi boga i oteraju na robiju, ali…

To večno ali!

Kada je već smogao toliko hrabrosti da pravdajući se kaže o ono što je kazao o karakteru pravosudnog sistema, da sve to ne ponavljam, što nije pozivajući se svoje pravničko znanje ustvrdio da, kada je već priznao sporazumom sa tužilaštvom nameru da pozove građane da nasilno ruše navodno postojeći ustavni poredak, zašto nije rekao da mu i jeste bila takva namera, pa ponovo mu ne bi mogli suditi jer po sredi je presuđena stvar (res judicata!). Mogao je ali nije. Nije ni iskoristio priliku da uz potvrdu namere da na primer relativizuje postojanje ustavnog poretka u sorabiji jer je navrhvođa u svojstvu poglavnika iliti tzv predsednika svega i svačega u patološkom sticaju još od 15. marta 2020. godine, izvršenjem državnog udara suspendovao i Ustav i Skupštinu (kakvu takvu, tja, karikaturalnu u svakom slučaju i ništa bolju od ove aktuelne i oktroisane) te ostale institucije te da u tom smislu da je bio recimo u zabludi da poziva na nasilno rušenje ustavnog uređenja jer takvo zapravo i ne egzistira međ Sorabima.

Ipak tu nikako nije kraj ove priče, bar što se mene tiče jer ima i onih situacija koje nisu ni čudne ni šizofrene, koje su odraz nečije principijelnosti i doslednosti.

Već skoro dva meseca a možda i više (kako samo vreme leti?) jedna druga javna ličnost, profesor Filozofskog fakulteta je izložen linču mada ne i sudskom progonu i to za nešto što je rekao pre bezmalo četiri godine. Biće da je poglavnik baš zlopamtilo i da za razliku od većine Soraba nema pileće pamćenje.

Taj profesor je rekao “nisam žrtva, ja sam borac“ da bi potom dodao: „dok me ima, ja ću govoriti i napadati, neću se braniti jer nemam od čega da se branim, ja sam čist!”,

Da, to su reči profesora dr Jove Bakića nakon niza uvreda i napada koje doživljava i proživljava.

Očito, ima nas raznih.

Lično bezuslovno podržavam profesora dr Jovu Bakića. A što se tiče Boška Savkovića, pa, njega mogu samo da razumem.

Da, on je žrtva ovog kriminalnog pseudodržavnog sistema. I da, ne optužujem ga. Ipak, ostaje gorak utisak da je svestan da je poništio (ma šta ko mislio) kredibilitet i ugled koji je decenijama gradio. Sva njegova sreća, ovde se mnogi sve brzo zaboravljaju mada ne i svi.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare