Srpska nevesela zbilja i prisvajanje države (deo 2.)

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Tokom protesta održanog u subotu 17. juna, zapravo pri njegom kraju, upitan od strane novinarke TV N1, Pavle Grbović, lider izvesnog Pokreta slobodnih građana, kako ga mediji promovišu, “narodni poslanik” “Narodne skupštine” (zar doista narodna??? jer ako je ona ili “ono” slika i prilika narodna, najbolje što taj narod ima onda baš nešto i nisam voljam da se deklarišem da pripadam takvom narodu, biće ipak da je narod bolji od tog “reprezentativnog” brolga pritom još i oktroisanog!) upitan za mišljenje o mogućoj pa tu i tamo najavljivane radikalizaciji protesta (izgleda više kao pretnja nego kao stvarna a još manje kao ozbiljna i planski osmišljena delotvorna politička akcija) izvoleo je priopštiti uz krajnje ozbiljan, sa skoro filozofsko-misaonim izrazom lica da baš i nije za radikalizaciju protesta da bi odmah potom samozapitan (pošto ga novinarka nije pitala): “Zašto sam protiv termina radikalizacija?”, dao sebi odgovor istovremeno upućujući gledaocima dotične bratske “proevropske televizijske stanice” jer primetno je, režim i deo parlamentarne opozice koja stoji iza protesta naziva “proevropskom opozicijom” (eda bi se građanima koji naginju podaništvu smučila) i svoje sugestivno obrazloženje: “Ovo su protesti protiv nasilja, u takvim okolnostima zaista nije primereno govoriti o radikalizaciji. Ljudi žele deradikalizaciju ovog društva”, da bi odmah potom i dodao: “Mi već 30 godina živimo u radikalskom brlogu”.

Piše Lebrecht Gaspar

Naravno, valjalo bi posebno istaći da nije propustio da iskaže svoje oduševljenje visokom svešću prisutnih građanki i građana kao i njihovom energijom, onih svesnih, civilizovanih i uljudnih i pristojnih pojedinaca koji su protiv svakog nasilja a s kojima su organizatori protesta u svojoj skromnosti u svakolikom kontaktu što itekako dokazuje i sledećom izjavom: “To što je ruta skraćena jeste upravo posledica reakcija na neke sugestije građana”. I da, da neko ne misli da je to nešto što je “patentirao” mlađani Pavle Grbović. Nikako! Tu floskulu (koliko je isprazna, neki bi zlobnici rekli i licemerna, što meni nikako ne pada na um) koriste i drugi predstavnici neoliberalnog „evropska-unija-nema-alternative“ (pseudo)levičarskog bloka, poput Radomira Lazovića koji vazda ističe kako mu je zadovoljstvo da nakon svakog protesta razmeni iskustva i koju dobru ideju sa građanima od kojih se i valjan savet može doboti.

No, hajde, pođimo redom. Nekim redom.

O sastravu i ovog poslednjeg, drugog kako rekosmo oktroisanog a bogami i oročenog saziva tzv Narodne skupštine Republike Sorabije ne potreba trošiti reči, kao o onom prvom kome se Pokret slobodnih građana lakomo ponadao da će se priključiti (i ponešto iz budžeta ućariti pa su pri kraju kampanje i četničke pesme u očekivanju trijumfa pevali) nadajući se da će preskočiti (pišljivih) kao šargarepu poklonjenih 3%, dovoljno je odgledati najviše pola časa TV prenosa, možda i manje jer će vas zaboleti glava ili vam se smučiti pa ćete glavom bez obzira odjuriti da povraćate.

Poodavno, ima tome punih tri godina, napisao sam da sa specifikacijom tog poslednjeg čina nedela i osudom tiranskog podhvata poglavnika uništavanja države, ustavnog poretka i poslednje institucije izvršenim državnim udarom izvedenim 15. mart 2020. Godine pod izgovorom opasnosti od pandemije, nema se više šta reći jer sve je rečeno, bez obzira na eufemističke varijacije abonenata skuptinske kase u obliku: ukradena država i sl.

Kasnije će se ispostaviti i dokazati da su mnoge ocene bile tačne, dotični doista jeste poglavnik paravojnih i parapolicijskih formacija (naročito tokom batinjanja demonstranata uleto iste te godine kada je hteo da se ponovo poigra sa policijskim terorom kao da mu onaj, medijsko-politički nije dovoljan, o Belivukovim “Principima” da i ne govorimo), što je naravno, za gospoju sa francuskom legijom časti (šta devalvacija i inflacija evropskih vrednosti čine?!) Zagorku Dolovac (neki je, možda i opravdano nazivaju vampirom budući da je danju niko ne može videti a kako čitamo po medijima i kada se u nekom prostoru i zatekne, obavezno nosi zatamljene naočare) nedovoljno da podigne optužnicu protiv navrhvođe onih 700.000 sledbenika ili članova Srpske neofašističke stranke (ipak upitna je to cifra i sva je prilika preterana bar prema uočenoj prisutnosti na “najvećem skupu podrške u istoriji Srbije” na kome se jedva okupilo desetak tisuća onih koji nisu imali kuraži ili koji nisu znali kuda bi šmugnuli i skrili se, što od srama što od kiše) a koga targetirani vanredni professor Filozofskog fakulteta dr Jovo Bakić (na koga se trbuhozborci dotičnog okomiše kao na mršu zbog ocene izrečene pre tri-četiri godine i temeljenu na sociološkim metodološkim istraživanjima i naučnim postulatima ali i istorijskim iskustvima i koga se promptno i servilno na Orlićev i Jovanova poziv sa “skupštinske govornice” tzv opozicionari odrekoše i oštro osudiše uz očekivano i na ogromno, skoro orgazmičko zadovoljstvo Martinovića, Bakareca, Jovanovićke i ostalih radikalsko-naprednjačkih perjanica) naziva nepomenikom.

Hajde da se podsetimo, koji je smisao pojmova “radikal”, “radikalan“, „radikalizam“, pojmova tako mrskih mlađanom (akademski obrazovanom, kako kažu diplomiranom pravniku) Pavlu Grbovići, a sve će biti i ne samo njemu. To mu dođe kao opšte mesto sorabijske politike. Ako konsultujemo čuveni rečnik stranih reči i izraza, poznat kao “Vujaklija“, na 747. stranica pronaći ćemo sve te pojmove. Tako, saznaćemo da pojam radikal (nlat. Radikalis od radix, ge. Radicis koren) pored značenja kod nekih prirodnih nauka (hemija na primer) pod tačkom 3. Ima figurativno značenje pa doslovno piše: „čovek koji teži za korenitim menjanjem ili uništavanjem nekog stanja, napredan čovek, naročito u politici i sl.“. Za pojam radikalan u vujakliji stoji: „(nlat. radikalis od radix, ge. radicis koren) korenit, ukorenjen, potpun, temeljit, osnovan, iz osnova, prvobitan“ a za pojam radikalizam piše „(nlat. Radikalis) 1., temeljitost, korenitost, otpuna doslednost u zastupanjunekog shvatanja ili sprovođenja nekog programa“.

Dakle, ono što karakteriše ove pojmove jeste promena, i to temeljna i potpuna. Ovi pojmovi implicitno ne sadrže načine sprovođenja tih promena. Naravno oni mogu biti kako mirni tako i nasilni. Mogu biti i turbulentni, mogu svakako sadržati kako elemente nasilnog ali i elemente nenasilnog delovanja tokom temeljne promene na primer jednog političkog sistema. I kada smo već dotakli ove varijetete radikalnog političkog delovanja, obiično se kao primeri nenasilnih radikalnih akcija koje su urodile plodom spominju Gandi i Mendela. Ipak, istine radi valja skrenuti pažnju nedovoljno upućenim da su (naravno u ilegali) delovala i “vojna krila” oslobodilačkog pokreta, kao nužna I delotvorna potpora.

Naravno, ovde se bavimo stanjem i događanjima u Srbiji, prevashodno u Beogradu što je i razumljivo, u najvećem gradu najveći je i broj ljudi na protestima. Razumljivo je da je pojam radikalizma dugi niz godina vezan za Srpsku radikalnu stranku koju oličava Vojislav Šešelj o kome ne bi trebalo previse trošiti reči. Jasno je svima (na stranu to što je od strane Haškog suda osuđen kao ratni zločinac) koji su iole ozbiljni da je on i inače zločinac, psiho i socijalno, dakle društvena patološka pojava koja širi govor mržnje i promoviše i izaziva rasnu, versku, nacionalnu – mržnju svake vrste. O njegovom štetočinstvu suvišno je polemisati, on jeste sinonim za naopaki radikalizam u Srbiji, onaj kriminalni koji je inaugurisao ratni profiter do tada neviđenih razmera Nikola Pašić. Ipak, jasno je da je pored toga što je bio i ostao plaćenik svakovrsnih nakaradnih “politika” (od politike Slobodana miloševića do politike Aleksandra vučića, sopstvenog političkog čeda) dotični izrodio niz svojih klonova, poput Nataše Jovanović, Aleksandra Martinovića, Tomislava Nikolića i svakako Aleksandra (sto muslimana za jednog Srbina) Vučića. Ne bi trebalo smetnuti s uma ni da je poveća armija radikala preko noći promenila košulju i da su postali „naporednjaci“, (ista roba ali u drugom pakovanju), ali da nisu promenili svoju radikalsku suštunu koju su ubrzo lako poprimili i mnogi prebezi iz DS, DSS ali i mnogih drugih stranaka, poput G17 na primer. I eto nam Milenka Jovanova, Bakareca, mada ni mlada plejada regrutovana u naprednjačko-radikalskoj “akademiji za mlade političare” stvoren po uzoru na sličnu neoliberalnu tvorevinu Klausa Švaba čiji je izdanak i Analene Berbok, prisutni u naprednjačkom poslaničkom klubu ne zaostaje za svojim navrhvođom i poglavnikom.

Foto: printscreen

I zato, kada se govori o radikalizaciji u političkom životu Sorabije vrlo lako se sklizne u sferu poistovećivanja ne samo naučnog već i normalnog pojma političkog radikalizma sa SRS, Šešeljem i svim ostalim protagonistima te više kriminalne nego političke opcije što je pak teren za svekolike, uglavnom političke zloupotrebe I manipulacije.
Pa da vidimo, da li je Pavle Grbović (i ne samo on, ovde se više spominje kao kakva paradigm, da ne umišlja da je od većeg značaja nego što u suštini ima, čak i uz izdašnu pomoć medija na “nečiju blagu ali zato izdašnu preporuku”) upravo to učinio, da li manipuliše postojećom predstavom da je samom pojmu radikalnosti i radikalizacije sinonim Šešelj i Srpska radikalna odnosno napredna stranka? Ako neko sumnja, podsetiću ga, upravo Pavle je rekao: “Mi već 30 godina živimo u radikalskom brlogu.” Ta tvrdnja nije daleka od istine. Činjenica jeste da 30 godina živimo u nekakvim brlozima, ali oni nisu samo radikalski, oni su i SPS-ovski, ali bogami i DSS-ovski pa i DS-ovski sa G-17-ovskim jakim neoliberalnim začinom, neki više – neki manje (to može biti predmet posebne analize koju bih ovde izostavio). Ipak, teško da se može negirati da je Pavle Grbović (podsećam, kao paradigm) igrao na tu kartu asocijativnosti da bi skrenuo pažnju publici, čitalačkoj, gledalačkoj, sve jedno jer ona jeste i ona koja izlazi na ulice i protestuje uzvikujući “Vučiću odlazi” sa suštine i sa korena problema a time I nužnih mera da odklanjanja istih. Pa kada nam je već Šešeljem i njegovim radikalima “probudio” asocijacije na nasilje a znamo, ne možemo zaborati njegovo preteće mlataranje revolverom prema studentima tokom devedesetih godina niti proterivanje nesrpskog (hrvatskog) ali našeg stanovništva iz Vojvodine, pri čemu su Hrtkovci sinonim tome, lako je onda prizvati “civilizovanost” među nezadovoljnike sugestijom da su ovo “protesti protiv nasilja, u takvim okolnostima zaista nije primereno govoriti o radikalizaciji (nasilju, prim. aut.). I kada kaže “ljudi žele deradikalizaciju ovog društva” to on poručuje da bi građani (razume se, pa to znaju građani) žele da prestane nasilje jer im ga je preko glave. A kome nije.

I sa time bismo se mogli bez ikakvog problema složiti da tu nije prisutno to sudbonosno “ali”! Ono “ali” koje sugeriše da je po sredi moguće neki oblik manipulacije, zapravo da je prisutna namera da se nezadovoljni građani primoraju da odustanu od imperativnog zahteva da se vladajući politički, zapravo kriminalno-politički sistem temeljito eliminiše i zameni nekim normalnim, temeljenim na određenom sistemu vrednosti koji bi se mogao, na primer okarakterisati kao demokratski i civilizovan (za početak) i zasnovan na etičkim i socijalno prihvatljivim vrednostima jer čak i u političkom govoru (sve se češće pominje citat Golde Meir). Aspektu da u praksi radikalizacija može ali i ne mora da znači i nasilje u političkoj praksi, ne bi trebalo pridavati naročitu pažnju i na to podsećati građane. Ne bi valjalo čačkati mečku jer to bi možda odvelo nekog “neopreznog” analitičara na stramputicu pa bi došao do zaključka da je ona, od ove prokužena bivša vlast stvorila političke i pravne preduslove, što je najcrnje i najgore, da navrhvođa od vođe (lidera) postane autoritarni poglavnik.

Ili, hajde da ovaj stav potkrepimo još sa par činjenica.

Iskustvo nam govori, o tome sam ranije pisao a ovde samo u početku i naznačio pa da se ne ponavljam, ni jedan protest bez obzira na svoju masovnost tokom poslednjih, da ne idemo dalje u prošlost, nije uredio plodom jer je izostala radikalizacija. Pritom mislim pre svega na nenasilnu radikalizaciju jer ako je već reč o nasilju onda je tzv “vlast” odnosno preciznije ” kriminalizovana radikalsko-naprednjačko vlast” primenjivala silu, da li radikalizujući time svoju politiku ili ne, sve jedno jer nasilje je nasilje bilo preko medija, bilo ucenama i zastrašivanjem na radnim mestima, bilo tokom izborne kampanje i na izbornima mestima, bilo izvođenjem paravojnih kriminalno-navijačkih odreda na ulicam. Uostalom, i student i umentnici, i mladi i stari, građani i građanke, učenici i penzioneri, bukvalno svi su svedočili tokom ovih, skoro dva meseca protesnih šetnji da su izloženi najrazličitijim oblicima nasilju različitog intenziteta od strane navrhvođe i njegovih sledbenika. S druge strane, najčešći slogan koji se čuje tokom ovih protestnih šetnji, od prvog dana kada su pročitani i prihvaćeni (zapravo nametnuti) zahtevi (nećemo ih ovde navoditi, valjda su svima poznati jer se ponavljaju od subote do subote) glasi “Vučiću odlazi” i tu i tamo ali sve češće spominje se i “robija”. Zar to nije radikalniji zahtev u odnosu na početni glede svega onog što pratimo na sednicama karikaturalne Narodne skupštine ali i medijskih propagandnih nastupa navrhvođe i njegovih jurišnika. Samo idiotu nije jasno da poglavnik i njegova nasilna kamarila nema namere da prihvati ni jedan od iznetih zahteva koji uzgred nisu ništa više nego dekorativna promena. Da je tako nije potrebno biti naročito politički pismen, dovoljno je uobičajeno, ne i pileće pamćenje. Zar nije tokom razgovora pozicije i opozicije u organizaciji sorabijske filijale Soroševog neoliberalnog globalizma koju je vodila (da li to i dalje čini?) Frau Sonja Licht, “izborena” “demokratizacija” REM-a? I šta bi? Dobismo još goru varijantu REM-a sa Zekićkom. Ni ostali dobici opozicije nisu doživeli bolju sudbinu. Ili, šta ono beše sa Bata-Gašom-koji-voli-novinarke-koje-kleče? Izdržao je čitavih 15 (nemojte me držati za reč) meseci do nove (šefu) “odgovorne” funkcije (nije li to ono: sjaši Kurta da uzjaše Murta?). Uostalom, ima navrhvođa u svojoj Aca&braca&kriminalco. dovoljno ucenjenih ili korumpiranih vojnika i odanih poltrona koji lako mogu zameniti i Bata Gašu i Vulina i biti ako ne veći ono bar isti Iznogud od Iznoguda.

Biće da su zahtevi, osim onih koji se odnose na medije (mada je i to pitanje pa zna se da se uvek nađe neko rešenje jer bitno je da para ima!) takvi da se stvari menjaju da se ništa ne promeni!

Onda, ako se prisetimo (što nije teško jer ga građani redovno izvikuju) slogan odnosno zahteva “Vučiću odlazi” I pitamo zašto se taj, što se građana tiče ultimativni zahtev ne priključi postojećim?

Ilustracija

Sve će biti da se odgovor možda krije i u stavu Pavla Grbovića mada to nije samo njegov stav, ponavla ga većina proevropski opozicionih političari među organizatorima ovih protestno-rekreativnih šetnji koje očito gube na samo na intenzitetu već i na broju onih koji su bezuslovno spremni da ih poslušno slede bez obzira na verbalizaciju njihovog (političara) optimizma uz neizostavne izraze divljenja dostojanstvenim građanima sa kojima će ići do konačne pobede, što sve nedoljivo podseća na “rešenost” i “optimizam” Vladimira ili Volodimira Zelenskog u konačnu pobedu.

Postavlja se pitanje gde je tu logika? Da li ova opozicija ovakva kakva je uopšte želi da Vučić ode s vlasti? Možda je korektnije reći da je pitanje: kada žele da on ode s vlasti jer, da žele da ode je očekivano? Valjda očekivano?
Ako i učinimo nespornmom pretpostavku da postojeća, uglavnom parlamentarna opozicija kao ona liberalna, suštinski neoliberalna i proevropska, levičarska i centristička u najgorem slučaju, tako i ona suverenistička ili državotvorna, kako za sebe voli da kaže, po postojećoj liberalno-zelenojj nomenklaturi, desna do krajnje desna politička opcija želi da navrhvođa ode s vlasti pa da se nje dočepaju a da pride pretpostavimo da bi se nešto i od vanparlamentarnih stranaka i kojekakvih pokreta, takođe buržoaskih opredeljenja želelo uključiti u celu priču ovako ili onako, postavlja se pitanje da li one ili bilo koja od njih ima ozbiljne namere da postojeći pseudopolitički sistem i pseudodržavno uređenje radikalno ili kako smo to na početku utvrdili temeljno i dosledno promene da ga učine demokratskim i socijalno prihvatljivim?

Iako se o tome ćuti sve će biti da je to krajnje ozbiljno pitanje od koga izgleda svi pa ako ne svi onda većina želi da građanima odvuče pažnju, jer, zaboga, bitno je da prvo sklonimo uzurpatora vlasti.

E, o tome i još ponečemu, u sledećem nastavku.

Srpska nevesela zbilja i prisvajanje države (deo 1.)

4 1 glas
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare